Uspon mračnog viteza: Klasni rat u distopijskoj sadašnjosti

Betmen protiv Bejna. Kapitalistički vigilant protiv autoritarnog revolucionarnog teroriste.

Napomena autora: Ova recenzija sadrži umerene spoilere pošto se fokusira na političke aspekte Uspona Mračnog viteza a ne na sam zaplet per se.

Vigilant – budan, biti na oprezu, čuvar, stražar, onaj koji zagovara ili uzma zakon u svoje ruke. U kontekstu SAD, vigilantizam podrazumeva metode, ponašanje, stavove, itd, koji imaju veze sa vigilantima, posebno militantnost, fanatizam ili sumnjičavost. Prim. prev.

Uspon Mračnog viteza je prikaz radničke revolucije iz perspektive buržoazije. To je suštinski autoritaran film sa žestokim kritikama revolucionara, ali takođe i liberalne demokratije, buržoaskog milosrđa i apatičnih, koji na kraju nudi beznadežnu političku viziju da je moguć samo status quo i da bi pojedinac trebalo da traga za ličnom srećom.

Naša prva pomisao nakon napuštanja bioskopa bila je – kakvo je to društvo koje je u stanju da proizvede visokobudžetni film sa potpuno bezbadežnom porukom u pogledu budućnosti čovečanstva i nemogućnosti „naroda“ da upravlja sobom? Niko od nas nije bio u stanju da se seti značajnog igranog filma koji je snimljen za vreme naših života koji je tako otvoreno kontrarevolucionaran i reakcionaran poput ovog, iako je politika filma zasnovana na dva prethodna filma Betmen trilogije Kristofera Nolana (Christopher Nolan) i ovde prosto doživljava kulminaciju.

Izgleda da je ovaj film u stanju da bude izričito kontrarevolucionaran zato što sama revolucija prvi put od 1970ih polako dolazi na dnevni red u naprednom kapitalističkom svetu. Naučna fantastika je često ispoljavala otpor i bunt fašističkim društvima, ali „Uspon Mračnog viteza“ zapravo brani distopijsku realnost koju predstavlja, realnost koja nije toliko daleka od naše konkretne sadašnjosti.

Obezbeđenje je bilo veliko i upadljivo u bioskopu Scotiabank u Torontu u kom smo gledali film u petak uveče, i ljudi koji su stajali u redu bili su napola uplašeni napola se šalili sa mogućnošću da neko izvede kopiju masakra [iz Kolorada]. Tokom filma oboje smo se pitali kako li je bilo onima koji su gledali film Betmen i odjednom se stvarno našli usred besmislenog terorističkog napada.

Čini se da je zaplet filma rezultat mešavine teme Occupy sa filmom Betmen. Nažalost, Betmen je najgori mogući junak za film o klasnom ratu, pošto je očigledno na strani buržoaskih kapitalista, a takođe u stanju je da bude isključivo individualni vigilant i nesposoban je za kolektivnu akciju.

Interesantno je ipak, da film ima određenu vrstu kalsne politike koja još uvek predstavlja buržoasku kalsu kao korumpiranu, iscrpljenu i nemoću da promeni društvo. Brus Vejn (Bruce Wayne) izražava oštru kritiku dobrotvornih balova, i lično Vejnova fondacija ne uspeva da garantuje da dečaci bez roditelja koji su smešteni u domu koji on finansira neće prosto biti izbačeni van pošto napune 16 godina, ostavljeni da rade u bukvalnom podzemlju sa Bejnovom (Bane) armijom.

Bužoazija takođe često ne zna ništa o realnoj politici, misleći da novac ili veze kupuju moć, što se pokazuje kao greška u trenutku kada se suoči sa brutalnom borbenom silom i impresivnim liderskim kvalitetima Bejna, ili kombinacijom kompleksnih individualnh manipulacija, potajnošću i borbenim sposobnostima koje ispoljava Selina Kajl/Žena mačka (Selina Kyle/Catwoman).

Ljudi iz niže klase su predstavljeni sa posebnim moćima koje duguju svom neverovatno surovom odgoju i životu, što važi i za Kajla i za Bejna kao i za poštenog pandura koji je odrastao u Brusovom sirotištu (Blejk (Blake)). Jedini način da Brus Vejn/Betmen ostvari iste moći i da bude u stanju da se bori sa nižim klasama na svom terenu u izvenom smislu znači da treba da izvrši klasno samoubistvo. On jedino može da dobije/povrati svoje posebne borbene moći tek pošto se nađe u podzemnom bliskoistočnom zatvoru među najvećim bednicima, baš kao u Betmen počinje (Batman Begins), prvom filmu trilogije.

