Spasiti planetu, obrok po obrok

Ostalo nam je još svega nekoliko godina, u najboljem slučaju, da napravimo radikalne promene da bismo se spasli ekološke katastrofe. Osoba koja je vegan svakog dana će sačuvati 4.164 litara vode, ekvivalentinh 9 kilograma CO2, 2,79 kvadratnih metara pošumljene zemlje, 20 kilograma žitarica, i jedan osećajni život životinje. Nama, s obzirom na to šta nam predstoji, nije preostalo ništa drugo.

Moj stav prema tome da postanem vegan bio je sličan Avgustinovom stavu prema tome da postane celibat – „Bože podari mi apstinenciju, ali ne još“. Ali sa stočarstvom kao vodećim uzrokom izumiranja vrsta, zagađenja vode, mrtvih zona u okeanima i uništenja habitata1, kao i sa sve uočljivijom spiralom smrti ekosistema, postati vegan je najvažnija i direktna promena koju možemo odmah da napravimo da bismo spasili planetu i njene vrste. To je promena koju smo moja žena – motor promene u našoj porodici – i ja napravili.

Stočarstvo je odgovorno za više emisija gasova staklene bašte od sveukupnog svetskog transporta – kola, kamiona, vozova, brodova i aviona.2 Stoka i njen otpad i njeni trbušni gasovi odgovorni su za najmanje 32.000 miliona tona ugljen dioksida (CO2) godišnje, ili 51 procenata svih emisija gasova sa efektom staklene bašte na svetu.3 Stoka uzrokuje 65 posto svih emisija azot oksida, gasa sa efektom staklene bašte koji je 296 puta destruktivniji od ugljen dioksida.4 Usevi uzgojeni za prehranu stoke troše 56 procenata vode koja se koristi u Sjedinjenim Državama.5 Osamdeset procenata svetskih useva soje se koristi za prehranu životinja, i većina te soje se gaji na raskrčenoj zemlji na kojoj je nekada bila tropska šuma. Sve ovo se dešava dok se procenjuje da svake godine 6 miliona dece širom planete umire od gladi dok od gladi i neuhranjenosti pati dodatnih milijardu ljudi.6 U Sjedinjenim Državama 70 procenata žitarica ide za prehranu stoke koja se uzgaja za jelo.7

Prirodni resursi koji su upotrebljeni da bi se proizvela čak i minimalna količina proizvoda životinjskog porekla su zapanjujući – 1.000 galona (3.785 litara) vode da bi se proizveo 1 galon (3,785 litara) mleka.8 Dodajte tome masivan „klirkating“ (specifičan vid prakse u šumarstvu/drvnoj industriji kada se većina ili svo drveće na određenom području uniformno poseče, prim. prev.), posebno u Amazonu – gde je uništenje šuma poraslo za 91 procenat9, – i eto nas kako smrtonosno kidamo pluća Zemlje uglavnom u korist stočarske industrije. Naše šume, posebno naše tropske šume, apsorbuju ugljen dioksid iz atmosfere i pretvaraju ga u kiseonik: Ubijanje šuma je smrtna presuda za planetu. Zemlja koja je isključivo posvećena uzgoju stoke sada čini 45 procenata kopnene mase Zemlje.10

A to ne uključuje napad na okeane, gde su nadeksploatisane tri četvrtine svetskih primarnih lovišta ribe i ogromnim delovima mora preti opasnost da postanu mrtve zone.

Mi možemo, tako što ćemo postati vegani, odbiti da budemo saučesnici u torturi milijardi životinja radi korporativnog profita i možemo da imamo dobro dokumentovane zdravstvene koristi koje su povezane sa ishranom zasnovanom na biljkama, posebno u oblastima srčanih bolesti i raka.

Ričard A. Openlender (Richard A. Oppenlander) u svojoj knjizi, „Ugodno nesvesni: Ono što biramo da jedemo ubija nas i našu planetu“ (Comfortably Unaware: What We Choose to Eat Is Killing Us and Our Planet), iznosi zastrašujuće scenarije koji su pred nama ukoliko ne promenimo ono što jedemo. On napominje da mi možemo da sačuvamo više vode tako što ćemo odbiti da pojedemo funtu (450g) govedine – za čiju proizvodnju je potrebno više od 5.000 galona (18.927 litara) vode11 – nego kada se ne bismo tuširali godinu dana, te da se pola vode u Sjedinjenim Državama se koristi za držanje stoke. On piše:

