Postanarhija

Ja govorim o pobuni a ne o revoluciji. Revolucija ruši jedan režim moći da bi ga zamenila sa drugim; pobuna u potpunosti suspenduje moć, odupirući se sopstvenoj institucionalizaciji.

Sol Njuman je politički filozof i nastavnik političke teorije na koledžu "Goldsmiths", londonskog univerziteta. Njuman je poznat po tome što je osmislio pojam "postanarhizam". Njegova najnovija knjiga je "Politika postanarhizma".

Kapitalizam gori svuda oko nas, ostavljajući za sobom ruševine bankrotiranog finansijskog i političkog sistema. Iluzija neograničenog ekonomskog rasta i beskrajne utopije potrošnje je zauvek razvejana. Sve što vlade sada imaju da nam ponude su štednja i teška vremena. Ipak njihova obećanja sve više blede. Naši politički i ekonomski gospodari znaju da ljudi više ne veruju u njih, i iza staloženog izgleda moći nalazi se strah, strah od sablasti pobune, stari strah koji progoni maštu svakog režima. Nije li sada sve - od izjava političara do tržišnih predviđanja ekonomskih gurua i rijaliti šou emisija sa poznatim ličnostima - blagi izraz očaja, kao da se čitav spektakularno-kapitalistički sistem (sistem koji u svakom slučaju više ne veruje u sebe i verovatno nikada nije ni verovao) užasno boji da ne otkrije nihilizam iza sopstvene fasade?

Ovo je godina pobuna, od ulica Kaira, Tunisa i Bengazija, do trgova Atine, Madrida i Volstrita. Na čudesan način, obični ljudi su se okupili na javnim mestima - ponovo preuzevši kontrolu nad tim javnim mestima - bez ovlašćenja i bez zvanične reprezentacije. U nekim slučajevima, oni su srušili vlade, dok su u drugim izvršili novu vrstu masovnog pritiska na zastarele političke sisteme koji se više čak ni ne pretvaraju da ih predstavljaju. U autonomnim zonama Tahrira i Sintagme razotkriven je apsolutni ambis između naroda i formalnih mehanizama državne moći. Narodnim činom odbijanja, otvoren je novi politički prostor, onaj čije posledice niko ne može unapred da predvidi. Značaj ovih pokreta i okupacija leži ne toliko u njihovom ostvarenju konkretnih ciljeva, već u njihovom otelovljenju novog kolektivnog političkog života, onom modelu politike koji je odbacio reprezentaciju posredstvom satrih istrošenih kanala političkih partija. Poklič indignadosa u Španiji je bio "Vi nas ne predstavljate!" - on se može razumeti i kao protest zbog nedovoljne reprezentacije i kao želja da se potpuno raskine sa reprezentacijom i da se dela za sebe.

Jedna od lekcija iz ovih pobuna - a ima ih mnogo - je ta da više nema razlika između formalne demokratije i diktature; to je samo pitanje stepena represije. Moć policije, čije je sablasno prisustvo u životu demokratskih država Valter Benjamin smatrao fatalnim, oseća se svuda. U čemu je razlika između Mubarakovog ili Asadovog pokušaja da ugase sajtove za društveno umrežavanje u Egiptu i Siriji, i Kameronove pretnje da će učiniti isto u UK-u?

I šta je uopšte demokratija ako ne sistem koji ohrabruje masovnu zadovoljnost sa bes(po)moćnošću, kolektivno dobrovoljno ropstvo legitimisano čisto simboličnim ritualom glasanja? Skorašnje pobune bi trebalo posmatrati kao nešto što je više od puke borbe za demokratiju, koja je sada u svakom slučaju jedan izrazito dvosmislen pojam. Zapravo, one su bile kolektivni oblik dobrovoljnog nerobovanja. One su bile odraz shvatanja da je svaki sistem moći suštinski fragilan i da zavisi od otuđenja i  našeg odricanja od moći.

Ja govorim o pobuni a ne o revoluciji. Revolucija ruši jedan režim moći da bi ga zamenila sa drugim; pobuna u potpunosti suspenduje moć, odupirući se sopstvenoj institucionalizaciji. Možda je to najbolje sročio Maks Štirner:

"To [pobuna] nije borba protiv ustanovljenog, jer, ukoliko [pobuna] uspeva, ustanovljeno propada samo od sebe; to [pobuna] je samo moje dejstvovanje izvan ustanovljenog."

Naše dejstvovanje izvan ustanovljenog neophodni je prag preko kog mora da pređe svaka radikalna politika. Pobuna se dešava na mikropolitičkom terenu, istovremeno etičkom, psihološkom i duhovnom, istovremeno individualnom i kolektivnom. To uključuje istraživanje sopstvenih želja i simpatija za moć, kao i transformaciju sopstvenog odnosa prema drugima.

