Šarli Ebdo: Koreni terorističkog napada u Parizu mogu se pratiti do Alžira 1954.

Alžir je postkolonijalna rana koja u Francuskoj još uvek krvari

Alžir. Mnogo pre nego što je francuska policija otkrila identitet osumnjičenih – čak i pre nego što sam čuo imena Šerif i Said Kuaši – promrmljao sam sebi u bradu reč „Alžir“. Čim sam čuo imena i video lica, ponovo sam izgovorio reč „Alžir“. I onda je francuska policija rekla da su dvojica muškaraca bili „alžirskog porekla“.

Alžir ostaje najbolnija rana na političkom telu Republike – izuzev, možda, njenog kontinuiranog samopreispitivanja nacističke okupacije – i pruža strašan kontekst za svaki čin arapskog nasilja protiv Francuske. Šestogodišnji alžirski rat za nezavisnost, u kom je nastradalo možda milion i po arapskih muslimana i puno hiljada Francuza, ostaje neprestana i nerešena agonija za oba naroda. Samo pre oko pola veka, to je zamalo izazvalo francuski građanski rat.

Možda bi sve novine i televizijski izveštaji trebalo da objave „istorijski kutak“, mali podsetnik da se ništa – apsolutno ništa – ne dešava bez prošlosti. Masakri, krvoprolića, bes, tuga, policijske hajke (...) ispunjavaju naslove. Uvek je to „ko“ i „kako“ - ali retko „zašto“. Uzmite zločin protiv čovečnosti ove nedelje u Parizu – reči „zverstvo“ i „varvastvo“ nekako umanjuju divljaštvo ovog čina – i njegovih neposrednih posledica.

Žrtve su nam poznate: novinari, karikaturisti, policajci. Kao i to kako su ubijeni. Maskirane ubice, automatske puške tipa kalašnjikov, nemilosrdna, gotovo profesionalna nonšalancija. I odgovor „zašto“ su nam uslužno dale ubice. Oni su želeli da osvete „Proroka“ zbog izuzetno uvredljivih i (za muslimane) bezočnih karikatura Šarli Ebdoa. I naravno, svi mi moramo da ponovimo rubriku: ništa – nikada ništa – ne može da opravda ovaj okrutan čin masovnog ubistva. I ne, ubice ne mogu da se pozivaju na istoriju da bi opravdale svoje zločine.

Ali postoji važan kontekst koji je ove nedelje nekako izostavljen iz priče, „istorijski kutak“ koji mnogi Francuzi kao i Alžirci radije ignorišu: krvavu borbu za slobodu čitavog naroda 1954-62. protiv brutalnog imperijalnog režima, prolongirani rat koji do današnjih dana ostaje temeljni spor između Arapa i Francuza.

Beznadežna i permanentna kriza u alžirsko-francuskim odnosima, poput odbijanja razvedenog para da prihvati sporazuman narativ o njihovoj nesreći, truje kohabitaciju ta dva naroda u Francuskoj. Međutim Šerif i Said Kuaši su dali opravdanje za svoje postupke, oni su bili rođeni u vreme kada je Alžir bio nevidljivo sakaćen 132-godišnjom okupacijom. Možda su pet od šest miliona francuskih muslimana Alžirci i Alžirke. Većina njih su siromašni, mnogi se u zemlji jednakosti smatraju građanima drugog reda.

Jer za razliku od drugih važnih francuskih protektorata ili kolonija, Alžir je smatran za inegralni deo matične Francuske, i slao je predstavnike u francuski parlament u Parizu, obezbeđujući čak Šarlu de Golu i saveznicima francuski „kapital“ za prodiranje u severnu Afriku i Siciliju koje su bile pod nacističkom okupacijom.

Alžirski odgovor na ono što danas izgleda kao monstruozni istorijski anahronizam je varirao tokom decenija između letargije, saradnje i pobune. Demonstracije za nezavisnost u Setifu, nacionalističkom gradu sa muslimanskom većinom, na dan pobede nad fašizmom u Evropi – kada su saveznici oslobodili okupirane zemlje Evrope – rezultirao je smrću 103 evropska civila. Osveta francuske vlade je bila surova; do 700 muslimanskih civila – a možda i daleko više – ubijeno je od strane pobesnelih francuskih „colons“ (naseljenika, prim. prev.) i bombardovanjem okolnih sela od strane francuske avijacije i pomorske krstarice. Svet jedva da je obratio pažnju na to.

Ali kada je izbio opšti ustanak 1954. -- u početku su to, naravno, bile zasede sa malo izgubljenih francuskih života a potom napadi na francusku vojsku – sumorni rat za alžirsko oslobođenje bio je gotovo predodređen. Poražena u klasičnoj posleratnoj antikolonijalnoj bici za Dien Bien Fu, francuska armija, nakon debakla 1940-e, činila se ranjivom romantičnijim alžirskm nacionalistima koji su obratili pažnju na dodatno poniženje Francuske 1956. u Suecu.


