Svi smo mi ... dopišite sami

Reakcija užasnutosti i odvratnosti zbog zločina je opravdana, kao što je i potraga za dubljim korenima, sve dok stalno imamo na umu neke principe. Reakcija bi trebalo da bude potpuno nezavisna od onoga što neko misli o ovom listu i onome što on proizvodi.

Svet je sa užasom reagovao na ubilački napad na francuski satirični list Šarli Ebdo (Charlie Hebdo). U Njujork tajmsu (New York Times), stari dopisnik iz Evrope Stiven Erlanger (Steven Erlanger) živopisno je opisao ono što je usledilo neposredno nakon toga, što su mnogi nazvali 11. septembrom Francuske, kao „dan sirena, helikoptera u vazduhu, frenetičnog objavljivanja vesti; policijskih kordona i anksiozne mase; male dece koja su odvedena iz škola na bezbedno mesto. Bio je to dan, poput prethodna dva, krvi i užasa u i oko Pariza“. Veliko negodovanje širom sveta pratila je refleksija o dubljim korenima ovog zverstva. „Mnogi naziru sukob civilizacija“, pisalo je u naslovu Njujork tajmsa.

Reakcija užasnutosti i odvratnosti zbog zločina je opravdana, kao što je i potraga za dubljim korenima, sve dok stalno imamo na umu neke principe. Reakcija bi trebalo da bude potpuno nezavisna od onoga što neko misli o ovom listu i onome što on proizvodi. Strasni i sveprisutni pokliči „Ja sam Šarli“, i slični, ne bi trebalo da znače, čak ni nagoveštaj, bilo kakve veze sa tim listom, barem u kontekstu odbrane slobode govora. Radije, oni bi trebalo da izraze odbranu prava na slobodno izražavanje ma šta neko mislio o sadržaju, čak iako se on smatra mrskim i izopačenim.

I ti pokliči bi trebalo da izraze osudu nasilja i terorizma. Prvi čovek izraelske Laburističke partije i glavni izazivač na predstojećim izborima u Izraelu, Isak Hercog (Isaac Herzog), u pravu je kada kaže da: „Terorizam je terorizam. Tu nema dileme.“ On je takođe u pravu kad kaže da se: „Sve nacije koje teže miru i slobodi [suočavaju sa] ogromnim izazovom“ koji im postavlja ubilački terorizam – ostavljajući po strani predvidljivo selektivnu interpretaciju tog izazova.

Erlanger živopisno opisuje scenu užasa. On citira jednog od preživelih novinara koji kaže: „Sve se  srušilo. Nije se moglo izaći van. Dim je bio svuda. Bilo je užasno. Ljudi su vrištali. Bilo je kao u noćnoj mori.“ Drugi preživeli novinar je izvestio o „velikoj detonaciji, i sve se potpuno smračilo“. Ta scena, izvestio je Erlanger, „bila je sve poznatija scena razbijenog stakla, porušenih zidova, uvrnutih greda, spaljene boje i emotivne devastacije“.

Ti citati, kao što nas podseća neumorni Dejvid Piterson (David Peterson), nisu, međutim, iz januara 2015. Naprotiv, oni su iz Erlangerove priče o 24. aprilu 1999, koja je objavljena tek na 6. strani Njujork tajmsa, ne dosegavši značaj napada na Šarli Ebdo. Erlanger je izveštavao o NATO-vom (što znači SAD) „raketnom napadu na sedište srpske državne televizije“ koje je „prekinulo emitovanje Radio televizije Srbije“.

Usledilo je zvanično opravdanje. „NATO i američki zvaničnici su branili taj napad“, kaže Erlanger, „kao nastojanje da se oslabi režim predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića.“ Pentagonov portparol Kenet Bejkon (Kenneth Bacon) rekao je na brifingu u Vašingtonu da je „srpska televizija podjednako deo Miloševićeve ubilačke mašine koliko je i njegova vojska“, stoga je legitimna meta za napad.

Jugoslovenska vlada je rekla da je: „Čitava nacija uz našeg predsednika, Slobodana Miloševića“, izvestio je Erlanger, dodavši da: „Kako to vlada zna sa takvom preciznošću nije jasno.“

Nikakvi slični zajedljivi komentari ne dolaze u obzir kada čitamo da Francuska oplakuje mrtve i svet je zgrožen počinjenim zverstvom. Takođe ne treba da bude ispitivanja dubljih korena, nema dubokih pitanja o tome ko predstavlja civilizaciju, a ko varvarsto.

Isak Hercog, ipak, greši kada kaže da: „Terorizam je terorizam. Tu nema dileme.“ Postoje definitivno dve mogućnosti: terorizam nije terorizam kada je mnogo teži teroristički napad izvršen od strane onih koji su Pravedni zahvaljujući sopstvenoj moći. Slično, nema napada na slobodu govora kada Pravedni unište TV kanal koji podržava vladu koju napadaju.
Po istom principu, možemo lako da shvatimo komentar u Njujork tajmsu advokata za građanska prava Flojda Abramsa (Floyd Abrams), koji je čuven po svojoj snažnoj odbrani slobode izražavanja, da je napad na Šarli Ebdo „najopasniji napad na novinarstvo u živom sećanju“. On je sasvim u pravu u pogledu „živog sećanja“, koje pažljivo dodeljuje napade na novinarstvo i akte terorizma njihovim odgovarajućim kategorijama: Njihovim, koji su grozni; i Našim, koji su puni vrlina i lako se odbacuju iz živog sećanja.

Mogli bismo takođe da se podsetimo da je ovo samo jedan od mnogih napada Pravednih na slobodu izražavanja. Da nevedem samo jedan primer koji je olako izbrisan iz „živog sećanja“, napad na Faludžu od strane snaga SAD u novembru 2004, što je jedan od najgorih zločina invazije na Irak, počeo je sa okupacijom opšte bolnice u Faludži. O vojnoj okupaciji bolnice, koja je, naravno, sama po sebi ozbiljan ratni zločin, čak nezavisno od načina na koji je sprovedena, mlako je izveštavano u priči sa naslovne strane Njujork tajmsa, zajedno sa fotografijom koja prikazuje zločin. Priča govori o tome da su: „Pacijenti i zaposleni u bolnici bili isterani iz soba od strane naoružanih vojnika i naređeno im je da sede ili leže na podu dok su im vojnici vezivali ruke iza leđa.“ O tim zločinima je izveštavano kao o vrlo zasluženim, i opravdanim: „Ofanziva je takođe ugasila ono za šta su oficiri rekli da je propagandno oružje militanata: opštu bolnicu Faludže, sa njenom bujicom izveštaja o civilnim žrtvama.“

Očigledno se takvoj propagandnoj agenciji ne sme dozvoliti da bljuje svoje vulgarne opscenosti.

Izvor: 

Povezano