Sećaćemo se slobode

Zašto je važno to što je Ursula K. Legvin bila anarhistkinja

Nikada nisam volela onaj deo priče kada mentor umire a mladi heroji kažu da nisu spremni da sami nastave dalje, da će im on još uvek biti potreban. Nikada to nisam volela zato što mi se činilo klišeom i zato što sam želela da vidim u romanima bolji prikaz međugeneracijske borbe.

Danas mi se ne sviđa taj deo priče jer … ne osećam se spremnom.

Prošle nedelje, živela sam u istom svetu u kom je bila Ursula Legvin, veliki majstor fantastike, koja je primala nagrade osuđujući kapitalizam i činilo se da, sa svakim dahom, govori o boljem svetu koji možemo stvoriti. U ponedeljak, 22. januara 2018, je preminula. Imala je 88 godina i znala je šta joj se sprema, i naravno da sam tužna zbog sebe i sopstvenog gubitka a ne zbog žene koja je, nakon života majstorskog rada boreći se za ono u šta je verovala, umrla voljena.

Takođe je tužno, ipak, izgubiti jednu od najbrilijantnijih anarhistkinja koje je svet ikada video. Posebno sada, kada ulazimo u teška vremena za koja je rekla da dolaze.

Da budemo načisto, Ursula Legvin se nije, koliko razumem, nazivala anarhistkinjom. Pitala sam je za to. Ona mi je rekla da se ne naziva anarhistkinjom zato što nije smatrala da to zaslužuje – da nije učinila dovoljno. Pitao sam je da li je OK da je mi tako zovemo. Ona je rekla da bi bila počastvovana.

Ursula, uveravam te, počastvovani smo mi.

 

Kada razmišljam o anarhističkoj prozi, prva priča koja mi pada na pamet je jednostavna, zove se „Ostrvo šuma“, koja se pojavila u Legvininoj zbirci iz 1976. Orsinjske priče. Narativ oblikuju dva muškarca koji razmatraju prirodu kriminala i zakona. Jedan kaže da su neki zločini jednostavno neoprostivi. Drugi to opovrgava. Ubistvo, sigurno, smatra jedan, koje nije počinjeno u samoodbrani, je neoprostivo.

Glavni narator priče zatim to dovodi u vezu sa ubistvom – groznim, mizoginim – koje vas ostavlja i sa osećajem uznemirenosti i sa svešću da, u tom konkretnom slučaju, ne bi bilo pravde u traženju odmazde ili pravnih reperkusija protiv ubice.

U par hiljada reči, bez imalo truda, ona podriva čitaočevu veru u kodifikovane pravne sisteme i osvetničku pravdu.

Ne radi se o tome da je Legvin unosila svoju politiku u svoj rad. Radi se o tome da je isti duh ispunjava i njeno pisanje i njenu politiku. U blog postu iz 2015. „Utopijin, Utopijang“ ona piše:

„Način mišljenja koji, napokon, počinjemo da praktikujemo u pogledu promene ciljeva od ljudske dominacije i neograničenog rasta ka onima ljudske adaptabilnosti i dugoročnog opstanka je promena od janga u jin i dakle uključuje prihvatanje nestalnosti i nesavršenosti, strpljenje za neizvesnost i privremenost, prijateljstvo sa vodom, tamom i zemljom.“

To je anarhistički duh koji je nadahnjivao njen rad. Anarhizam, kakvim ga ja vidim, tiče se traganja za boljim svetom uz istovremeno prihvatanje nestalnosti i nesavršenosti.

Provela sam puno vremena razmišljajući, čitajući i učeći od drugih o tome kako proza može da se bavi politikom. Ja ne želim da postavljam Legvinovu na pijedestal – ona sama, na savršen način, odbijala je da govori ljudima da nju ili njen rad nazivaju genijalnim – ali niko nije pisao političku prozu sa istim osećajem za dobro ispričanu metaforu dužine knjige kao što je to ona radila.

Najlakše mi je da govorim o knjizi Čovek praznih šaka, zato što je to najčitaniji anarhistički utopijski roman na engleskom jeziku. Kada anarhistkinja poput Legvinove piše svoju utopiju, to je eksplicitno „dvosmislena utopija“. Ona to kaže, direktno na koricama. To je priča o anarhističkom naučniku koji se ne slaže sa svojim anarhističkim društvom i gušećim društvenim konvencijama koje mogu nastati umesto zakona. To je priča o anarhističkom društvu, daleko od savršenog, povoljnije u odnosu na kapitalizam i državni socijalizam. To je takođe priča o tome kako jednoga dana divne monogamne veze ne moraju biti obavezne. Kada me ljudi koje zainteresuje anarhizam pitaju da im preporučim prozno delo koje se bavi anarhizmom, ne preporučujem im je uvek, pošto je anarhistički svet predstavljen tako turobno (moja preporuka, najčešće, je Starhokina (Starhawk) Peta sveta stvar). To je previše anarhistički tekst da bi služio kao propaganda.