Ono što je dovelo do toga da nedavni neredi u UK-u izgledaju drugačije od pobuna koje su se desile na drugim mestima bio je nedostatak etičke (kao i političke) dimenzije i što ih je karakterisala najgora vrsta bezobzirnosti. Ja ovde ne govorim o skrnavljenju idola imovine, za kog ne bi trebalo da imamo poštovanja. Ali ono što nas pogađa u vezi sa učesnicima nereda nije njihovo nepoštovanje robe, već njeno apsolutno poštovanje sa njihove strane - sva ta pobunenjička energija protraćena na žudnju za nekom besmislenom dizajenrskom etiketom! Ima li boljeg primera za ono što je Šritner nazvao opsednošću - kada stvar opsedne osobu, objekt koji on/a želi da poseduje? Neredi i krađe su bili krajnji izraz fetišističke neumerenosti potrošačkog društva, i dakle bili su njegov interni deo - kao što su mu je interna i binarnost zakon-i-red/kriminalitet. Problem u vezi sa neredima nije bio u tome što su oni bili preterano transgresivni već zato što nisu bili dovoljno transgresivni - oni nisu obeležili bilo kakav raskid sa religijom konzumerizma.

Nakon nereda, stara babroga anarhije ponovo se ukazala na horizontu, pravdajući dalje jačanje policijske moći. Ali anarhizam - kao vid politike i kao izraz slobodnog, etičkog života - ima malo toga zajedničkog sa ovom vrstom kvazireligioznog spektakla nasilja. Naprotiv, anarhizam uključuje određenu etičku disciplinu. Ali ovo je samonametnuta disciplina nediscipline, ili ono što Fuko naziva dobrovoljnom nepokornošću. Pokornost, kao što je to davno uočio La Boesi, nam lako pada - na nju smo navuknuti. I zato mi moramo postati disciplinovani u postajanju nedisciplinovanim; mi moramo postati estetika slobode. Mi moramo steći, kao što je to rekao Žorž Sorel, "navike slobode".

Anarhizam, ili kako ga ja radije zovem, postanarhizam, je više od političke ideologije. To je današnji etičko-politički horiznt svake radikalne politike. Želja za autonomijom koja se jedino može ostvariti združivanjem i nastajanje pokreta koji više ne protestuju toliko protiv bede naših života, već radosno afirmišu mogućnost radikalno drugačijeg života, nepogršivi su znaci produbljenja ovog horizonta.

Izvor: adbusters.org

Etjen de La Boesi: iz Rasprave o dobrovoljnom ropstvu (1548.)

“Bože, pomozi mi. Ako su ljudi gluvi, zveri urliču: živela sloboda! Mnoge od njih uginu čim ih uhvate; kao što riba umire čim nije u vodi, tako i razna stvorenja napuštaju svetlost dana ne želeći da prežive gubitak svoje prirodne slobode. Kada bi među životinjama postojala hijerarhija, te zveri koje odmah uginu kada ih uhvate bile bi životinjsko plemstvo. Ostale životinje, od najmanjih do najvećih, kada ih uhvate toliko se opiru svojim kandžama, rogovima, kljunovima da time dovoljno govore koliko drže do onoga što su izgubile…”

“Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog mnoštva naših gradova. Ono što mu pretiče su sredstva koja mu vi pružate da bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi, ako mu ih vi sami ne dajete? Odakle mu toliko ruku da vas udara, ako ih ne uzima od vas? Kako to da uopšte ima neku vlast nad vama, ako to nije zahvaljujući vašem pristanku? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u dosluhu sa vama? Šta bi vam uopšte mogao da niste jatak tog lopova koji vas pljačka, da niste saučesnik tog ubice koji vas ubija, svoj sopstveni izdajica? Sejete polja da bi ih on opustošio; zidate i punite vaše kuće da bi on imao odakle da krade; hranite svoje kćerke kako bi on imao čime da zadovolji svoju pohotu; hranite svoju decu da bi ih on, u najboljem slučaju, vodio u svoje ratove, poveo u klanicu, učinio poslanicima svoje pohlepe i izvrčiocima svojih osveta; satirete se od rada da bi on mogao da se prenemaže u svom uživanju, u svojim prljavim i gadnim nasladama. Vi slabite da bi on bio jači i da bi uzicu držao još kraće.

  A mogli biste da se oslobodite svih tih poniženja, koje ni bi podnele ni životinje, ako pokušate, ne da ih se oslobodite, već samo da pokažete volju da to učinite. Budite odlučni u tome da ne želite služenje i eto vas slobodnih! Ne tražim od vas da ga odbacite ili gurnete, već samo da mu vše ne dajete podršku, pa ćete videti da će on pasti od sopstvene težine, poput kolosa ispod koga se izvukla osnova.

Nije reč o tome da mu se nešto oduzme, već da mu se ništa ne da; nije neophodno da zemlja učni nešto za sebe, ako ne čini nšta protiv sebe.…”

Povezano