Slabi izgledi za opstanak ljudi

Slabi izgledi za opstanak ljudi

Od nuklearnog rata do uništavanja životne sredine, čovečanstvo srlja u propast

Ovo je drugi deo adaptirane verzije predavanja koje je Noam Čomski održao 28. februara 2014, pod pokroviteljstvom Mirovne fondacije Nuklearno doba, u Santa Barbari, Kalifornija (pročitajte prvi deo ovde).

U prethodnom članku koji sam napisao razmatrao sam kako je bezbednost jedan od glavnih prioriteta vladinih planera: bezbednost, to jest, bezbednost državne moći i njene glavne klijentele, koncetrisane privatne moći – sve što podrazumeva tu zvaničnu politiku mora biti zaštićeno od uvida javnosti.

U tom smislu, postupci vlade se uklapaju kao sasvim racionalni, uključujući racionalnost kolektivnog samoubistva. Čak i trenutno uništenje nuklearnim oružjem nikada se nije visoko kotiralo na listi briga državnih vlasti.

Da navedem jedan primer iz vremena poznog hladnog rata: u novembru 1983. NATO, na čelu sa SAD, započeo je vojnu vežbu koja je imala za cilj testiranje ruske protivvazdušne odbrane, simuliranjem vazdušnih i pomorskih napada pa čak i nuklearne uzbune.

Te delatnosti su sprodevene u izrazito napetom trenutku. Strateške rakete peršing 2 su bile razmeštene u Evropi. Predsednik Regan (Reagan), tek što je održao govor o „zlom carstvu“, objavio je pokretanje Inicijative za stratešku odbranu, koja je nazvana „Zvezdani ratovi“, što su Rusi shvatili kao faktički oružje prvog udara – što je standardna interpretacija raketne odbrane na svim stranama.

Naravno te akcije su napravile veliku uzbunu u Rusiji, koja je, za razliku od SAD, bila prilično ranjiva i u više navrata je bila izložena invaziji.

Nedavno objavljena arhivska građa otkriva da je opasnost bila još ozbiljnija nego što su to prethodno istoričari pretpostavljali. NATO-ve vežbe su „gotovo postale uvod u preventivni (ruski) nuklearni udar“, sudeći po prošlogodišnjem izveštaju Dmitrija Adamskog (Dmitry Adamsky) u Žurnalu strateških studija (Journal of Strategic Studies).

Niti je ovo bio jedini slučaj kad smo se izvukli za dlaku. U septembru 1983, ruski sistemi za rano uzbinjivanje registrovali su dolazeću raketu iz Sjedinjenih Država i digli uzbunu najvišeg nivoa. Sovjetski vojni protokol je podrazumevao odmazdu sopstvenim nuklearnim napadom.

Sovjetski dežurni oficir, Stanislav Petrov, predosetivši lažnu uzbunu, odlučio je da svojim pretpostavljenima ne prijavi upozorenja. Zahvaljujući njegovom neizvršavanju dužnosti, mi smo živi i pričamo o tom incidentu.

Bezbednost stanovništva nije bila nije bila ništa veći prioritet Reganovim planerima nego što je bila njihovm prethodnicima. Takva bezglavost se nastavlja i danas, čak iako zanemarimo brojne nesrećne slučajeve koji su na ivici katastrofe, o kojima se govori u jezivoj novoj knjizi, „Komanda i kontrola: nuklearno oružje, slučaj Damask, iluzija bezbednosti“, Erika Šlosera (Eric Shlosser).

Teško je osporiti zaključak poslednjeg komandanta strateške vazduhoplovne komande, generala Lija Batlera (Lee Butler), da je čovečanstvo do sada preživelo nuklearno doba „nekon kombinacijom veštine, sreće i božanske intervencije, i ja pretpostavljam da je udeo potonjeg bio najveći.“

Vladino redovno, olako prihvatanje pretnji opstanku je gotovo suviše neobično da bi se moglo opisati rečima.

1995, dobrano nakon propasti Sovjetskog Saveza, strateška komanda SAD, ili Stratkom, koja je zadužena za nuklearno oružje, objavila je istraživanje, „Osnove zastrašivanja nakon hladnog rata“.

Glavni zaključak je da SAD moraju da zadrže pravo na prvi nuklearni napad, čak i protiv država koje nemaju nuklearno naoružanje. Sem toga, nuklearno oružje mora uvek biti na raspolaganju, zato što ono „baca senku na svaku krizu ili konflikt“.

Dakle nuklearno oružje se uvek koristilo, kao što koristite pištolj kad njime nišanite ali ne pucate dok pljačkate prodavnicu – što je poenta koju je Daniel Elsberg (Daniel Ellsberg), uzbunjivač koji je objavio pentagonska dokumenta, u više navrata istakao.