Legvin je takođe bila pacifistkinja. Ja lično nisam, ali poštujem njen stav po tom pitanju. Mislim da joj je pacifizam pomogao da piše o nasilnoj antikolonijalnoj borbi sa toliko nijansi kao što je to učinila u Svet se kaže šuma. Postoji inherentna obzirnost u nasilju u toj knjizi, koja suprotstavlja urođeničku vanzemaljsku rasu (koja je poslužila kao inspiracija za Evokse Ratova zvezda, uzgred budi rečeno, u slučaju da vam treba još dokaza da anarhisti izmišljaju sve) ljudskim osvajačima. Slava borbe je ublažena, predstavljena realistično. Njena slava je podjednako opasna kao i pravo nasilje, kao što bi i trebalo da bude.

Legvin i drugi autori su širom otvorili vrata onoga što bi naučna fantastika mogla da bude, predstavljajući društvene nauke kao jednake prirodnim. Njen roman Leva ruka tame je o ljudima koji menjaju pol između muškog i ženskog. Po mom shvatanju, kada je objavljeno 1969. bilo je to delo bez presedana. Nije mi se svidela onoliko koliko sam volela neke druge njene knjige, ali nisam sigurna da mogu da zamislim kako bi izgledao svet da nikada nije napisana. Ja ne mogu da navedem neku drugu knjigu koja je uradila više da se poseje ideja da rod može i treba biti fluidan. Moguće je da bi moj život kao nebinarne trans žene bio potpuno drugačiji da ona nije napisala tu knjigu.

Nebeski strug je psihodelični roman u najboljem izdanju i parabola moći u rukama umetnika i onih koji zamišljaju druge svetove. Predviđajući, ona istražuje društvo uništeno globalnim zagrevanjem.

Za srećnije klince moje generacije, Legvinin fantastični serijal, Zemljomorje (Earthsea), ispunio je ulogu koju je Hari Poter imao za decu mlađu od mene. Volela bih da sam je pročitala kao dete, ali ne žalim se zbog onolikog čitanja Hobita. U svetu Zemljomorja, zlikovci koji prete svetu su aspekti heroja koji mora da ga spasi.

Reči koje je napisala Legvinova a koje su mi najviše značile, ipak, su u njenim kratkim pričama. Ako želite da razumete zašto je toliko mnogo ljudi plakalo kad je čulo za njenu smrt, pročitajte „Oni što odlaze iz Omelasa“. To je, prosto, i ne kažem to hiperbolično, savršeno. Kratko je i divno i baš je ona vrsta priče koja može da promeni svet.

Ja nisam pročitala sve Legvinine knjige, i moram da priznam, danas mi je drago zbog toga. Drago mi je da ima još njenih priča koje čekaju na mene.

Leva ruka tame
Ursula Legvin
Leva ruka tame

Kada sam bila mlada anarhistkinja, želela sam da znam kakve veze anarhizam ima sa prozom. Većinu svojih ideja stičem razgovarajući sa pametnim ljudima, pa sam se nameračila da postavim to pitanje pametnim ljudima. I napisala sam Ursuli Legvin pismo i poslala ga na njenu adresu. Ona mi je odgovorila imejlom i intervjuisala sam je za ono što sam mislila da će biti fanzin.

Taj fanzin je postao moja prva knjiga, koja je započela ono što je od tada postalo i moja karijera i, po svoj prilici, moje životno delo. Ona bukvalno nije imala nikakve lične koristi od toga što mi je pomagala, ohrabrivala me i mom projektu ustupala svoju ogromnu društvenu kredibilnost. Volela bih da mislim da je bila uzbuđena što otvoreno govori o anarhizmu na način na koji često nije imala prilike da čini, ali da budem iskrena, možda svoje nade projektujem u nju.

Njenu dobrotu prema meni shvatam kao čin solidarnosti između dvoje ljudi koji biju istu bitku.

To je deo razloga zašto sam toliko mnogo plakala nakon njene smrti.

„Mi živimo u kapitalizmu. Njegova moć se čini neizbežnom. Isto je važilo i za božansko pravo kraljeva.“
Ursula Le Guin
„Mi živimo u kapitalizmu. Njegova moć se čini neizbežnom. Isto je važilo i za božansko pravo kraljeva.“

Kasnije tokom tog istog projekta, počela sam da se pitam zašto mi je toliko važno da li se ovaj ili onaj autor/ka identifikovao/la kao anarhista/kinja ili je radio/la na anarhističkim projektima. Oduvek su me manje zanimale granice naše ideologije i više sam bila zainteresovana za reči i dela koja podstiču slobodno mišljenje, autonomne pojedince koji delaju kooperativno. Da li se Legvin nazivala (ili nam je dopuštala da je nazivamo) anarhistkinjom nije menjalo ono što je napisala ili kako je uticala na svet. Mnogi najbolji i najplodonosniji pisci, aktivisti/kinje i prijatelji/ce koje sam poznavala ili za koje sam čula ne nazivaju se anarhistima/kinjama i to ne utiče na moju ljubav prema njima. Takođe me nikada nije posebno uzbuđivala selebriti kultura, obožavanje idola, ili zapravo sama slava kao koncept.