Tek pošto je prošao kroz ovo iskušenje i patnju on može da se bori protiv likova iz niže klase kao njima ravan, pošto je iskusio istu patnju i prevazišao iste poteškoće, čak iako se još uvek bori za interese kapitala (premda ne finansijskog kapitala – film pravi razliku između venčr kapitala naspram finansijskih krvopija što je distinkcija svojstvena kritikama istorije Mita Romnija (Mitt Romney) u Bain Capital-u).

Povremeno je veoma neizvesno za koga bi trebalo da navijamo. Kada se Bejn sa svojim kadrom obruši na berzu, nije bilo jasno da li je rasprodato gledalište Scotiabanka u Torontu navijalo za Bejna. Kada se berzanski kapitalista požalio pandurima da siledžije uništavaju ekonomiju i svima brišu ušteđevinu, tamnoputi policajac kaže kapitalisti da ga nije briga zato što svoju ušteđevinu drži u slamarici, i kada još jedan broker kaže Bejnu da nema šta da se ukrade na berzi, Bejn mu odgovara: „A šta onda vi radite ovde?“.

Pripadnici Bejnovog kora su često prerušeni (ili to jesu) u službenike, građevince, čistače cipela, ljude koji rade na održavnju itd, čime se u filmu naglašava aspekt klasnog rata (Selina Kajl/Žena mačka se ušunja u Vejnovu rezidenciju obučena kao ugostiteljska radnica). Činilo se da ja masa u bioskopu takođe bila na strani Bejnovih terorista (barem u početku) kada su osnovali narodni sud za zločine finansijskih kapitalista. Sud je očigledno ustrojen tako da bude nepošten i arbitraran, ali pitamo se kako buržoazija misli da njihovi sudovi izgledaju nama.

Da nije bilo Bejnove nuklearne bombe i njegovog krajnjeg plana da sa njom uništi Gotam, što ga očigledno čini lošim momkom teroristom, izgleda da bi veći deo mase otvoreno navijao za njega. Ustvari, bez nuklearne bombe, on bi jednostavno izgledao kao veoma autoritarni komunista koji veruje u revoluciju odozgo, sprovedenu od strane narodne armije kojoj na neki volšeban način nije potrebna zapravo nikakva ideološka priprema naroda, od kog se prosto očekuje da sledi svog vođu.

Bejn i Betmen

U kontekstu filma, to bi ga zapravo učinilo najsimpatičnijim likom, i bio bio čisti dobri momak, bez obzira na probleme sa autoritarizmom. Međutim, s obzirom na njegov plan da uprkos svemu grad digne u vazduh, Bejn ustvari nije autoritarni komunista već je zapravo prerušeni reakcionar. Zaplet otkriva da ga zapravo i nije briga za revoluciju koju se pretvara da vodi, i njegov jedini cilj je da digne u vazduh Gotam Siti da bi ispunio želje svog starog gospodara iz Lige senki, Ras al Gula (Ra’s al Ghul), koji je verovao da će uništenje Gotama pomoći ponovnom uspostavljanju reda i ravnoteže u svetu koji su iskvarili novac i pohlepa. Revolucija je samo način da se poigra sa ljudima i da im da lažnu nadu pre njihovog potpunog uništenja.

Ovo takođe u sebi nosi čudan third-worldist elemenat, sa Gotamom koji predstavlja srce kapitalističke dekadencije i čak većna njegovih nižih klasa je totalno korumpirana novcem i pohlepom, sa tim imperijalističkim metropolisom za kojeg Ras i Bejn smatraju da mu nema spasa i da zaslužuje kaznu. Mnogi iz Bejnovog kora su prikazani kao stranci, možda kao Rusi ili sa Bliskog istoka, te na taj način doprinose pripisivanju terorizma drugom i temi treći protiv prvog sveta.

Žena mačka/Selena je jedini glavni gotamovski lik kog smo upoznali koji je uopšte naklonjen Bejnovoj revolucionarnoj armiji, a i ona lebdi u nejasnoj srednjoj poziciji prezira prema buržoaziji, dok radi za Bejna samo zato što ga se u izvesnoj meri plaši. Bejn je takođe u krajnjoj liniji kontrarevolucionar za kog su narodni sudovi i redistribucija bogatstva samo metod za poigravanje sa stanovnicima Gotama pre nego što ispuni svoj plan likvidacije grada i njegovog stanovništva.

