Pad Afrina

Turska je zauzela kurdski grad Afrin. Ali Erdoganov poriv za uništavanjem Kurdskog oslobodilačkog pokreta bi mogao da mu se olupa o glavu

20. januara turska vojska je pokrenula invaziju na sirijsko-kurdski kanton Afrin na severoistoku Sirije. 18. marta, nakon žestoke bitke, do zuba naoružana turska armija uz podršku vazdušnih udara i snaga povezanih sa Slobodnom sirijskom armijom, preuzela je kontrolu na centrom grada u Afrinu.

Stari je plan Turske da opkoli Afrin i odvoji ga od ostala dva kantona Rožave (Kobane i Džazira), gde su Kurdi – odavno bez države i odavno potlačeni – teškom mukom uspostavili prostor političke autonomije. Turska „Operacija štit Eufrata“ iz 2016. je imala za cilj (i uglavnom je uspela) da očisti oblast između Kobaneta i Afrina i blokira njihovo ujedinjenje i logističke veze. „Operacija maslinova grančica“, cinično ime poslednje operacije, ima za cilj da dodatno osujeti nade Kurda u nezavisnost.

Nije sasvim izvesno da li će ova ofanziva označiti prekretnicu. Ali ono što jeste jasno je da skorašnji razvoj situacije ima značajne implikacije, kako za despotske aspiracije turskog lidera Redžepa Tajipa Erdogana tako i za kurdske snove o nacionalnom oslobođenju.

Zaoštravanje sukoba

Glavni razlog zbog kog je Afrin na Erdoganovom nišanu je jednostavan: Rožava je dokazala da su ciljevi kurdskog oslobodilačkog pokreta savršeno održivi i realistični – da je izvodiva izgradnja demokratske federacije koja rešava pitanje nacionalnog ugnjetavanja, i koja je zasnovana na principima rodne ravnopravnosti i socijalizma.

Uspostavljanje političke autonomije u Rožavi 2012. dalo je dodatni i politički tako i moralni podstrek kurdskom pokretu u Turskoj. Prokurdska, levičarska partija HDP značajno je porasla i nakon što se turska država opredelila za otvorenije autoritaran oblik represije, kurdske snage su proglasile autonomiju u dvanaest gradova u Turskoj. Turska država je odgovorila 2015-16. pokretanjem dugo planirane vojne kampanje protiv autonomnih entiteta – ostavivši za sobom ostavila porušene gradove i stotine mrtvih civila – s ciljem uništenja vojnog krila ustanka. Fokus se onda okrenuo ka samoj Rožavi.

Tokom proteklih nekoliko godina, Turska se suočila sa rastućim autoritarizmom i čak fašizacijom. Na čelu sa Erdoganom, ovaj proces ima za cilj ne samo da uguši svaku opoziciju, već i da zasnuje novi nacionalni narativ koji (ponovo) ujedinjuje razočarane delove društva kojima i organizovanu desnicu predvođenu predsednikovom partijom, AKP.

Uništenje kurdskog oslobodilačkog pokreta i Rožave dobro se uklapa u ovaj projekat i to na dva načina: prvo, kolonizacija i prisilna asimilacija kurdskih regiona i naroda jedan je od temeljnih principa Republike Turske i kao takve su kamen temeljac turskog nacionalizma. Stoga se onaj koji se na najžešći i najefektniji način bori protiv Kurda smatra za onog ko može najbolje da vodi nacionalistički desničarski tabor. (To objašnjava zašto je MHP, nacionalističko-fašistička partija i tradicionalno arhineprijatelj AKP-e, postala važan saveznik Erdoganove partije). Drugo, jednom kada politika moći i brutalna diktatura postanu dominantne – kao što su to u Erdoganovoj Turskoj – sve što im se nađe na putu mora biti uništeno. Fašista koji ne može da dominira državom i društvom samo je fašista u pokušaju i brzo će biti ugrožen od strane drugih fašista koji smatraju da su kvalifikovaniji da vode.

Ovo je situacija u kojoj se nalaze Erdogan i AKP: oni moraju uspešno da zaoštravaju sukob sa Kurdskim oslobodilačkim pokretom, ili će se krizne tendencije unutar njihove krhke koalicije produbiti i ugroziti postojeći poredak.

Ofanziva

Prvih dana ofanzive na Afrin, generalno je očekivano da se invazija razvija na sledeći način: Rusija i SAD bi dozvolile Turskoj da uđe u Afrin do određene tačke – SAD da zadovolji svog NATO saveznika, Rusija da pokaže batinu Kurdima i da im kaže: ili ćete se pokoriti pred sirijskim liderom Bašarom al Asadom, ili ćemo dozvoliti Turskoj da vas uništi. Kurdi bi, u međuvremenu, bacili sve što imaju u borbu za maksimalnu autonomiju. Negde usput, došlo bi do sporazuma i umarširale bi jedinice Asadove Sirijske arapske armije.

