Ukrajinska revolucija i budućnost društvenih pokreta

Ukrajinska revolucija i budućnost društvenih pokreta

Ovaj tekst je prvi, skroman, pokušaj da se nakon dešavanja u Ukrajini identifikuju pitanja koja su važna za razmatranje anarhistima širom sveta.

Čuli smo jezive priče iz revolucije u Ukrajini: anarhisti učestvuju u uličnim borbama protiv vlade pod nacionalističkim barjacima, anarhistički slogani i istorijske ličnosti preuzeti od strane fašista, distopija u kojoj nam se bliski pokreti i strategije ponovo pojavljuju ali sa našim neprijateljima na čelu.

Ovaj tekst je prvi, skroman, pokušaj da se nakon dešavanja u Ukrajini identifikuju pitanja koja su važna za razmatranje anarhistima širom sveta. Mi ih predstavljamo nepretenciozno, nadajući se da će drugi ispraviti naše greške i poboljšati našu analizu. Bilo je teško održavati vezu sa drugovima koji su u središtu borbe; svakako, frustrirajuće je biti zasut diletantskim pitanjima usred tragedije građanskog rata.

Ono što se dešava u Ukrajini i Venecueli čini se da je reakcionarni kontranapad na terenu društvenih pokreta. To može biti predznak još gorih stvari koje su pred nama – možemo zamisliti budućnost sa rivalskim fašizmima, u kojoj mogućnost borbe za pravo oslobođenje postaje potpuno nezamisliva. Sada slede naše hipoteze i spisak tekstova na engleskom jeziku za one koji još uvek nisu uhvatili priključak.

Prva hipoteza:
Dešavanja u Ukrajini se moraju shvatiti kao deo iste globalne razvojne putanje pobuna poput arapkog proleća, okupacija trgova u Španiji, Occupy [u SAD], i ustanka u Gezi parku u Turkoj. To nisu dobre vesti.

U svakom od prethodnih primera, inicijalna policijska represija je prouzrokovala metastaziranje protesta koji je vođen zbog određenog problema u opštiji ustanak, transformišući trg koji se nalazi u srcu prestonice u žestoko branjenu urbanu autonomnu zonu. Činilo se da to nudi novi politički model, u kom se ljudi okupljaju oko određenih taktika a ne oko partija ili ideologija. (Puno toga govori to što je Occupy nazvan po taktici a ne po cilju.)

Sve te pobune se u širem smislu mogu interpretirati kao reakcije na posledice kapitalizma, iako se borba protiv mera štednje pokazala kao suviše uzak okvir: Turska i Brazil su se suočile sa protestima zbog efekata rastućih ekonomija, a ne recesija. U svakom slučaju, većina učesnika nisu opisali te pokrete kao anarhističke ili antikapitalističke, nazivajući ih prosto izrazom nezadovoljstva određenim vladama i ekonomskim merama.

Kada su počele da kruže slike protesta u Kijevu, nije bilo iznenađujuće to što su mnogi u zemljama u kojima se govori engleski sa odobravanjem pretpostavljali da su one deo istog fenomena. Još jednom su ljudi kritikovali vladu, okupirali glavni trg, borili se sa policijom. Konkretni organizatori i zahtevi su oduvek smatrani nebitnim – bilo da se radilo o ¡Democracia Real YA! ili Adbustersu, odlasku diktatora ili ukdanju povećanja cene prevoza, pretpostavljali smo da je antagonizam protiv državne kontrole bio važna stvar koju su ta previranja omogućila.

majdan-u-plamenu.jpg
Occupy ide dođavola.

Zatim zgroženi čitamo da su nacionoalisti i fašisti na čelu sukoba i da su delimično dominirali u organizaciji protesta. Mnogi su reagovali odbacivanjem bilo kakve veze, zaključivši da su dešavanja u Ukrajini jednostavno lažna revolucija koja je finansirana i orkestrirana odozgo.

