Ataturk Gezi

Selektivna saosećajnost i opasni nacionalizam: „Kurdski teroristi, turski revolucionari“?

Da se ovi protesti odigravaju na jugoistoku Turske (tj. u kurdskim gradovima), umesto u Istanbulu, demonstranti bi bili nazivani „teroristima“, „separatistima“ i „izdajnicima“, a policajci bi bili slavljeni kao heroji! Ne priželjkujem još više bola, ali možda će ovi protesti stvoriti saosećajnost i otvoriti oči nekih Turaka i Turkinja za ono sa čime se Kurdi u Turskoj svakodnevno suočavaju.

Ja ni na koji način ne dovodim u pitanje legitimnost protesta zbog parka Gezi. Ogromne demonstracije u Istanbulu, koje su se sada proširile na čitavu zemlju, oslikavaju rastuće nezadovoljstvo ljudi u Turskoj zbog užasnog kršenja ljudskih prava od strane vlade i zbog njene autoritarne vladavine. Ovim protestima je potrebna solidarnost – oni su neophodan i pozitivan razvoj događaja. Bilo je krajnje vreme!

Ipak, ne želeći da napadam pokret, moram da upitam globalne medije: gde ste bili prilikom hiljada kurdskih protesta i ustanaka koji su prethodili #OccupyGezi? Kurdi u Turskoj su (uz podršku naroda) decenijama ubijani, prebijani, zasipani suzavcem, hapšeni i mučeni tokom svojih protesta, mnogo gore od prizora koje vidimo danas. Milioni Kurda su ove godine okupirali ulice u Turskoj, i ova vrsta užasavajućeg policijskog nasilja im uopšte nije nova. Razlika je u tome što nikog nije bilo briga. Zašto?

Čula sam da neki demonstranti govore stvari poput: „Policija nas je napala kao da smo teroristi.“ Ova čudna arogancija je veoma problematična. Da se ovi protesti odigravaju na jugoistoku Turske (tj. u kurdskim gradovima), umesto u Istanbulu, demonstranti bi bili nazivani „teroristima“, „separatistima“ i „izdajnicima“, a policajci bi bili slavljeni kao heroji! Ne priželjkujem još više bola, ali možda će ovi protesti stvoriti saosećajnost i otvoriti oči nekih Turaka i Turkinja za ono sa čime se Kurdi u Turskoj svakodnevno suočavaju. Kao što je kurdski poslanik Selahatin Demirtas rekao: „Vreme je da se Kurdi razumeju.“

Da bude jasno, definitivno nisam protiv ovih protesta. Zapravo, sa strašću pratim događaje i nadam se istinskim promenama. Ali gde su bili svet i gnev turskog naroda nakon masakara u Roboskiju (Uludereu) ili Rejhanliju? Ko se brinuo o kurdskim majkama koje su kolektivno prebijene na ulici, pluća punih suzavca, samo zbog toga što su želele da proslave Nevroz, mesopotamijsku Novu godinu? Gde je gnev zbog linčovanja Kurda i alevita u Istanbulu? Gde je bila Turska kada je vojska spalila svo drveće na kurdskom istoku [Тurske]? Gde su kurdske demonstracije, na kojima su tokom decenija učestvovale milijarde ljudi, koje nikada nisu bile dovoljno vredne da ih pomodno nazovu „prolećem“? Zašto se na policijsko nasilje protiv Kurda ne gleda popreko? Koliko je novinskih kuća izveštavalo o 19-ogodišnjem Sahinu Oneru, kojeg je pre nekoliko meseci ubio tenk u Amedu (Dijarbakiru)? Zar Kurdi ne zaslužuju istu solidarnost i medijsku pažnju? Zašto postoji takva selektivna saosećajnost po pitanju toga ko se buni u Turskoj?

Još jedan zabrinjavajući faktor su rastuće nacionalistički tonovi protesta. Iako bi bilo glupo generalizovati ovaj složeni pokret – posebno u svetlu kompleksne političke kulture u Turskoj – važno je obratiti pažnju na opasnosti koje bi mogle dovesti do uspona turskog sekularnog nacionalizma koji je  uperen protiv AKP-a, ako bi izvesne partije zloupotrebile nemire. Turske zastave, nacionalna himna – samo da bi se protivili AKP-u, neki pribegavaju mentalitetu „Mi smo Ataturkovi vojnici“, koji je, opet, odgovoran za preovlađujući rasizam i brojna kršenja ljudskih prava u Turskoj. Izgleda da se određene grupe boje gubitka „turskosti“ pod aktuelnom vladom AKP-a, najviše zbog toga što Erdogana – sa njegovom rastućom islamizacijom Turske – doživljavaju kao autoritarnog osmanskog sultana koji prkosi republikanskim principima sekularizma Mustafe Kemala Ataturka. Ali sam Erdogan nikada nije degradirao „turskost“; zapravo, on je nastavio da ugnjetava ne-turske grupe i da pojačava kažnjavanje onih koji uvrede Tursku ili turskost, baš kao i njegovi sekularni prethodnici.