Vaš doprinos zagađenju počinje sa onim što odaberete da kupite za jelo. Ne tiče se to samo povremene kupovine; to se dešava sa svakim prehrambenim proizvodom koji jedete, svakog dana. U slučaju mesa i proizvoda životinjskog porekla, zagađenje koje je povezano sa vašim izborom je ogromno. Da bi uzgojili tu životinju za vaše jelo, postoji bagaž koji ide nečujno zajedno sa tim – nečujno za vas, to jest, pošto na svakom drugom mestu on govori glasno. Samo u Sjedinjenim Državama, kokoške, ćurke, svinje i krave na fabričkim farmama proizvode više od pet miliona funti (2.268 tona) izmeta po minutu. To su životinje koje se uzgajaju svake godine da bi ljudi mogli da nastave da jedu meso, i one proizvode 130 puta više izmeta nego što to čini čitava ljudska populacija u našoj zemlji. Ovaj stajski otpad je odgovoran za globalno zagrevanje, zagađenje vode i zemlje, zagađenje vazduha, i trošenje naših resursa. Otpad koji su proizvele životinje koje su uzgojene za jelo pored toga uključuje i sve antibiotike, pesticide, herbicide, hormone, i druge hemikalije koje su upotrebljene tokom uzgoja i procesa rasta. Ovo prati metan koji oslobađaju same životinje, kao i ugljenik, azotni oksid i dodatne emisije metana koje su proizvedene tokom čitavog procesa uzgoja, hranjenja i ubijanja.

Na bilo kom datom jutru zemlje mi možemo da uzgojimo dvanaest do dvadeset puta veću količinu u funtama (odnosno, oko šest do deset puta veću količinu u kilogramima, prim. prev.) jestivog povrća, voća i žitarica nego u funtama jestivih proizvoda životinjskog porekla. Mi u suštini koristimo dvadeset puta veću količinu zemlje i useva i stotinama puta veću količinu vode, i takođe zagađujemo naše vodotoke i vazduh i uništavamo tropske šume, da bismo proizveli životinje koje ćemo ubiti i pojesti … što je nezdravije od jedenja biljnih proizvoda koje smo mogli da proizvedemo.

Stočarska industrija se poslužila izgovorom nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, trgovinskih sporazuma i neophodnosti [postojanja] poslovnih tajni da bi u nekih desetak država progurala takozvane „ag-gag zakone“ (ag = agriculture, eng. poljoprivreda; gag, eng. zapušiti usta) i, na federalnom nivou, Zakon o zaštiti stočarskih preduzeća (Animal Enterprise Protection Act), sve pojačano sa antiterorističkim zakonima da bi kriminalizovali svakoga ko istražuje ili dovodi u pitanje ovu industriju. Protivzakonito je po Patriotskom zakonu (Patriot Act) davati izjave ili sprovoditi akcije koje škode profitima stočarske industrije. Radikalna promena, kao i u slučaju svakog dovođenja u pitanje moći korporativne države, moraće da bude izgrađena izvan struktura moći, uključujući vodeće grupe za zaštitu životne sredine, koje su odbile da se konfrontiraju sa stočarskom industrijom.

Šest članova grupe Stop Huntingdon Animal Cruelty (SHAC) proglašeno je krivim 2006. na federalnom sudu u Trentonu, N.J, zato što su upotrebili svoj sajt za podsticanje napada na Huntingdon Life Sciences, laboratoriju za testiranje na životinjama. Oni su optuženi za kovanje zavere za kršenje Zakona o zaštiti stočarskih preduzeća. Jedan od optuženih, Endru Stepanian (Andrew Stepanian), koji je kasnije oslobođen, držan je u izolaciji u federalnoj „jedinici za komunikacijski menadžment“.

S obzirom na mnoštvo nedavno donetih zakona koji zabranjuju fotografisanje ili snimanje video kamerom načina na koji se obrađuje naša stoka, ne očekujte da ćete videti mnogo slika iz unutrašnjosti ogromnih skladišta u kojima se u užasnim uslovima drže životinje dok čekaju na klanje. Ne očekujte da će političari, kupljeni novcem agro-biznisa, da se zalažu za ishranu koja može da ima ogroman uticaj na globalno zagrevanje. I ne očekujte da će masovni mediji, koji zavise od dolara koje za reklamiranje dobijaju od industrije, da nas onformišu o tome šta ova industrija radi planeti.