Ipak bilo mi je važno – i dalje mi je važno – to što je Legvin bila anarhistkinja.

I konačno sam se pomirila s tim zašto mi je to toliko važno. Važno mi je zato što to znači da su te priče koje su mi toliko značile bile napisane od strane nekoga s kim sam na istoj strani u pogledu mnogih izrazito posebnih nadanja i snova. Važno mi je zato što mogu da upotrebim njene reči da pokidam bilo koga ko pokuša da je preuzme i prebaci u neki drugi tabor – na primer, liberalno kapitalistički ili državno komunistički – i koristi to što je poznata da promovišu ciljeve koje ona nije podržavala ili im se aktivno protivila. Važno mi je zato što su dostignuća anarhista iznova i iznova bivala izbačena iz istorije, a Legvin je poznata zbog nekih vrlo specifičnih i neporecivih dostignuća koje će biti vrlo teško obrisati. Možda je to obožavanje heroja. Možda je to kićenje tuđim perjem. Ne znam. Samo znam da me ona čini ponosnom što sam anarhistkinja.

Ja nemam puno heroja. Što se tiče većine mojih omiljenih pisaca, težim da im budem jednaka. Ursula Legvin je bila heroj. Ona mi je bila mentor a da to nije znala. Ona me je ohrabrila da pišem kako direktno, rekavši mi da je bila uzbuđena zbog onoga što ću pisati, tako i indirektno, rekavši mi zašto je pisanje vredno i sa svojom knjigom o pisanju Upravljanje zanatom takođe.

Sada, razmišljam o njenim rečima o važnosti reči. Dok uglavnom prestajem da se bavim organizovanjem, ja razmišljam o onome što mi je rekla pre deset godina:

„Aktivisti anarhisti se uvek nadaju da bih mogla biti aktivistkinja, ali ja mislim da oni shvataju da bih bila jako loša u tome i dozvolite mi da se vratim pisanju onoga što pišem.“

Ali ona je znala da reči same nisu dovoljne. Umetnost je deo društvenih promena, ali ne veliki deo. Legvin je, takođe, radila a da joj niko nije rekao hvala, prisustvovala je demonstracijama i punila koverte za bilo koju organizaciju kojoj bi mogla da koristi njena pomoć. Ta dihotomija je ono što je čini mojom heroinom. Ja želim da me svi ostave da pišem i da ne očekuju od mene da se bavim organizovanjem, ali takođe želim da budem korisna na druge načine.

„Nedostajaćeš nam Ursula Legvin“
Powell’s Books
„Nedostajaćeš nam Ursula Legvin“

Sinoć, nas troje smo preko Signala razmenjivali poruke o njenoj smrti. „Sad je na nama“, rekli smo. „Mi sada moramo bez nje da radimo još napornije“, rekli smo. Slanje poruka preko Signala ponekad liči na šaputanje. U sred mrklog mraka, mi moramo da izgovorimo stvari koje nas plaše.

2014. Legvin je rekla svetu:

„Dolazi teško vreme kada ćemo se zaželeti glasova pisaca koji mogu da sagledaju alternative načinu na koji živimo sada i mogu da prozru naše strahom ophrvano društvo i njegove opsesivne tehnologije i da vide drugačije načine bivstvovanja i da čak zamisle realni temelj nade. Nama će trebati pisci koji mogu da se sete slobode. Pesnici, vizionari - realisti veće realnosti.“

Ne osećam se spremnom, ali niko nikada nije. Istina je: mi jesmo spremni. Ima pisaca koji se sećaju slobode. Možda više sada nego ikada pre. Ima priča koje treba ispričati, i mi ih pričamo. Valida Imariša (Walidah Imarisha) će ih ispričati. Adrijana Meri Braun (Adrienne Marie Brown) će ih ispričati. Lori Peni (Laurie Penny) će ih ispričati. Nisi Šol (Nisi Shawl) će ih ispričati. Kori Doktorov (Cory Doctorow), Džulz Bentli (Jules Bentley), Mimi Mondal (Mimi Mondal), Luis Šajner (Lewis Shiner), Rebeka Kembel (Rebecca Campbell), Nik Mamatas (Nick Mamatas), Ivan Peterson (Evan Peterson), Alba Roha (Alba Roja), Sajmon Džejkobs (Simon Jacobs) i mnogi drugi koje ne mogu znati ili pobrojati će ih ispričati.1

Svako od nas će ih ispričati, jedni drugima, svim raspoloživim sredstvima. Mi ćemo se sećati slobode. Možda ćemo je čak i ostvariti.

Autorka članka govori sa Ursulom Legvin u Pauel buks (Powell‘s Books) knjižari 2010.

Fusnote

1 Ovo ne implikuje bilo kakvu političku afilijaciju autora, već samo navodi ko su autori koji će se, verujem, sećati slobode.

Povezano