U iščekivanju magične varnice

Većina aktivista i aktivistkinja koje poznajem tokom većeg dela života organizuju se oko mogućnosti dešavanja nečega za šta nisu sigurni da veruju da se ikada zaista može desiti. Verovatno to nigde nije do te mere izraženo kao u Londonu.

David Graeber je napisao nekoliko knjiga među kojima su Direct Action: An Ethnography i Fragments of an Anarchist Anthropology. Njegova najnovija knjiga, Debt: The First 5,000 Years, upravo je izašla iz štampe.

„Čudno je to”, reče moja prijateljica iz Egipta, „radila si ovo toliko dugo, pa nekako zaboraviš da možeš da pobediš. Svih ovih godina, organizovali smo marševe, mitinge… I ako bi se pojavilo samo 45 ljudi, bila bi deprimirana. Ako ih bude 300, srećna si. Onda jednog dana, pojavi se 200.000. I ti ne možeš da veruješ: na jednom nivou, čak iako to nisi shvatala, već si odustala od pomisli da biste stvarno mogli da pobedite.“

Mubarakov Egipat je bio jedno od najrepresivnijih društava na Zemlji – čitav državni aparat je zapravo bio organizovan oko staranja da se ono što se na kraju desilo nikada ne dogodi. Pa ipak desilo se.

Pa zašto ne bi ovde?

Da budem iskren, većina aktivista i aktivistkinja koje poznajem se osećaju na sličan način na koji se nekada osećao moj prijatelj iz Egipta – mi se tokom većeg dela našeg života organizujemo oko mogućnosti dešavanja nečega za šta nismo sigurni da verujemo da se ikada zaista može desiti. Verovatno to nigde nije do te mere izraženo kao u Londonu. Kada je nova vlada krenula da zaista privatizuje obrazovni sisem, uskraćujući milionima porodica san o višem obrazovanju, došlo je, svakako, do neke vrste ustanka. Ukratko, torijevsko sedište je razlupano i okupirano, izlozi opštepoznatih arogantnih neplatiša poreza poput Topshopa i Vodafonea u više navrata su blokirani, gađani bombama sa bojom i ižrvljani. Postojao je osećaj mogućnosti. Ali takođe je postojao osećaj da je ovo nešto poput treperavog plamička. Zakoni su usvojeni, tako što su desetine političara koji su došli na vlast zahvaljujući obećanjima da će ukinuti školarine uredno glasali da ih utrostruče, i sada, dok se Koalicija kreće u smeru efektivnog uništenja preostalih dronjaka britanske države blagostanja,  ostavljajući bez posla milione – sve u ime ortodoksije slobodnog tržišta u koje više niko ne veruje – svi čekaju da vide da li će masa radničke klase krenuti za studentima ... i da li će se pobuna na ulicama konačno materijalizovati. Čak je i Mervyn King, guverner Banke Engleske, rekao da je zbunjen zašto to do sad nisu uradili.

Da li će?

Vojni režimi poput egipatskog žive od straha. Njihova vođstva pretpostavljaju da ih većina stanovništva prezire, ali ljudi su svesni da će se bilo koji pokušaj masovnog pružanja otpora istog trena suočiti sa torturom i smrću. Za većinu onih koji žive pod takvim režimima, „politički život“ je pitanje kontinuiranog, jedva potisnutog gneva. Pravo pitanje je da li ljudi uočavaju priliku, pukotinu u fasadi. Zbog toga su ustanci u Egiptu, Jemenu i Libiji usledili gotovo momentalno onda kada su vojnici odbili da pucaju na demonstrante u Tunisu. U modernim demokratijama poput UK-a, sasvim suprotno, politički život je više organizovan oko cinizma i očaja. Vi ne samo da morate da razotkrijete sistem kao ranjiv – što su studenti počeli da rade – vi ne samo da morate da prevaziđete beskrajne podele koje su političari i mediji napravili među studentima, sindikatima, imigranatima i nezaposlenima – već vi takođe morate da ubedite ljude da je društveni poredak koji počiva na ljudskoj solidarnosti i uzajamnoj pomoći uopšte moguć.

Postoji samo jedan znani način da se to uradi, a to je da ga ljudi iskuse. Zbog toga, ohrabrene od strane studenata, grassroots organizacije širom UK-a planiraju da odgovore na napade talasom okupacija, pretvarajući svaki zatvoreni omladinski centar, bolnicu ili biblioteku u eksperiment pravog demokratskog samoupravljanja. Da li će to funkcionisati?  Da li će masa britanske radničke klase, izmučena 30-godišnjim porazom, konačno okupiti sa namerom da povrati ono što je njeno? Niko ne zna. Ali svuda su znaci, neki su gnevni, neki hiroviti, većom su mali, da bi ovog puta nešto stvarno moglo biti drugačije.

Pre samo mesec dana dok sam pomagao u čuvanju univerzitetske zgrade u Školi orijentalnih i afričkih studija koju su zauzeli studenti, sedeo sam na ulaznom stepeništu kada je ispred nas vozač autobusa zaustavio svoje vozilo. Primetivši transparente, on nam je namignuo i rekao,  samo napola u šali: „Vidite, pitao sam se ... da li biste vi kolege, molim vas, mogli da zauzmete moj autobus?“

Izvor: adbusters.org