Francuska vojna policija prolazi kroz Alžir u vreme pobune (Keystone/Getty Images)

Ono što je istoričar Alister Horn tačno opisao u svojoj sjajnoj istoriji alžirske borbe kao „divljački rat mira“ odneo je živote stotina hiljada ljudi. Bombe, mine, masakri počinjeni od strane vladinih snaga i gerilaca Fronta nacionalnog oslobođenja u „zaleđu“ – selima na jugu Mediterana – dovelo je do brutalne represije nad muslimanskim delovima Alžira, ubistva, mučenje i pogubljenja gerilskih lidera od strane francuskih padobranaca, vojnika, operativaca Legije stranaca – uključujući nemačke bivše naciste – i paravojnu policiju. Čak su „nestali“ i alžirski belci koji su bili simpatizeri Francuske. Alert Kami je govorio protiv mučenja a francuskim državnim službenicima je bilo muka od brutalnosti koju su primenjivali da bi Alžir ostao francuski.

De Gol se pojavio da bi podržao belačko stanovništvo i to je rekao u Alžiru – „Je vous ai compris“, rekao im je – i nastavio da pregovara sa FLN-ovim predstavnicima u Francuskoj. Alžirci su dugo činili većinu francuske muslimanske populacije i u oktobru 1961. oko 30.000 njih je organizovalo zabranjeni miting za nezavisnost u Parizu – zapravo, to je bilo jedva milju daleko od mesta prošlonedeljnog pokolja – koji je napadnut od strane francuskih policijskih jedinica koje su ubile, sada se je to priznato, do 600 demonstranata.


Masa alžirskih demonstranata ispred zgrade vlade, nose postere sa likom Šarla de Gola tokom Alžirskog rata za nezavisnost 1985. (Getty Images)

Alžirci su na smrt pretučeni u stanicama policije ili su bačeni u Senu. Načelnik policije koji je nadgledao bezbednosne operacije i koji je po svemu sudeći rukovodio masakrom iz 1961-e bio je niko drugi neko Moris Papon – koji je, gotovo 40 godina kasnije, osuđen za zločine protiv čovečnosti počinjene za vreme Petenovog Višjevskog režima za vreme nacističke okupacije.

Alžirski sukob je okončan krvoprolićem. Belci „ped noir“ francuski kolonisti odbili su da prihvate francusko povlačenje, podržavali su tajnu OAS (Organisation de l'armée secrète, Organizacija tajne vojske, prim. prev.) u napadima na alžirske muslimane i podstrekivali na pobunu francuske vojne jedinice. U jednom trenutku, De Gol se bojao da će francuski padobranci pokušati da zauzmu Pariz.

Kada je svemu došao kraj, uprkos FLN-ovim obećanjima da će zaštiti francuske građane koji su odlučili da ostanu u Alžiru, došlo je do masovnih ubistava u Oranu. Do milion i po belih francuskih, muškaraca, žena i dece – primoranih na izbor „mrtvački kovčeg ili kofer“ – otišli su u Francusku, zajedno sa hiljadama lojalnih alžirskih „harki“ boraca koji su se borili zajedno sa armijom ali su onda uglavnom bili napušteni od strane De Gola i prepušteni svojoj užasnoj sudbini. Neki su bili primorani da progutaju svoje francusko vojno ordenje i bačeni su u masovne grobnice.


1958. - Alžirski pobunjenici uvežbavaju upotrebu oružja (Getty images)

Ali bivši francuski kolonisti, koji su još uvek Alžir smatrali francuskim – zajedno sa iscrpljenom diktaturom FNL-a koji je preuzeo kontrolu nad nezavisnom zemljom – uspostavili su hladni mir u kom se rezidualni gnev Alžira, u Francuskoj kao i u domovini, utemeljio u dugovečnom resantimanu. U Alžiru, nova nacionalistička elita se upustila u beznadežnu industrijalizaciju zemlje po sovjetskom modelu. Bivši francuski građani su zahtevali ogromne reparacije; naravno, decenijama, Francuzi su zadržali sve drenažne mape glavnih alžirskih gradova tako da su novi vlasnici Alžira morali da iskopavaju kvadratne milje gradskih ulica svaki put kada bi pukla vodovodna cev.

I kada je počeo Alžirski građanski rat iz 1980-ih – nakon što je alžirska armija poništila drugi krug glasanja u kom bi sigurno pobedili islamisti – korumpirana „pouvoir“ (vlast, prim. prev.) FLN-a i muslimanski pobunjenici upustili su se u sukob koji je podjednako jeziv kao Francusko-alžirski rat iz 1950-ih i1960-ih. Mučenje, nestanci, masakriranje sela sve to je nastavljeno. Francuska je diskretno podržavala diktaturu čiji vojni lideri su sačuvali milione dolara u švajcarskim bankama.

Alžirski muslimani koji su se vratili iz antisovjetskog rata u Avganistanu pridružili su se islamistima na planinama, ubivši pri tom nekolicinu preostalih francuskih građana u Alžiru. I mnogi su nakon toga otišli da se bore u islamističkim ratovima, u Iraku i kasnije u Siriji.

Uvedite ovde braću Kuaši, posebno Šerifa, koji je bio u zatvoru zato što je odveo Francuza da se bori protiv Amerikanaca u Iraku. I Sjedinjene Države, uz podršku Francuske, sada podržavaju režim FLN-a i njegovu dalju borbu protiv islamista u alžirskim pustinjama i planinskim šumama, naoružavajući vojsku koja je mučila i ubijala hiljade ljudi u 1990-im.

Kao što je jedan američki diplomata rekao neposredno pred invaziju na Irak 2003, Sjedinjene Države „imaju mnogo toga da nauče“ od alžirskih vlasti. Jasno vam je zašto su neki Alžirci otišli da se bore na strani iračkog pokret otpora. I pronašli su novi razlog...

Povezano