Štrajk njujorške policije i klasični izazovi alternativa kapitalizmu

Jedna stvar koja je osvetljena štrajkom policije je da interesi radnika u bilo kojoj specifičnoj jedinici proizvodnje ili društvene administracije nisu isti sa interesima zajednice u celini.

Sasvim suprotno od političkih izazova koje predstavlja, tekući štrajk njujorške policije baca svetlo na klasično pitanje sa kojim se moraju suočiti oni koje zanima način strukturisanja budućeg sistema koji prevazilazi probleme i tradicionalnog korporativnog kapitalizma i tradicionalnog državnog socijalizma.

Iako donekle možemo uživati u pokušaju njujorške policije da razjari svoje kritičare dajući im upravo ono što su tražili – tj. drastično smanjenje kriminalizacije života siromašnih zajednica tamnoputih ljudi – važno je suočiti se sa dodatnim pitanjem: ko bi trebalo da bude u stanju da donosi ovakve odluke i na koji način, kako sada tako i u ozbiljnim razmatranjima promene sistema. (Ako bi svaka odluka o tome kako operiše njujorška policija bila prepuštena njenim radnicima, to sigurno ne bi unapredilo cilj [ostvarenja] prave pravde.)

Zajednički stav među nekim teoretičarima je da je odgovor na neuspehe državnog socijalizma, na primer, prosto podsticanje radničkog vlasništva i samoupravljanja bukvalno nad čitavom industrijom, instancu po instancu, slučaj po slučaj. Istorijski, ova pozicija je obično nazivana „sindikalizmom“.

Tradicionalna „socijalistička“ alternativa je davala vlasništvo i kontrolu instituciji „čitave zajednice“ za razliku od one koja je prepuštala moć „radnicima“ unutar bilo koje operativne jedinice. To je podrazumevalo opštinsko, državno, regionalno ili nacionalizovano vlasništvo i kontrolu. Za sindikaliste koji su kritički nastrojeni prema hijerarhijski ustrojenoj birokratiji koja je prečesto bila povezivana sa socijalističkim eksperimentima, radničko samoupravljanje predstavlja ono što se čini neodoljivom alternativom koja je zasnovana na slobodi i participaciji.

Jedna stvar koja je osvetljena policijskim štrajkom je da interesi radnika u bilo kojoj određenoj jedinici proizvodnje ili društvene administracije nisu isti kao interesi zajednice u celini – i da različite situacije zahtevaju drugačija strukturalna rešenja. U ekstremom modelu radničkog vlasništva, policija bi, zapravo, imala kontrolu nad policijskom industrijom – što je model koji bi, naravno, vrlo mali broj ljudi podržao. Čak i da pretpostavimo totalno samoupravljanje od strane policije u kontekstu „socijalizovane“ institucije poput opštinske uprave to predstavlja očigledne probleme.

Pokojni socijalni ekolog Mari Bukčin (Murray Bookchin) fokusirao se na opšti značaj ovog problema u jednom od svojih poslednjih eseja u kom je kritikovao „revolucionarni sindikalizam“, zato što je „naglašavao fabričku kontrolu od strane radničkih komiteta i konfederalnih ekonomskih veća kao lokus socijalnog autoriteta, time prosto zaobilazeći bilo kakve narodne institucije koje su postojale izvan ekonomije.“

Očigledno odgovor na klasični sindikalistički izazov koji radnička kontrola upućuje socijalističkim ili komunitarnim stanovištima je priznati suštinsku razliku između situacija koje zahtevaju opšte, kolektivno rešenje kritičnih problema – i situacija koje je najbolje ostaviti onima koji rade u tom sektoru – i, konačno, situacija u kojima su moguća zajednička ili kompleksnija rešenja tih izazova.