Stvari su se ispale prilično drugačije. Nakon ogromnog pritiska, turska armija i njeni saveznici su se brzo uputili ka centru grada, opkoljavajći ga sa više strana uz prateću pomoć udara avijacije. Broj civilnih žrtava je rastao iz sata u sat. Dok turska država priča o preseljenju nekurdskih sirijskih izbeglica u Afrin i pri tom silom isteruje uglavnom kurdske civile, avet etničkog čišćenja se javlja na horizontu. Organizacije za zaštitu ljudskih prava su upozorile da se katastrofa brzo približava i pozivaju na međunarodnu akciju.

Ništa od toga nije zaustavilo tursku vojsku i njene saveznike. 18. marta oni su zauzeli centar grada i podigli tursku zastavu (zajedno sa zastavom Slobodne sirijske armije) i srušili spomenik Kave (Kaveh) kovača, mitskog kurdskog i persijskog junaka koji je poveo ustanak protiv tirana Zahaka. Ti postupci, iako simbolični, razotkrili su temeljne motive turske invazije: ekspanzionizam i antikurdsku netrpeljivost.

Tursko-islamistički okupatori uništavaju spomenik Kave
Centar okupiranog Afrina
Tursko-islamistički okupatori uništavaju spomenik Kave

Nakon skoro šestodnevnog pružanja otpora, kurdske snage su odlučile da se povuku iz grada da bi izbegle još veće civilne žrtve. Oni su proglasili ulazak rata u novu fazu, u kojoj će kurdske snage favorizovati taktiku udri i beži u odnosu na direktno sukobljavanje.

Prvi znaci ove nove taktike su se pojavili u ponedeljak: dok su saveznici turske armije pljačkali civilne stanove i radnje u Afrinu, eksplodirala je bomba koja je ubila mnoge vinovnike. Kurdski lider Saleh Muslim je takođe preporučio ovaj novi pristup, tvitujući da povlačenje iz jedne bitke ne znači izgubiti rat.

Drugi akteri

Turska ne bi mogla da radi to što radi u Afrinu bez dozvole, prećutno ili ne, stranih aktera. Rusija i SAD se tu posebno ističu.

Rusi su javno branili tursku kampanju, kriveći SAD za njihove veze sa kurdskim snagama i što su time „provocirali“ Tursku. Rusija takođe kontroliše vazdušni prostor iznad severne Sirije – bez njene dozvole turski avioni ne bi mogli da lete iznad Afrina i kampanja ne bi bila moguća. Interes Rusije je u širenju jaza između Truske i SAD, i da se na taj način zabeleži poen protiv NATO-a.

SAD, sa druge strane, nisu uradile mnogo da bi odbranile svog navodnog saveznika, ističući da su njihove veze sa Kurdima ograničene na borbu protiv ISIS-a. Deo ove suzdržanosti nesumnjivo ima veze sa članstvom Turske u NATO-u. Dozvoljavanje Turskoj da umaršira u Afrin relativno je lak način da se poprave nedavno zategnuti odnosi sa partnerskom NATO zemljom.

Bez obzira na njihove različite motive, jedna stvar je jasna u pogledu Rusije i SAD: ni jedna ni druga nemaju želju za produbljenje demokratskih i socijalnih aspekata revolucije u Rožavi. SAD su to priznale: 2014. državnica iz stejt departmenta SAD je izjavila da Kobane, koji je tada bio pod žestokim napadom ISIS-a, nije prioritet SAD.

Ono što Rusija i SAD žele je da se Rožava razvija u skladu sa njihovim interesima – oni nisu strateški ili ideološki posvećeni egalitarnim principima Rožavine revolucije. Njihova direktna ili indirektna dozvola za vojnu kampanju u Afrinu stoga se ne može nazvati izdajom, već pre običnom imperijalističkom politikom. Obe [sile] bi želele da Kurdi budu pod njihovom kontrolom – dođavola sa demokratskim aspiracijama.

Kolonizator Turska

Osvajanje velikih delova Afrina, uključujući centar grada, proširilo je sferu uticaja Turske u Siriji. I Erdogan nije zadovoljan sa onim što je dobio: on je u više navrata isticao da će operacija biti proširena na čitavu severnu Siriju – to jest, u druge kantone. Turska će možda čak otvoriti vojni front u Iraku da bi proširila borbu protiv Kurda (iako se takav potez u ovom trenutku čini nerealnim).