Stratkom dalje savetuje da „planeri ne bi trebalo da budu previše racionalni u pogledu određivanja … onoga što neprijatelj vrednuje“, sve to mora biti na meti. „[Š]teti nam da odajemo utisak da smo potpuno racionalni i hladne glave. To da SAD mogu postati iracionalne i osvetoljubive ukoliko njeni vitalni interesi budu napadnuti trebalo bi da je deo nacionalne persone koju projektujemo na sve neprijatelje.“

„Korisno je [za … naše strateško držanje] da neki elementi mogu izgledati kao da su potencijalno 'van kontrole'“ – i stoga predstavljaju konstantnu pretnju nukelarnim napadom.

Nema mnogo toga u ovom dokumentu što spada u obaveze na osnovu Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja da se učine napori „dobroj veri“ u cilju eliminisanja pošasti nuklearnog naoružanja sa Zemlje. Ono što odjekuje, pak, je adaptacija čuvenog stiha Ilar Belok (Hilaire Belloc) o teškom mitraljezu „Maxim gun“:

Šta god se desi imamo mi,
atomsku bombu a ne oni.

Planovi za budućnost teško da obećavaju. Budžetska služba kongresa podnela je izveštaj u decembru u kome se kaže da će tokom sledeće decenije nukelarni arsenal SAD koštati 355 milijardi dolara. U januaru je Centar za studije neproliferacije Džejms Martin (James Martin) procenio da će u narednih 30 godina SAD potrošiti 1 bilion (milion miliona) dolara na nuklearni arsenal.

I naravno Sjedinjene Države nisu same u trci u naoružanju. Kao što je primetio Batler (Butler), maltene je čudo da smo do sada izbegli uništenje. Što duže budemo izazivali sudbinu, to je manja verovatnoća u nadu da će božja intervencija produžiti to čudo.

U slučaju nuklearnog naoružanja, barem u principu zanmo kako da prevaziđemo pretnju apokalipse: eliminišimo ih.

Ali još jedna užasna opasnost baca senku na svako razmišljanje o budućnosti – ekološka katastrofa. Nije sigurno da ju je uopšte moguće izbeći, premda što duže odlažemo, to pretnja postaje ozbiljnija – i više nije u dalekoj budućnosti. Posvećenost vlada bezbednosti svog stanovništva stoga se jasno vidi po tome kako se odnose prema ovom problemu.

Danas Sjednjene Države likuju zbog „100 godina energetske nezavisnost“ dok zemlja postaje „Saudijska Arabija narednog veka“ – vrlo verovatno poslednjeg veka ljudske civilizacije ukoliko sadašnja politika ostane na snazi.

Mogli bismo smatrati i govor predsednika Obame od pre dve godine u naftnom gradu Kušingu, Oklahoma, elokventnom najavom smrti svih vrsta.

On je ponosno objavio, praćen snažnim aplauzom, da: „Dakle, pod mojom administracijom, Amerika danas proizvodi više nafte nego što je to činila u bilo kom trenutku tokom proteklih osam godina. To je važno znati. Tokom protekle tri godine, naredio sam mojoj administraciji da otvori milione jutara za istraživanje gasa i nafte širom 23 države. Mi otvaramo više od 75 procenata naših potencijalnih naftnih resursa u priobalju. Mi smo učetvorostručili broj bušotina dosegavši rekordni nivo. Mi smo dodali toliko novih naftovoda i gasovoda da se njima može opasati Zemlja i više od toga.“

Aplauz takođe otkriva nešto o vladinoj posvećenosti bezbednosti. Profiti industrije će sigurno biti obezbeđeni pošto će „proizvodnja viće količine nafte i gasa kod kuće“ i dalje biti „kritični deo“ energetske strategije, kako je obećao predsednik.

Korporativni sektor vodi veliku propagandnu kampanju da ubedi javnost da klimatske promene, ako se uopšte dešavaju, nisu rezultat ljudske aktvnosti. Ta nastojanja imaju za cilj prevazilaženje preterane racionalnosti javnosti, koju i dalje brinu pretnje koje naučnici u velikoj većini smatraju gotovo sigurnim i zloslutnim.

Grubo rečeno, u moralnom računu današnjeg kapitalizma, važnije je sutra imati veći bonus od sudbine vaše unučadi.

Kakvi su onda izgledi za opstanak? Nisu sjajni. Ali dostignuća onih koji su se vekovima borili za veće slobode i pravdu ostavljaju nam nasleđe koje može biti preuzeto i preneseno – i mora biti, i to uskoro, ako će nada u pristojan život biti ostvarena. I ništa drugo nam ne može elokventnije reći kakva smo stvorenja.

Izvor: 

Povezano