Taksim Taksim

Resistanbul: početak ili kraj jedne epohe?

Ukratko: ovo bi mogao biti početak kraja jedne epohe. Deo stanovništva je osetio potrebu da sruši ovu vladu, ali najvažnije pitanje danas je šta će je zameniti.

Mojim prijatelji(ca)ma u inostrantvu:
U Istanbulu već tri dana udišemo suzavac, jer je policija isprskala na tone gasa i vode, i ispaljivala suzavac na demonstrant(kinj)e. Ljudi su pogođeni u noge, leđa i glavu. U subotu uveče su se mase u Izmiru, Ankari i nekolicini drugih gradova sukobile sa policijom.

Stotine osoba se trenutno nalazi u bolnicama. Ali ljudi su otvorili vrata svojih domova, kancelarija i restorana kako bi zbrinuli povređene – iako je policija demonstrant(kinj)e gonila i po zgradama, kako bi ih gađala suzavcem i prebijala.

U Ankari su tvitovima i na dva veoma hrabra televizijska kanala preneli informacije o tome da je policija koristila gumene metke. Rečeno je da su povrede teške. Održavali/e smo komunikaciju (uglavnom putem društvenih medija) kako bismo znali/e šta se dešava.
U Istanbulu je masa preuzela trg Taksim u subotu poslepodne, nakon što je čitavog dana bila prskana. Policija se povukla, ali zatišje je bilo napeto jer su u drugim četvrtima Istanbula, uglavnom u Bešiktašu, još uvek prskali demonstrant(kinj)e.

Premijer je izjavio da neće odustati od svojih planova za pretvaranje svega što postoji u tržne centre i stambene prostore za visoku klasu.

Izgleda da postoji napetost između predsednika i premijera, pošto je potonji navodno blizak sekti Gulen. Predvođena Fethulahom Gulenom, ova verska grupa koja spolja izgleda moderno kontroliše deo medija i ima škole širom sveta, uključujući i Sjedinjene Države. Predsednik Abdulah Gul je pozvao na mir i kritikovao policijsko nasilje, ali je premijer Redžep Tajip Erdogan ostavio utisak da ovo pretvara u borbu živaca, jer je u upadljivo demagoškom govoru koji je održao u subotu izjavio da su demonstrant(kinj)e gomila „provokatora/ki“. Rekao je da oni/e pripremaju teren za novi državni udar protiv njegove građansko-demokratske vlade.

Zaista, u subotu je u parku Gezi bio alarmatno veliki broj turskih zastava. Ovo je neobična koalicija. Dojučerašnji kemalističko-nacionalistički fanatici sada okupiraju isti park kao Kurdi, levica, anarhisti i LBGTT grupe.

Takođe, fudbalski navijači su pomogli da se ostvari pobeda u parku Gezi. Postoje tri istanbulska fudbalska tima, a njihove pristalice su se čitavog dana tukle sa policijom. Kada su na svojim stadionima, ponašaju se kao huligani. Ali mnogi ljudi ovde im priznaju da umeju da se tuku i da se ne plaše policije. Još uvek nije jasno kako će se sve ovo uobličiti u smisleni argument protiv vlade.
Dakle, stvari su veoma neizvesne, i – u svakom slučaju – osim na Taksimu, sukobi nisu prestali. Ovo nije protest radi spašavanja drveća. Vlada je otišla predaleko. Park Gezi je bio poslednja kap, ali smo tokom proteklih meseci morali da se nosimo sa nekolicinom drugih stvari: hapšenje Kurda i aktivista na osnovu apsurdnih optužbi; promene u školskim programima kojima se deci nameće verska nastava; pokušaji zabrane abortusa; bombardovanje kurdskih civila koji su prelazili tursko-iračku granicu (pomešavši ih sa naoružanim gerilcima); borba za premoć sa Sirijom; misteriozna bomba koja je ubila pedesetoro u Rejhanliju na sirijskoj granici; pokušaji da se ograniči konzumiranje alkohola; divovski projekti za promenu celokupnog lika Istanbula; imenovanje trećeg mosta preko Bosfora po osmanskom sultanu koji je gotovo zbrisao alevitsko stanovništvo (glavna ne-sunitska muslimanska sekta u Turskoj); i, konačno, projekat u parku Gezi.

U međuvremenu, Kurdi su prošlog vikenda u Ankari okupili 500 turskih intelektualaca/ki, novinara/ki i lidera/ki građanskog društva, kako bi sastavili/e alternativni mirovni plan. Zaista je bilo impresivno kako su ljudi počeli da preuzimaju kontrolu nad svojim životima, i počeli da jedni drugima priznaju međusobne zločine (npr. Kurdi su učestvovali u genocidu nad Jermenima, a marksistička levica je vređala i ponižavala LGBTT grupe). Sastavili su konkretne zahteve kako bi svoju volju nametnuli vladinom redukcionističkom viđenju mira.

Ukratko: ovo bi mogao biti početak kraja jedne epohe. Deo stanovništva je osetio potrebu da sruši ovu vladu, ali najvažnije pitanje danas je šta će je zameniti.

Izvor: 

Povezano