U Operaciji maslinova grančica Turskoj pomaže Slobodna sirijska armija poznata kao TFSA, koju čine bivše Alkaidine snage, salafistički džihadisti, umereniji islamisti, i drugi (što je na žalost daleko od progresivnih elemenata koji su postojali na početku sirijske revolucije). Erdogan ističe TFSA – kao i sirijske izbeglice koje se nalaze u Turskoj – kao dokaz da se operacija sprovodi sa Sirijcima, za Sirijce – a ne zato što je Turska „bacila oko na sirijsku zemlju“.

Takva retorika teško uspeva da sakrije brutalnost napada i prave Erdoganove motive. Previše slika i video snimaka se pojavilo koji dokumentuju surovost ofanzive (često ih snimaju i dele same milicije TSFA). Nediskriminativno targetiranje civila je ustaljena praksa.

Turska je već postala manje ili više kolonijalna sila u delovima severne Sirije: provincijalni i oblasni guverneri koje postavlja Ankara, uz pomoć policije i žandarmerije koje kontroliše Turska, drže uzde državne moći i Turska već gradi univerzitete i industrijske zone pod svojim pokroviteljstvom. Teško da će Afrin biti manje u kolonijalnom položaju ako njena vojna operacija uspe. Ustvari, Devlet Bahćelji, lider MHP-a, uzeo je – još uvek nesveobuhvatan – sporazum između Asada i kurdskih snaga kao izgovor da izjavi da će oni „imati pravo da zadrže zemlju koju smo napustili najmanje pre sto godina barem dok se ne vrati stabilnost, mir i spokojstvo.“ Predsednički portparol je nastavio slično nedvosmislenim rečima: „Mi ne nameravamo niti mislimo da vratimo [Afrin] natrag [Asadovom] režimu.“

Posledice turskog divljanja u Afrinu
Porušeni grad
Posledice turskog divljanja u Afrinu

Ovo je zbunjujuće, kratkovido držanje od strane Erdogana. Kako će nastupajući kao očigledni kolonizator osvojiti srca i umove izvan uske klike i grupa koje imaju koristi od očigledne kolonizacije? Kako turska država misli da može da podržava Arape i Kurde nakon ponovnog kolonizovanja njihove zemlje i domova na očigledno brutalan način?

Postoji ogroman potencijal za kontraefekat. Kurdi bi mogli da prošire ratište otvaranjem novih frontova izvan ili unutar Turske. Duran Kalkan, član izvršnog komiteta militantne Radničke partije Kurdistana (PKK), je izjavio da će gerilski rat u Afrinu biti praćen novim i većim akcijama PKK.

Sa druge strane, militarizovane džihadističke grupe će sigurno komplikovati stvari dok se Sirijska vojska bude kretala ka severu sa ciljem da ponovo uspostavi kontrolu nad zemljom. Sa povlačenjem kurdskih snaga, Sirijska vojska i Turska i sa njom povezani džihadisti spremni su za sukob. A onda, gde će džihadisti otići ako ne u Tursku?

Erdoganovi jurišni psi koji se svakog časa mogu oteti kontroli
Islamistička falanga
Erdoganovi jurišni psi koji se svakog časa mogu oteti kontroli

Još jedan događaj koji bi mogao da utiče na kurs događaja u Afrinu je otkaz državnog sekretara Reksa Tilersona koji od strane predsednika Donalda Trampa i njegova zamena direktorom CIA Majkom Popmeom. Tilerson je bio relativno umeren u Trampovom kabinetu; Pompeo je više jastreb, sa jakom antiislamističkom crtom.

Bez stabilnosti na vidiku

Postoji dodatan razlog za tursku invaziju Afrina. Suočen sa alarmantnim ekonomskim i društvenim indikatorima, Erdogan treba da ojača podršku javnosti pre predsedničkih izbora, koji su zakazani za sledeću godinu.

Vlada preduzima mere predostrožnosti da bi izbegla bilo kakve iznenađujuće rezultate. Do sada su glasačke kutije bez zvaničnog pečata Visokog izbornog komiteta (YSK) proglašavane nevažećim. Na osnovu novog izbornog zakona, ovakve glasačke kutije će se brojati, bez ikakvih pitanja. YSK je takođe dato ovlašćenje da spoji izborne jedinice i premesti glasačke kutije u druge jedinice.

U vezi s tim, veze između Erdoganove AKP i MHP su pretvorene u zvaničnu izbornu formaciju koja se zove Narodni savez (Cumhur İttifakı), što je ranije bila zabranjena taktika. Taj pakt će spasiti MHP da ne ostane ispod izbornog praga od 10 procenata [osvojenih glasova] (što je neizbežno nakon što su mnogi napustili partiju da bi osnovali otcepljenu IYI Parti). Generalno, Narodni savez nastoji da ujedini čitav desničarski tabor pod vođstvom AKP.