Cowspiracy: The Sustainability Secret“, novi dokumentarac, istražuje moć stočarske industrije, koja je još jedan ogromni deo slagalice korporativnog davljenja opšteg dobra. Film pokušava da upozna javnost ne samo o posledicama stočarstva po životnu sredinu već i šta se radi i stavlja u hranu koju jedemo.

„Stočarska industrija je jedna od najmoćnijih industrija na planeti“, kaže novinar Vil Poter (Will Potter) u filmu „Cowspiracy“. „Većina ljudi u ovoj zemlji je svesna uticaja novca i industrije na politiku. Mi to možemo posebno jasno da vidimo u slučaju ove industrije. Većina ljudi bi bila šokirana da sazna da su sudeći po FBI aktivisti koji se bore za prava životinja i za životnu sredinu pretnja br. 1 domaćeg terorizma. … Oni, više od bilo kog današnjeg društvenog pokreta, direktno prete korporativnim profitima“.

Film počinje sa Brusom Hamiltonom (Bruce Hamilton), direktorom za konzervaciju Kluba Siera (Sierra Club), koji govori o sumornoj budućnosti koja je pred nama. „Svetski klimatolozi nam govore da su najviši bezbedan nivo emisija oko 350 ppm (parts per million; jedan deo na milion delova je vrednost ekvivalentna jednoj kapi vode u 50 litara, ili 32 sekunde u godini, wikipedia, prim. prev.) ugljen dioksida i gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi“, kaže. „Mi smo već na 400. Oni nam kažu da bi najbezbednije što možemo da se nadamo da ćemo uraditi a da nemamo opasne implikacije kao što su suša, glad, sukobi ljudi i izumiranje glavnih vrsta, bilo oko 2 stepena Celzijusa rasta temperature. Mi se tome vrlo brzo približavano i sa svim ugljen dioksidom koji se nalazi u atmosferi to ćemo lako premašiti. Mi se suočavamo sa sledećim velikim izumiranjem vrsta na Zemlji kakvo nismo videli od vremena nestanka dinosaurusa. Kada čitave zemlje budu pod vodom zbog rasta nivoa mora, kada čitave zemlje shvate da je toliko suše da ne mogu da prehrane svoje stanovništvo i da im je zbog toga očajnički potrebna migracija ili opkupacija druge zemlje, imaćemo klimatske ratove u budućnosti.“

„A šta je stokom i stočarstvom?“, pita Kip Andersen, koji se režirao „Cowspiracy“ zajedno sa Kiganom Kunom (Keegan Kuhn). „Uhh“, odgovara Hamilton, „pa, šta sa njom?“

Odbijanje velikih organizacija za zaštitu životne sredine, uključujući Greenpeace, 350.org i Sierra Club, da se konfrontiraju sa krupnim stočarskim biznisom puža nam priliku da vidimo koliko impotentna je postala aktivistička zajednica u odnosu na korporativnu moć.

Kuna sam putem telefona našao u Berkliju a Andersena u San Francisku.

„Puno više ljudi ima veze sa stočarstvom, i u društvu i u vladi, nego što je direktnih veza sa naftnom industrijom“, rekao je Kun. „Naftna industrija upošljava, relativno gledano, vrlo mali procent ljudi i kontroliše je vrlo mali procent ljudi. Poljoprivredna industrija, kako stočarstvo tako i proizvodnja i promet žitarica kojima se hrane te životinje, uključuje daleko veću populaciju. Politički to je mnogo veći izazov. Korporacije kao što je Cargill, jedna od najvećih prehrambenih korporacija na svetu, u stanju je da kreira politiku SAD. Vlada kaže da joj je potrebna hrana koja nije skupa, što znači davanje ogromnih subvencija tim korporacijama. Veruje se da moramo da jedemo proizvode životinjskog porekla da bismo preživeli. To je nešto što se čak ni ne dovodi u pitanje. Industrija fosilnih goriva se lakše dovede u pitanje argumentom da postoje alternative. Ljudi nemaju osećaj da postoje alternative jedenju životnja.“

„Zašto bismo želeli da kreiramo zakone koji nam otežavaju da znamo kako se proizvodi naša hrana?“, pitao je Kun. „Nijedan potošač to ne želi. Oni žele veću transparentnost. To pokazuje koliko je ova industrija u sprezi sa vladom. Oni mogu da oblikuju i diktiraju zakone koji nisu u našu korist ili korist planete.“

