Skupe posledice jeftine hrane

„Hamburger koji se prodaje za 1 dolar u Sjedinjenim državama koštao verovatno 200 dolara kad bi se uzeo u obzir štetan uticaj načina njegove proizvodnje na životnu sredinu.“

Radž Patel je autor bestselera „Ugojeni i izgladneli – skrivena bitka za svetski prehrambeni sistem“ i najnovije knjige „Vrednost ničega“ – po čuvenom Vajldovom aforizmu „danas ljudi znaju cenu svega, a vrednost ničega“. U svojim knjigama kritikuje dominantni odnos prema hrani kao prema običnoj robi na tržištu i govori o alternativnim prehrambenim modelima koji su u savremenom društvu zanemareni ili potisnuti.

Patel je državljanin Sjedinjenih Američkih Država, rođen u Britaniji, kenijskog i fidžijskog porekla. Sarađuje sa južnoafričkim pokretom bezemljaša i sa Via Kampesinom, najvećim međunarodnim seljačkim pokretom. Tokom svoje akademske obuke radio je u Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Ujedinjenim nacijama, ali je vrlo brzo postao oštar kritičar tih institucija i učestvovao u organizaciji brojnih protesta protiv njih. Najpoznatiji od tih protesta bio je onaj u Sijetlu 1999. godine, na kom je oko 40 hiljada ljudi diglo svoj glas protiv štetnih posledica globalizacije.

Prema Patelu, mi ne živimo u demokratiji, jer ne odlučujemo ni o čemu suštinskom, već u „žalbokratiji“ – jer samo ako se dovoljno žalimo, možemo se nadati da će se nešto bar malo promeniti. Sa njim smo razgovarali o problemima koje proizvodi savremeni prehrambeni sistem, i na koji način je moguće hranu spasiti od diktata tržišta.

Tvrdite da je jeftina, brza hrana prevara, da je u Americi vrednovana jer je vrlo jeftina ali da u stvari sa sobom nosi preskupu cenu. Koja je cena proizvodnje jeftine, brze hrane i koje su njene posledice koje zanemarujemo i ignorišemo?

Jedan od primera koji je ljude izgleda najviše iznenadio prilikom čitanja moje poslednje knjige „Vrednost ničega“ jeste nalaz jedne indijske istraživačke grupe da bi hamburger koji se prodaje za 1 dolar u Sjedinjenim državama koštao verovatno 200 dolara kad bi se uzeo u obzir štetan uticaj načina njegove proizvodnje na životnu sredinu. U tih 200 dolara čak nisu ni uračunati troškovi zdravstvene zaštite koji su potrebni za lečenje posledica konzumiranja takve hrane. Ukoliko način proizvodnje hrane iziskuje da se poseče šuma kako bi se na dobijenom tlu hranila stoka, onda nismo žrtvovali samo drveće, već kompletnu ekosistemsku ulogu koju ta stabla imaju – stvaranje kiseonika, sprečavanje erozija, održanje biodiverziteta, kruženje hranljivih supstanci i vode, itd. Svemu tome može se odrediti dolarska vrednost, i ona je, kao što sam rekao, ispala mnogo veća nego što su ljudi očekivali.

U Sjedinjenim državama jeftina hrana i gorivo omogućeni su radničkoj klasi kao ustupak za niske nadnice. Usled siromaštva mnogi ljudi prinuđeni su da se hrane jeftino, iako im na kraju mnogo više novca ode na troškove lečenja zdravstvenih problema izazvanih lošom ishranom. To, međutim, nije nova pojava. U 19. veku, podsticanjem konzumiranja zašećerenog mlečnog čaja u Engleskoj – visoko kaloričnog, sa malo hranljivih sastojaka – obezbeđivale su se jeftine kalorije za radničku klasu, koja je više volela lokalnije, hranljivije napitke, poput piva. Proizvodnja i distribucija hrane imala je, istorijski, komplikovan odnos sa zdravljem. I danas moderni režim ishrane ima malo toga sa održavanjem radnika u životu, a mnogo više sa uslovima proizvodnje koji su deo kapitalističkog stvaranja profita. 

Kritikujete i koncept „zelene revolucije“ koji je najavljivao rešavanje problema gladi u svetu preko povećanja proizvodnje hrane.

Zelena revolucija dobila je svoje ime 1968. od jednog zvaničnika Sjedinjenih država, koji ju je smatrao lekom za sovjetsku „crvenu“ revoluciju ili „belu revoluciju iranskog šaha“. Cilj Zelene revolucije bio je da obezbedi jeftinu hranu za ljude koji žive u gradovima kako oni ne bi postali komunisti. To je bio socijalni inženjering, namenjen sprečavanju ljudi da se organizuju u borbi za društvene promene. Zelena revolucija sprovedena je po visoku cenu – ona je sprečila zemljišnu reformu koja bi bila od koristi milionima siromašnih ljudi širom sveta, i za kojom su ti ljudi vapili. Umesto toga, ona nas je zatvorila u sistem poljoprivrede zavistan od jeftinih fosilnih goriva i velikih količina vode, čega u 21. veku ima sve manje. A ipak danas i dalje ima poziva na novu Zelenu revoluciju, između ostalih, i od Bil Gejts fondacije.

Koje posledice savremeni prehrambeni sistem ima po prirodu i prirodne resurse? Zašto su strane korporacije zainteresovane za kupovinu poljoprivrednog zemljišta u državama kao što je na primer Srbija?

Današnji prehrambeni sistem mnogo je više „finansijalizovan“ nego što je nekada bio. Stvari koje nekada nisu bile smatrane robom, kao na primer autorsko vlasništvo nad semenom, ili stvari koje nisu mogle biti lako iznesene i prodate na međunarodnom tržištu, kao na primer zemljište u Srbiji, danas su sve više na prodaju.

Ništa od toga, međutim, ne prolazi bez snažnog otpora. Širom sveta – od provincijskih seljačkih borbi devedesetih, do predstavništava Ujedinjenih nacija ranije ove godine, termini poput ‘prehrambenog suvereniteta’ počeli su da dobijaju na važnosti. Ideja prehrambenog suvereniteta sastoji se u tome da ljudi treba da imaju demokratsku kontrolu nad svojim prehrambenim sistemom. Krajnja ideja jeste da naš prehrambeni sistem treba da bude zasnovan ne na profitu, već na fundamentalnoj ljudskoj jednakosti. Međutim, kad – na svakom većem tržištu hrane – oko šest korporacija kontroliše više od 50 odsto tržišta, opšti interesi gube bitku sa privatnim. Sporazumi za koje ove korporacije lobiraju u Svetskoj trgovinskoj organizaciji podrivaju sposobnost zemalja da proizvode hranu na lokalnom nivou, ali i dovode do snižavanja socijalnih i zdravstvenih standarda.

Povezano