Pored izborne prevare, posle invazije je pokrenuta neviđena kampanja manipulacije i ideološke mobilizacije. De facto je nelegalno dovesti u pitanje vojnu ofanzivu, a kamo li joj se protiviti. Stotine ljudi je privedeno i zatvoreno zbog kritičkih postova na društvenim medijima, dok su vladini zvaničnici – uključujući Erdogana – u više navrata etiketirali protivnike kao teroriste (ili njihove pristalice). Mejnstrim mediji slave „kako se region čisti od terorista“ i agituje za uspeh operacije. Umetnici i poznate ličnosti koji nisu otvoreno podržali invaziju su razotkriveni i na meti su televizijskih emisija. Fudbalski timovi i školski razredi se fotografišu i dele svoje slike u vojnim uniformama i na taj način objavljuju svoju podršku [za invaziju na Afrin]. I ljudi koji dolaze na mitinge AKP izvikuju slogane tipa „povedi i nas u Afrin“.

Ipak, dominacija AKP nije sigurna. Iako je ofanziva na Afrin dobila podršku svih velikih partija sem HDP, nisu se sve desničarske partije pridružile Narodnom savezu. Saadet Partisi – desničarska partija od koje AKP originalno odvojila – i Aksenerova İYİ Parti odbila su da postanu članovi koalicije. I dok ankete pokazuju 70 do 80 procenata podrške za invaziju na Afrin, po drugim važnim pitanjima one pokazuju nezadovoljstvo. Sudeći po jednom istraživanju, samo 39 procenata podržava stav Turske prema Siriji, 66 procenata misli da je vanredno stanje koje je Erdogan nametnuo štetno za ekonomiju, samo 20 procenata veruje u pravosuđe, i samo 17 procenata veruje medijima.

„Mi radimo na svakoj mogućnosti u vezi sa tom komunističkom, izdajničkom omladinom. Mi im nećemo pružiti priliku da pohađaju bilo koji univerzitet.“
Predsednik Erdogan je pretio da će izbaciti studente sa Univerziteta Bogazici koji su protestovali protiv invazije na Afrin.
„Mi radimo na svakoj mogućnosti u vezi sa tom komunističkom, izdajničkom omladinom. Mi im nećemo pružiti priliku da pohađaju bilo koji univerzitet.“

Generalni direktor donekle levo orijentisanog istraživanja kompanije KONDA tvrdi da dok oko 60 procenata turskog glasačkog tela ostaje izrazito polarizovano duž partijskih linija (npr, za ili protiv AKP), 40 procenata ostaje prilično indiferentno prema partijskim afilijacijama i više brine o svakodnevnom preživljavanju. Ovaj deo biračkog tela sve više smatra da ni jedna od strana ne može da reši probleme zemlje.

Još jedna kompanija koja se bavi istraživanjem javnog mnenja, MAK, izveštava da preduzetnici i inteligencija koji su naklonjeni AKP-i pokazuju znake „nezadovoljstva“ čak i kada „ne kažu ništa“. Njih izgleda posebno iritira to što će biti koalicije uprkos činjenici da je predsednički sistem uveden da bi se prekinulo sa takvom praksom. Oni takođe ostaju skeptični prema „režimu jednog čoveka“.

Uprkos tome što Erdogan pokušava iz sve snage da [za sebe] uspostavi svemoćnu ulogu, kod barem polovine društva još uvek se oseća nezadovoljstvo. Vojna invazija na Afrin je potencijal za poboljšanje njegovih pozicija. Ili bi jednostavno mogla da pogorša nestabilnost.

Šta je sledeće?

Nekoliko dana pre nego što je Turska pokrenula Operaciju maslinova grančica, poslanik HDP-a Ajhan Bilgen je izneo predviđanje: „Ako dođe do napada na Afrin … to će onda generisati građanski rat ukoliko bude uspešan, ili vojni puč ako propadne.“

To se još nije desilo, ali ulozi su i dalje veliki. Turska je dobila prvu rundu, slabeći moral i političko-vojnu poziciju Kurda. Ali priča je daleko od svog kraja.

Kurdske snage će biti pripremljenije i odlučnije u odbrani preostalih kantona, Kobaneta i Džazire. Ofanziva bi mogla da izazove veću destabilizaciju, posebno ako Turska nastavi da gura na istok. Regionalne i internacionalne emocije bi mogle biti zapaljene. A za Tursku, postoje srednjoročna i dugoročna cena koje će morati da plati.

Možda izgleda da je Erdogan pun samopouzdanja nakon prošlonedeljne pobede. Ali tekuća ofanziva ima pun potencijal da izazove ozbiljnije erupcije.

Izvor: 

Povezano