Izgleda da je reakcionarni odgovor na islamističko-konzervativni autoritarni režim AKP-a ponovo pronađen u dobrom starom kemalističkom sekularnom nacionalizmu. Mada, nijedan od njih nije poznat po zagovaranju ljudskih prava – Kurdi to znaju isuviše dobro. Ono što je počelo kao protest protiv uništavanja drveća u parku Gezi, sada se od strane nekih vidi kao prilika da se iskoristi impuls protesta protiv AKP-a u svoju korist. Pogrešno je misliti o ovim protestima u smislu pojednostavljenog crno-belog, „politička religija protiv sekularizma“, narativa. Naravno da je sekularizam poželjan, ali sekularizam radi sebe samog nije dovoljan da ustanovi istinsku, koherentnu demokratiju. Sekularizam je naročito kršio ljudska prava u Turskoj zato što je bio propraćen žestokim nacionalističkim šovinizmom koji je etnički diskriminisao sve ne-Turke. Zar pod sekularnom vladavinom u Turskoj pre Erdogana nije bilo kršenja ljudskih prava, vansudskih pogubljenja, uništavanja sela, masakara? Smenjivanje jedne vrste fašizma drugom bi samo vratilo sat turske istorije nekoliko godina unazad. Legitimni protesti ne smeju biti iskorišćeni za takve interese.

Otpor je dobar, otpor je život. Ali demokratija se može ostvariti samo kroz jedinstvo i jednakost ljudi u Turskoj, a ne kroz nacionalizam i „turkizam“. Među demonstrantima ima mnogo fašista koji se nazivaju „devrimci“ (revolucionari), samo zbog toga što se protive vladi AKP-a. Pravi revolucionari u Turskoj – koje su pogubile stranke koje se sada proglašavaju revolucionarnima – se prevrću u svojim grobovima! U turskoj svesti mora da se razvije novo, alternativno razmišljanje, koje je demokratsko i sekularno bez razbijanja glava mnogih etničkih i religijskih grupa koje se ne uklapaju u mit o veličanstvenom Turčinu.

Nadam se da će demonstranti u Istanbulu i širom Turske odustati od takve paradigme turkizma. Naravno da ne optužujem za rasizam sve demonstrante, ali čak i mali porast turskog nacionalizma može biti opasan. Na kraju krajeva, istorija mu je obeležena masovnim ubistvima. Izvesne stranke koje se protive mirovnim pregovorima između Kurdistanske radničke partije (PKK) i turske vlade, mogu da iskoriste ovaj pokret za prekidanje mirovnih procesa. To ne sme da se desi. Umesto toga, ovaj pokret mora da ujedini Kurde, Turke, Laze, Arape, alevite, sunite, jezide, katolike, pravoslavce – kako muškarce tako i žene – i da zahteva istinsku demokratiju u Turskoj. Dok se mnogi revolucionarni citati i slike koje se obično povezuju sa kurdskim pokretom i levim spektrom turske politike šeruju na sve strane, istovremeno su sinoć na Tviteru širom sveta trendovana dva turska haštaga: „Dobro je da si ovde, Ataturče“ i „Dobro je da si ovde, Tajipe“. Oba strimuju masakrirane, zatvorene, cenzurisane i mučene Kurde i druge [manjinske] grupe i disidente. U toliko etnički i religijski raznolikom regionu, ljudi ne bi trebalo da biraju između dva zla...

Društveni mediji, međunarodna solidarnost, kreativni vidovi protesta – sve su to zadivljujući mobilizacijski alati ove epohe. Odlično je videti tako živu, dinamičnu, kreativnu globalnu podršku demonstracijama u Istanbulu. Ali uprkos hiljadama ogromnih protesta u Kurdistanu i kurdskoj dijaspori, kurdska borba je marginalizovana. Ovo selektivno saosećanje, zainteresovanost i pažnja su obeshrabrujući, kada uzmemo u obzir legitimne zahteve Kurda, koji su  od madih do starih već decenijama politički aktivni, i koji nikada nisu dobili ovoliko pažnje i solidarnosti, bez obzira na to koliko tona suzavca su udahnula njihova izubijana tela. Globalni mediji koji se sada pitaju zašto u Turskoj nema demokratije moraju prvo da se preispitaju zbog sopstvenog ćutanja o ugnjetavanju kurdskog naroda. Demokratizacija u Turskoj mora da uključi Kurde. Ako ova turska pobuna izostavi Kurde, kao što je takozvano Arapsko proleće izostavilo žene i etničke manjine, ni na koji način ne možemo govoriti o revoluciji u bilo kom hvale vrednom smislu. Tiranija će, ponovo, samo promeniti svoj lik.

Naravno, treba izraziti solidarnost sa turskim demonstrantima, ali kada govorite o „Turskom proleću“, molim vas, ne zaboravite hiljade kurdskih proleća koja su prethodila parku Gezi i koja će postojati nakon njega. Ako zadivljujuću energiju #OccupyGezi zloupotrebe izvesne nacionalističke grupe, isti ti demonstranti koji su u proteklih nekoliko dana otkrili svoje unutrašnje revolucionare nastaviće da gledaju svoje fudbalske utakmice, kada Kurdi sutra budu zasipani suzavcem. Neka ova borba formira jedinstvo i pobunu na smislen, demokratski način koji obuhvata sve grupe u Turskoj. U tom smislu: odupri se, parče Gezi, ali odupri se za sve nas!

Povezano