Ali sve tajne manipulacije ovoga sveta ne bi bile dovoljne da generišu ustanke u kojima nema narodnog nezadovoljstva. Drugovi iz Ukrajine su naglasili da je revolucija proizvod pravog samoniklog društvenog pokreta, a ne isključivo ekstremno desničarskog puča koji je podstaknut kapitalističkim interesima. Anarhisti iz Venecuele su rekli isto o protestima koji se tamo dešavaju, u kojima su desničarski političari iskoristili priliku da izvrše mobilizaciju protiv socijalističke vlade. U obe te zemlje, reakcionarne snage koriste ista narodna previranja koja su na drugim mestima anarhistima delovala obećavajuće.

Ustvari, sve vreme su postojali znaci koji su upućivali na ovu mogućnost. 2011, grčke zastave su sugerisale prisustvo nacionalista na Trgu Sintagma u Atini; do zuba naoružani pripadnici milicije pojavili su se na Occupy Feniks u Arizoni. Frustriranost vladom i ekonomijom ne sugerišu automatski antidržavna i antikapitalisitčka rešenja. U Ukrajini, uhvaćeni između ruskog kolonijalizma s jedne strane i „korupcije“ neoliberalizma Evropske Unije sa druge, nacionalistički pokreti mnogim ljudima deluju intuitivno smislenije od pokreta za ukidanje nacija.

majdan-spomenik.jpg
Da li su oni slika budućnosti?

Pre nekoliko godina, bilo je moguće nadati se da će dolazeći ustanci biti prirodno plodno tlo za anarhistički otpor. Sada je jasno da, iako anarhisti mogu u njima pronaći nove afinitete, nacionalisti mogu jednako lako da ih iskoriste. To može biti inherentan problem pokreta koji se okupljaju oko taktike, i to anarhistima postavlja ozbiljno strateško pitanje. Da li bismo uradili bilo šta drugačije 2001. da smo znali da razvijamo protestni model koji fašiti mogu da preuzmu u celini?

Ono što je sa Occupyem bio simbolični sukob oko prostora postao je sveopšti paravojni urbani rat u Ukrajini. Zauzimanjem prvih borbenih linija u sukobima sa vlastima, nacionalisti i fašisti su dobili legitimitet kao „branioci naroda“ koji će im služiti još mnogo godina. Naravno da su fašisti širom sveta sve posmatrali, i biće ohrabreni da isto pokušaju drugde kada im se za to ukaže prilika. Fašisti su, takođe, uključeni u globalni imaginarij; mi to ignorišemo na svoju štetu.

Ali nije to prosto pitanje fašista koji ohrabruju druge fašiste. Prava opasnost je u tome što će se militarizovati prestava narodna o tome šta znači pružati otpor – da će oni koji žele da budu „efikasni“ zaključiti da bi, poput ukrajinskih ustanika, trebalo i oni da oforme borbene stotine sa striknom komandnom hijerarhijom. Mi se ne protivimo oružanom sukobu, naravno – kao što smo to argumentisali na drugom mestu, suštinski je važno za bilo koji društveni pokret kojem je cilj oslobođenje da bude u stanju da se odupre policiji, a retko se dešava da je to u praksi izgleda lepo. Ali različiti formati konfrontacije diktiraju različite odnose moći i oblike društvene promene. Model koji smo videli u Kijevu otvara put fašistima i drugim reakcionarima da unutar pokreta otpora ponovo kreiraju vladajući poredak – ne samo ponovnim uvođenjem formalnih hijerarhija i rodnih uloga, već takođe i ograničavanjem suštine borbe na sukob oružanih organizacija umesto da šire subverziju na svaki aspekt društvenih odnosa. Jednom kada je toj jednačini dodat nacionalizam, rat nije daleko.

majdan-barikada.jpg
Profesionalizacija pobune.

Drugi kraj ovog mača je to da, ako zapaljene barikade budu obeležene kao „fašističke“, oni koji se protive fašizmu će izbegavati da ih podižu iz straha da će biti pogrešno shvaćeni. Mi možemo da zamislimo i fašiste i pacifiste kako žele da promovišu ovo pogrešno shvatanje. Ipak ne bi bilo pametno prepuštati dizanje barikada fašistima u vreme rastućih previranja.

