Po izlasku iz bugarske „džungle“

Po izlasku iz bugarske „džungle“, svedočanstva izbeglica zabeležena u Dimitrovgradu, Srbija

Šest ujutro, magla prekriva put do Dimitrovgrada. U registracioni kamp stižemo snenih očiju i sa dve kutije banana u gepeku. U kampu, pedesetak dečaka sedi i čeka iza ograde. Pomisliti biste da je u pitanju lokalna ekipa.

Namamljeni mirisom čaja sa mlekom i cimetom, oni se udaljavaju od zatvorenog šatora koji je obezbedio Crveni krst i prilaze bliže našem malom plavom šatoru. Poželeli smo im dobrodošlicu na farsiju, na paštunskom, na arapskom. Oni tiho klimnuše glavom, očiju crvenih od umora. Ponovo primećujem modrice na njihovim obrazima, ogrebotine na njihovim rukama. Pitao sam ih kako im je bilo u putu. Mrko su me pogledali, zavrteli glavom i uzdahnuli. Odgovor je svaki put bio isti.

dimitrovgrad-izbeglice-2015-11.07-diego_cupolo_dsc_5435lrw.jpg

„Loše. Bugarska policija... Vrlo loše. Tukli su nas. Celu noć u džungli.“

Bugarska alternativa

Glavni pravac koji koriste izbeglice je dobro poznat: od Turske preko Mediterana da bi došli do Grčke i potom otišli dalje na sever preko Balkana. Postoji drugi koridor koji je, ipak, manje je poznat i na njemu je manja gužva, a prolazi kroz Bugarsku. Oni koji nemaju sredstava da plate za prelazak brodom ili koje boje da putuju morem biraju ovu rutu, nadajući se boljim uslovima.

balkanska-ruta.png

Nekoliko kilometara od bugarske granice u malom srpskom gradu Dimitrovgradu, njihova svedočanstva govore drugačije.

dimitrovgrad-izbeglice-2015-11-08-diego_cupolo_dsc_5516lrw.jpg

U „džungli“

„Nisam jeo četiri dana“, reče mladi Avganistanac pre nego što je smazao tri sendviča sa medom. „Bio sam u džungli i spavali smo tamo pod vedrim nebom na hladnoći. Juče, policija nas je pronašla i morali smo satima da bežimo bez zaustavljanja.“

On čaj drži blizu svojih usana, uhiše toplotu. Primećujem njegove pocepane pantalone i ruke su mu pune rana.

„Bilo je mračno i ništa nismo mogli da vidimo. Nekoliko puta sam pao.“

„Džungla“ se odnosi na brojne šumovite delove koji su razbacani po bugarskom kopnu i kroz koje izbeglice moraju da prođu prilikom ulaska i izlaska iz zemlje. Oni tamo prolaze kroz pravi pakao: kada dolaze iz Turske, oni moraju da pešače nekoliko dana kroz šume i da izbegavaju velike gradove da ih ne bi opljačkali lokalni šaneri. Bojeći od bugarske policije koja iz traži sa psima, oni se kreću noću i retko se zaustavljaju da spavaju. Oni koji imaju sreće prolaze sa po nekoliko modrica.

dimitrovgrad-izbeglice-2015-11-08-diego_cupolo_dsc_5522lrw-1.jpg

Taimur Husein

„Ja sam prešao peške preko planina Iran i Tursku. Kad sam stigao u Istanbul, pronašao sam švercera koji me je odvezao zajedno sa grupom u sred džungle. Hodali smo dva, četiri sata ne znajući kuda idemo. Bugarska policija nas je na kraju uhvatila. Imali su pse sa sobom.“ On skida svoje pantalone i pokazuje ogrebotine od ugriza na obe noge.

„Policija me je tukla i sa pendrecima. Kada su me deportovali, moje čitavo telo više nije funkcionisalo.“ Taimur je tri puta pokušavao da dođe do Srbije. Poslednji put je morao da beži čitavu noć sa svojom grupom da bi pobegao od policije. Njih devetoro nisu bili dovoljno brzi i zaostali su. Među njima je bio i dvanaestogodišnji dečak koji je putovao sam. „Nadam se da će biti dobro“, rekao mi je sa brigom u očima.