Poznati savremeni anarhistički teoretičar Dejvid Greber (David Graeber) izneo je slična razmišljanja u nedavnom razgovoru: „Postoji tanano pitanje sa kojim svi mi moramo da se nosimo u bilo kojoj vrsti demokratizovanog društva“, istakao je, „a to je kako rešiti problem jednog principa koji kaže da bi svi oni koji su angažovani u određenom projektu trebalo da se pitaju za to kako se taj projekat sprovodi, i drugi princip, da bi svi ljudi na koje taj projekat utiče trebalo nešto da se pitaju u pogledu toga kako se taj projekat sprovodi. Jedan od njih, ako ga uzmete isključivo, dovodi do čiste radničke kontrole, dok drugi vodi do određene vrste opšte direktne demokratije na svakom nivou. Pa očigledno je da mora biti razrađen neki kompromis između ta dva principa …“

U slučaju malih i srednjih preduzeća, u nedvosmislenije industrijskim i drugim ekonomskim sektorima, puno radničko vlasništvo i kontrola čine se očigledno važnim i prikladnim. Ovo je svet radničkih zadruga i samoupravnih preduzeća svih vrsta, čiji aktuelni ubrzani rast je s pravom hvali.

Ono što je podesnije za veća preduzeća i različite sektore verovatno je najbolje razmatrati slučaj po slučaj. Da li bi imalo smisla, na primer, da potpuno radničko vlasništvo i kontrola preovladaju u slučaju proizvodnje nuklearne energije? Ili, da li se ovde nalazimo na drugom terenu gde su suštinski važni „socijalistički“ ili komunitarni stav i upravljanje od strane čitave zajednice – sa raznim oblicima radničkog samoupravljanja kao važne protivteže problemima hijerarhijskog (top-down) etatizma?

Šta je sa obrazovanjem? Potpuno razvijeni „sindikalistički“ ili socijalizam kojim dominiraju radnici prepustio bi svu vlast nastavnicima, sa malo ili bez rezidualnog autoriteta „državi“ – npr. u ovom slučaju uglavnom opštini. Alternativa bi mogla da uključi tripartitnu kontrolu: opštinu, nastavnike, ali takođe i roditelje i čak studente, u različitim oblicima na različitim nivoima od obdaništa do fakulteta.

Takođe treba uzeti u obzir i druga ekonomska i pitanja pravičnosti: puno radničko vlasništvo i kontrola nad naftnom industrijom verovatno će stvoriti radničke političke interese koji će biti u suprotnosti sa širim klimatskim interesima društva. I to bi takođe moglo da stvori visok stepen nejednakosti u društvu koje bi se moglo nadati da će jednog dana krenuti pravcem prave jednakosti. Interesi naftnih radnika za ostvarivanje lične ekonomske dobiti, još jednom, mogli bi se razlikovati od interesa društva u celini.

Sa druge strane – kao što je nedavno rekao Tom Maleson (Tom Malleson) – ukoliko bi država prosto nacionalizovala takve industrije i predala ih u ruke radnicima, to bi stvorilo ogromnu nejednakost između novih radnika-vlasnika preduzeća vrednih više miliona dolara i ostatka društva. U njegovom modelu, preduzeća značajne veličine – „naftna, čeličane, automobilska, farmaceutska, itd.“ – moraju biti u vlasništvu države, ali na načine koji implementiraju neki oblik šireg vida zajedničkog upravljanja. Njegovo rešenje je da država preuzme vlasništvo a da upravljanje „bude podeljeno između predstavnika internih radnika i predstavnika zajednice“.

Dalja pitanja se tiču odnosa između različitih oblika vlasništva i kontrole i rekonstrukcije komunitarnije kulture. Znači, takođe, razvoj potpunije socijalne koncepcije socijalizma 21. veka – i, posebno, pristupi na kojima su insistirali marksistički teoretičari poput Ištvana Mesaroša (István Mészáros) daju dodatnu dimenziju za istraživanje i bavljenje problemom strukture – i klasičnim debatama sindikalisti vs. komunitaristi/socijalisti.

Zaoštravanje problema korporativnog kapitalizma je počelo da generiše sve promišljeniji diskurs o tome kako strukturisati sledeći sistem koji će nas odvesti s one strane teškoća državnog socijalizma. Realnosti njujorške policije nas podsećaju da radničko samoupravljanje ne može biti prosto i automatski u svim situacijama izjednačeno sa političkom pravdom. Ovaj štrajk nam je pomogao da fokusiramo neke od stvarno zahtevnih problema sa kojima se svaki sistem mora nositi na različitim nivoima ukoliko ćemo ikada napraviti stvarno humani i demokratski sledeći sistem.

Povezano