Sve ovo služi da nas podseti da mi nismo prosto u sukobu sa državom u njenoj sadašnjoj inkarnaciji, već u trostrukoj borbi protiv nje i njenih autoritarnih protivnika. Sadašnji društveni poredak će se beskrajno regenerisati sve dok se ne pojavi oblik otpora koji može da sruši vlade a da pri tom ne zauzme njihovo mesto. Ovo nije puka trka u naoružanju; ovo je sukob između različitih oblika odnosa. Nije to samo borba za fizičku teritoriju, već i za taktike i narative – za teritoriju same borbe.

Druga hipoteza:
Pred nama je još ovakvih lomova. Oni koji preuzmu inicijativu u oblikovanju načina na koji do njih bude došlo odrediće ulog većeg dela društvenih borbi.

Pokret u Ukrajini nije jedini koji se desio u Istočnoj Evropi; on je samo najspektakularniji. Njemu su prethodili potresi u Sloveniji, Bugarskoj i drugde; nedavno, Bosna je eksplodirala, mada je, na sreću, većina tamošnjih učesnika eksplicitno odbacila nacionalizam. Sem ako ne dođe do svetske revolucije, krize koje je kapitalizam nameće nastaviće da izazivaju društvene nemire sve do pojave nekog novog ogromnog mehanizma kontrole ili pacifikacije.

U globalizovanom svetu, državne strukture su primorane da nameću i perpetuiraju ove krze, ali su sve nemoćnije u ublažavanju njihovih posledica. To od države pravi neku vrstu vrelog krompira; bilo koja stranka koja drži uzde to čini na sopstveni rizik, kao što je pokazao Morsijev pad u Egiptu. Sa druge strane, u vreme krize, kogod je sposoban za efikasnu akciju protiv represivnih snaga države prikupiće narodni kredibilitet. Eto kako je naše sadašnje doba anarhističko čak i kada su fašisti u pitanju.

U slučaju ukrajinske revolucije, to znači da bi desničarska partija Svoboda mogla da izgubi svoj kredibilitet pošto ih pobeda bude naterala da postanu uudarne trupe neoliberalne reforme, dok bi ekstremniji Desni sektor mogao da izbije u prvi plan, uspostavivši presedan na ulicama bez obzira na to kako Ukrajinci budu glasali na sledećim izborima.

majdan-ispod-plocnika.jpg
Ispod pločnika, kontrarevolucija.

Ako je država vreli krompir, sledi da se najvažniji sukobi odigravaju između protivnika postojećih država, ne samo između njih i same države. Identifikovanje, rečima ili delom, isključivo kao protivnika nije dovoljno jasno kada nismo samo protivnici vladajućih snaga. Naše protivljenje svim hijerarhijama i dominaciji mora biti prenešeno kroz sve što kažemo i radimo; u suprotnom, rizikujemo pružanje podrške reakcionarnoj opoziciji. Insistiranje na eskalaciji zarad nje same neće nužno objasniti našu politiku, niti će otvoriti put ka oslobađanju; to bi čak moglo da omogući naše neprijatelje da urade suprotno. Ali izbegavanje eskalacije će imati još gore posledice.

Činjenica da ti pokreti mogu biti preoteti od strane nacionalista ne znači da bi trebalo da se držimo podalje od njih. To je bila početna reakcija mnogih anarhista na okupacije trgova u Španiji i Occupy u SAD, i to je moglo da ima katastrofalne posledice. Ostavši po strani u trenutku kada se narod sukobljava sa državom omogućava rivalskim antagonistima da preuzmu inicijativu, da se povežu sa opštom javnošću i da odrede ulog. Ne, mi ne bi trebalo da budemo tamo sa svim s čim raspolažemo – jer ono što je ulog u svakoj borbi nikada nije jedna stvar (single issue), već je to upravo duh samog protivljenja. Mi moramo da budemo u prvim borbenim redovima ako želimo da postavimo uslove angažmana i da odredimo narativ. Za anarhiste, to ne znači osnivanje paravojnih organizacija, već zapravo nuđenje tačaka (u prostoru, taktikama i diskursu) oko kojih mogu da se okupe daleko veće društvene grupe u skladu sa logikom koja dovodi u pitanje i državu i njene autoritarne suparnike.