Nažalost, ovakve priče redovno stižu u kamp u Dimitrovgradu. Svakog dana, izbeglice nam pričaju kako su hapšene, opljačkane i prebijene od strane bugarske policije. Mesecima, volonteri koji su na licu mestu prikupljali su dokaze u vidu fotografija i video snimaka ne bi li skrenuli pažnju na ovaj problem, iako bez mnogo uspeha. Za medije i NVO-e, ranjivost ovih izbeglica se ne prodaje poput slike [mrtvog] deteta koje leži na grčkom ostrvu.

dimitrovgrad-izbeglice-2015-11-07-diego_cupolo_dsc_5263lrw.jpg

U bugarskim kampovima

Drugo jutro u kampu, novembar je i hladnoća ujeda. Nova grupa izbeglica stiže u šator i jure do banana i čaja koje nudimo. Oni ne nose nikakve kape ili rukavice a neki čak nemaju ni kapute. Mi im delimo ono što nam je ostalo i pitamo ih kako je bilo u putu.

„Uhvatila nas je policija i odveli su nas u nekakav zatvor. Natrpali su nas u malu sobu bez stakla na prozorima. Ostali smo deset dana na hladnoći, bez mogućnosti da odemo.“

Generalno, izbeglice koje nisu deportovane u Tursku direktno se smeštaju u kampove gde im uzimaju podatke i određuju izbeglički status. Kao članica EU, Bugarska mora da se povinuje prijemnim standardima koje određuje Evropska komisija za prijem novih azilanata. Očigledno u ovom slučaju bugarske vlasti nije briga za pravila.

„Jedva da smo išta jeli, vode sa malo vode ili pirinča, jednom ili dvaput dnevno. Nije bilo tuša i imali smo jedan toalet za sve, koji su noću zaključavali. Bilo je nepodnošljivo. Nismo dobijali nikakve informacije i kada bismo se usudili da postavimo pitanje pretukli bi nas. Čak i doktori nisu hteli da pričaju sa nama i tražili su pare od povređenih. Nisu tamo bili samo muškarci, bilo je i žena i dece.“

Nezainteresovanost

Šeron Silvi (Sharon Silvey), volonterka i koordinatorka u Dimitrovgradu, naporno je radila da skrene pažnju medija i međunarodne zajednice na ove slučajeve zlostavljanja. Zapanjena njihovom nezainteresovanošću, ona je pretila da će se žaliti Sudu pravde Evropske Unije ukoliko ne budu preduzete ozbiljne mere. „Mi ovde svedočimo ozbiljnom kršenju ljudskih prava i mi raspolažemo svim dokazima, ali to nikog ne interesuje. Ovo je odvratno. Mi pričamo o mlađim maloletnicima bez pratnje koji trpe najgore oblike torture i niko ni da mrdne prstom.“

dimitrovgrad-izbeglice-2015-11-08-diego_cupolo_dsc_5528lrw.jpg

Prepušteni sopstvenoj sudbini

Pre nekoliko dana, u naš šator su ušla četiri uspaničena dečaka iz Avganistana. Upravo ih je opljačkala srpska policija u registracionom kampu i više nisu imali para za autobus. Mi smo im predložili da pozovu svoje porodice da bi mogle da im prebace novac, ali su oni počeli da plaču.

„Moji roditelji su mrtvi, ubili su ih talibani. Njegove takođe. Niko nije ostao.“ Osvrnuo sam se oko sebe, sunce je polako zalazilo, kamp je bio miran i tih. Policija i osoblje Crvenog krsta i UNHCR-a su pili kafu ispred svojih šatora. Niko nije hteo da se pobrine za njih.

Ono što se dešava u „džungli“ i u bugarskim kampovima nije tajna. Ipak sem nedavnog Oksfamovog izveštaja i par članaka na tu temu, nisu preduzetne konkretne radnje od strane EU ili lokalnih vlasti da bi se prestalo sa ovim nepravdama. U kampu u Dimitrovgradu, nezavisni volonteri su i dalje jedini koji obezbeđuju hranu i odeću za izbeglice.

Sigurno, svedočanstva koja su prikupljena u Dimitrovgradu pružaju još jedno viđenje izbegličke krize, o kome se manje govori i za koga se manje zna. Ono otkriva neefikasnost takozvanih evropskih standarda i pokazuje kako su krize oblikovane popularnim diskursom: u tekućem geopolitičkom kontekstu, ove mlade izbeglice nisu ničiji prioritet. Stoga, njihove priče se samo gomilaju u našem Dropboksu.

Proteklih dana, Amnesty International i razni mediji konačno počeli da istražuju ovu temu. Istovremeno, iznenada, policija je izbacila volontere iz kampa. Mi sada operišemo sa spoljne strane, nadajući se da će priče izaći na svetlost dana pre nego što nas potpuno uklone sa lica mesta.

Na kraju, jedina sigurna stvar je da će se nastaviti sa zlostavljanjem koje se dešava u Bugarskoj sve dok Evropa gleda na drugu stranu.

Povezano:

Izvor: 

Povezano