„Skrivanje životinja, skrivanje farmi, skrivanje čitavog pitanja je marketinško sredstvo kojim se služi industrija“, rekao je Kun. „Njihov stav je, ako ne možete da vidite, onda ga nema. Svake godine u Sjedinjenim Državama zakolje se više od 10 milijardi životinja sa farmi. Ali gde su tih 10 milijardi životinja? Mi živimo u zemlji u kojoj je 320 miliona ljudi. Mi ljude vidimo na sve strane. Ali gde su te milijarde životinja? One su skrivene u halama. To omogućava industriji da sprovodi ta zverstva, bilo da je u pitanju to kako se odnose prema životinjama ili kako se odnose prema životnoj sredini.“

„Takođe imate reklamiranje životinja koje su pasle travu na manjim farmama“, rekao je Andersen, „i premda to u početku izgleda bolje, zapravo je gore. Fabrička poljoprivreda je užasna za životinje, ali je bolja za životnu sredinu od goveda koja pasu na pašnjacima zbog emisije metana, izbacivanja izmeta i svih konja i vukova koji su ubijeni da bi stoka mogla da pase na javnoj zemlji, za koju plaćamo našim javnim dolarima. Mi se nismo fokusirali u filmu na fabričke farme. Svako zna za to. Mi smo hteli da pogledamo te takozvane održive farme, kao da je ta takozvana humana poljoprivreda odgovor. U većini situacija, te farme su gore za životnu sredinu, iako su bolje za životinje.“

„Da smo imali drugačiji tajmlajn, ili da smo imali 1,5 milijardi ljudi na planeti, onda bi moglo biti polovičnih mera koje bismo mogli da preduzmemo“, rekao je Kun. „Situacija sa kojom se nosimo na ekološkom planu, ipak, znači da nam nije preostalo ništa drugo sem hitne promene na način života koji je zasnovan na biljkama.“

„Kako možemo najbolje da koristimo naše resurse?“, pita Openlender u knjizi „Ugodno nesvesni“. „Koja hrana će imati najmanje posledice po planetu? Koja hrana najbolje promoviše zdravlje ljudi, i koja je najsaosećajnija? Da li stvarno treba da koljemo druga živa bića da bismo jeli? Ili je, na žalost, to zato što to želimo?“

Ostalo nam je još svega nekoliko godina, u najboljem slučaju, da napravimo radikalne promene da bismo se spasli ekološke katastrofe. Osoba koja je vegan svakoga dana će sačuvati 1.100 galona (4.164 litara) vode, ekvivalentinh 20 funti (9 kilograma) CO2, 30 kvadratnih stopa (2,79 kvadratnih metara) pošumljene zemlje, 45 funti (20 kilograma) žitarica, i jedan osećajni život životinje12. Nama, s obzirom na to šta nam predstoji, nije preostalo ništa drugo.

Napomene:

1. „What’s the Problem?“ United States Environmental Protection Agency. „Livestock’s Long Shadow: Environmental Issues and Options.“ Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2006.

2. Ibid.

3. Goodland, R; Anhang, J. „Livestock and Climate Change: What if the key actors in climate change were pigs, chickens and cows?“ WorldWatch, November/December 2009. Worldwatch Institute, Washington, D.C., USA. Pp. 10-19.

4. „Lifestock’s Long Shadow: Environmental Issues and Options.“ Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2006.

5. Jacobson, Michael F. „More and Cleaner Water.“ In “Six Arguments for a Greener Diet: How a More Plant-Based Diet Could Save Your Health and the Environment.” Washington, D.C.: Center for Science in the Public Interest, 2006.

6. Oppenlander, Richard A. „Comfortably Unaware: What We Choose to Eat Is Killing Us and Our Planet.“ New York City: Beaufort Books, 2012.

7. Ibid.

8. „Water Trivia Facts.“ United States Environmental Protection Agency.

9. Oppenlander, Richard A. „Food Choice and Sustainability: Why Buying Local, Eating Less Meat, and Taking Baby Steps Won’t Work.“ Minneapolis, MN: Langdon Street, 2013. Margulis, Sergio. Causes of Deforestation of the Brazilian Rainforest. Washington: World Bank Publications, 2003.

10. Thornton, Phillip, Mario Herrero, and Polly Ericksen. „Livestock and Climate Change.“ Livestock Exchange, No. 3 (2011).

11. Pimental, D., Pimental, M. „Sustainability of meat-based and plant-based diets and the environment.“ American Journal of Clinical Nutrition, Vol. 78, 660s-663S, September 2003.

12. „Water Footprint Assessment“, University of Twente, the Netherlands.

Izvor: 

Povezano