Mi se bojimo da će mnogi od naših potencijalnih drugova odgovoriti na vesti iz Ukrajine izbegavanjem budućih konfrontacija – faktički stajući na stranu čuvara status kvoa i prepuštajući teren borbe autoritarcima. Naprotiv, dešavanja u Kijevu nam pokazuju kuda vodi taj put.

Koliko možemo zaključiti na osnovu izveštaja, anarhisti i drugi koji su izbegavali demonstracije na kraju su bili primorani da se uključe kada je ulog povećan na: diktatura ili proletarijat. Ali u tom trenutku, u prvim borbenim redovima su dominirali fašisti, koji su napali anarhiste i feministkinje prilikom njihovog pokušaja da se organizuju pod sopstvenim barjacima. Znači anarhisti su morali da učestvuju pod tuđim uslovima, a njihov doprinos je možda ojačao pokret iz kog su fašisti crpli novu snagu.

majdan-protest.jpg
Najgori mogući slučaj.

Naravno, različite krize nude različite mogućnosti, a Ukrajina je od početka bila najgori mogući slučaj: relativno mali anarhistički i antifašistički pokreti, ušančene nacionalističke tradicije i organizacije, te situacija rastrganosti između autoritarne Rusije i neoliberalne Evropske Unije. Čak iako bi moćni anarhistički pokret koji je sposoban za samoodbranu bio spreman da se od prvog dana pojavi na evromajdan protestima, koju bi poziciju mogli anarhisti da zauzmu po pitanju trgovine sa EU a da oportunistički ne prekrše svoje principe ili da tek tako otuđe ostatak demonstranata? (Da budemo pošteni, pročitali smo da ni Desni sektor nije prihvatio integraciju u Evropsku Uniju.) Ako ništa drugo, ova situacija vraća na dnevni red važnost iniciranja zaraznih odgovora na današnje krze pod našim uslovima kad god je to moguće, pre nego što nas prestigne istorija.

Mi ne krivimo naše drugove iz Ukrajine za to kako stoje stvari na terenu. Oni rade najbolje što mogu uprkos neverovatnim nedaćama. Umesto toga, mi moramo da razumemo šta se desilo u Ukrajini da bismo bili pripremljeni pre nego što iskrsne sledeća situacija poput ove.

Treća hipoteza:
Što su veći ulozi, to je borba prljavija.

Ako razumemo ukrajinsku revoluciju kao deo istog talasa protesta kojim je zbačeno nekoliko vlada u Severnoj Africi, postaje jasan strahoviti uticaj ovog fenomena na globalnu politiku. Nije trivijalna stvar dovesti Rusiju na ivicu rata sa nacijom od 45 miliona stanovnika. Razni kapitalisti i državni akteri mora da cene ove protestne pokrete kao način za sprovođenje politike drugim sredstvima. Pošto više resursa bude dospelo u ruke reakcionarnih učesnika društvenih borbi, verovatno ćemo videti više dešavanja poput onih u Ukrajini i Venecueli.

Takođe, moćne vlade neće neće sedeti skrštenih ruku i dopustiti običnim ljudima da požele njihovo zbacivanje. One će biti primorane da intervenišu, poput Rusije u Ukrajini, u nadi da rat može da nadvlada ustanak. Rat je bio način da se spreči mogućnost – menjanja teme. To je rizičan posao, ipak – to može pomoći vladama da konsoliduju svoju moć, ali istorija pokazuje da ih može i destabilizovati.

ukrajina-selfie.jpg
Rat zamenjuje participatorni ustanak spektaklom profesionalizovanog nasilja, onemogućavajući učešće opšte populacije.

Sa ratom koji je na pomolu, čak su i granice nasilnog nacionalizma postale očigledne. Sama protestna militantnost je bezvredna u odnosu na rusku vojsku; samo bi zarazna neposlušnost mogla da posluži za poravnanje šansi onda kada se društveni pokreti bore protiv supersile. Ovo je jedna od stvari koje anarhističko protivljenje državi danas mora da uzme u obzir: u globalizovanom svetu, svi ustanci na kraju moraju postati internacionalni ili će propasti.

Sve dok kapitalizam proizvodi krize, obavezno će biti ustanaka.

Strategije za najgori mogući scenario

Sa ove velike distance, pokušali smo da razumemo šta različite strategije koje su ukrajinski anarhisti i antifašisti primenili da bi u ovim okolnostima napravili najbolje, i šta je zaključeno u pogledu njihove efikasnosti. Voleli bismo da o ovome čujemo više od ukrajinskih drugova.

Čitali smo o nekim navodnim anarhistima i antifašistima, uključujući grupu „Народний Набат“ („Narodno zvono“) i fudbalskim navijačima Arsenala iz Kijeva, koji su pokušali da rade zajedno sa nacionalističkim grupama u nadi da će uticati na njih ili barem imati pristup istoj javnosti. Takvi praktični savezi nam izgledaju kao opasna greška; slabiji saveznik će verovatnije apsorbovati logiku jačeg, i umesto da ojača svoju ojačaće poziciju jačeg saveznika. Iako smo čuli kontradiktorna obrazloženja o tome da li se u konvencionalnom smislu grupe poput „Autonomnog otpora“ kvalifikuju kao nacionalisti ili fašisti, dovoljno je jasno iz njihove rodne politike da nam oni nisu drugovi.

acab-kijev.jpg
Poznati slogani u zlokobnom društvu.

Istovremeno, slažemo se sa jednim ukrajinskim sindikalistom koji smatra da potpuno stajanje po strani u takvim kontekstima može samo da ojača državu, i da je nije u redu opravdavati to na osnovu antifašizma kada su fašisti na obe strane sukoba.

Čitali smo šta su pisali neki ukrajinski drugovi koji govore u prilog uspostavljanja zasebnog fronta borbe izvan okupacije Majdana. Kao dugoročna strategija, to izgleda smisleno. Ali čini nam se da otvaranje još jednog fronta ne bi trebalo da znači prosto vraćanje na ono na šta smo navikli – oblike protestovanja i radničkog organizovanja čija je efikasnost tokom proteklog veka bila u stalnom padu. Mi sumnjamo da će strategija organizovanja na radnom mestu biti iole efikasnija u Ukrajini nego što je bila na drugim mestima širom sveta od kako je trijumfovala kapitalistička globalizacija; pobunjeni radnici sve više pronalaze jedni druge na ulicama, a ne na radnom mestu. Po svoj prilici, protesti evromajdan su bili tako uspešni delom i zato što su bili savremeni i to na isti način na koji je to bio Occupy: umesto da počnu od sve nestabilnijeg temelja radnog mesta (ili marginalnosti subkulture), oni su doveli u pitanje centar društva – bukvalno u urbanom centru, a figurativno u političkom diskursu. Bilo koji pokušaj upostavljanja drugog fronta trebalo bi da prouči ono što je evromajdan pre svega učinilo tako važnim frontom.

Na kraju, čuli smo glasine o antifašistima koji su u Harkovu bili u stanju da drže fašiste podalje od protesta. To je zvučalo obećavajuće sve dok novine nisu izvestile da je Viktor Janukovič pobegao u Harkov – ukoliko su antifašisti uspeli da drže fašiste podalje od pokreta samo u delovima Ukrajine u kojima je pokret bio suviše mali da bi ugrozio vladu, to nisu bog zna kako dobre vesti. Mi očekujemo više novih informacija iz Harkova; biće posebno interesantno čuti kako sada antifašisti ostvaruju interakciju sa tamošnjim pro-ruskim demonstrantima.

majdan-guma.jpg
Pred nama su sumorni vidici. Gore glave, dragi prijatelji.

Spisak za čitanje:

Neki izvori na engleskom i srpskom jeziku

U međuvremenu, u Venecueli

Izvor: 

Povezano