Pozicija filma u odnosu na policiju je posebno konfuzna, odslikavajući tako opštu konfuziju u realnom svetu u pogledu policije posebno nakon iskustva sa pokretom Occupy (da li su oni deo 99%?). „Occupy“ podtema filma čini prisustvo policije posebno čudnim, pošto su tvorci ovog filma generalno odustali od pretvaranja da „Gotam“ nije Njujork, pošto se znaci njujorške podzemne železnice i sl. vide bez problema. Pa, s obzirom na ulogu policije u brutalnom gušenju protesta u Njujorku i drugde, kako bi trebalo da posmatramo protest policije u filmu gde isti ti panduri predvode demonstracije protiv Bejnove armije kao heroji koji predstavljaju narod?

Ova scena je takođe veoma čudna za gledanje zbog potpunog odsustva realizma, pošto se njujorška policija nikada ne bi suprotstavila armiji poput one kakvu je okupio Bejn, sem ukoliko ih žestoko brojčano ne nadjačaju i imaju superiornije naoružanje, što po svemu sudeći nije bio slučaj u filmu. Generalno u policijskim akcijama, panduri će najpre pokušati da zaštite sopstvenu bezbednost, i generalno ne jurišaju na male armije sa kalašnjikovima a da ne raspolažu makar sa bilo kakvim štitovima ili nekakvom opremom za razbijanje demonstracija, jer oni su bežali čak i onda kada su se sočili sa nenaoružanim demonstrantima na G20 [u Torontu] ili tokom studentskog štrajka u Kvebeku.

Ipak, heroizam filmskih pandura koji je prikazan u „Usponu Mračnog viteza“ vizuelno ih povezuje sa demonstrantima iz radničke klase koji se u realnom životu sukobljavaju sa policijom. Zamenik komesara policije čak nosi i zlatni širit koji podseća na penzionisanog policijskog kapetana iz Filadelfije, Reja Luisa (Ray Lewis) koji je učestvovao u nekim Occupy protestima. Ali svako ko je bio na bilo kom protestu tokom proteklih nekoliko godina policajce u naletu nije doživeo/la kao spasioce nego kao napadače – tokom filma povremeno nije bilo jasno na čijoj strani bi trebalo da bude publika.

Bilo je i drugih slučajeva kontradiktornog prikazivanja policije u filmu: kao nekompetentnih lakrdijaša koji odbijaju da istraže bilo šta što bi im pokvarilo statistiku, kao siledžije koje postupaju po naređenju, slepo terajući civile u smrt, kao hrabre predstavnike naroda, kao čuvare vitalnij tajni od naroda da bi obezbedili mogućnost dugoročnog zatvaranja bez odgovarajućeg suđenja, te kao predstavnika dobrog naroda Gotama. Jedan pandur odluči da zakopa svoju uniformu i da se sakrije sa svojom porodicom – ovakva reakcija se smatra kukavičkom uprkos opštoj poruci filma da je tiha većina ono što zapravo predstavlja „narod“.

Na kraju filma sve se vraća u normalu – gotamski normalno u svakom slučaju. Buržoasko milosrđe obezbeđuje da siročići dobiju bolje sirotište, a preživeli likovi se vraćaju svojim porodicama i svojim ličnim životima umesto da pokušaju da naprave bilo kakvu suštinsku razliku. Tiha većina dobija natrag svoj grad, pošto je skrivanjem u svojim kućama preživela Bejnov pokušaj revolucije, a komesar Gordon je izgleda najmoćnija preživela politička ličnost i pokušava ponovo da izgradi policiju da bi mogao da garantuje bezbednost. Sekundarni heroj, pandur Blejk koji dolazi iz radničke klase, vraća svoju značku frustriran ograničenošću policije da promeni društvo i postupa etički.

Uprkos svojoj reakcionarnoj politici, „Uspon Mračnog viteza“ je veliki letnji blokbaster sa interesantnim likovima, prilično kompleksnim zapletom i dobrim specijalnim efektima. Jedini veći problem je što je zaplet upropašćen pokušajima da se kombinuje occupy tema sa Bejnovim planom za uništenje Gotama, što čini ovaj deo priče pomalo prenapumpanim i težim za shvatanje u smislu njegove logike, premda je i dalje izuzetno zabavno gledati kako se ona odvija. „Lažnu“ revoluciju je u određenim trenucima fenomenalno gledati na velikom platnu.

Na kraju, čini se da film opravdava autoritarni liberalizam koji je suštinski antidemokratski i podržava status quo kao najbolji od svih mogućih svetova. Mi bi trebalo da verujemo dobrim progresivnim buržujima poput Brusa Vejna da će se starati o našim radničkim interesima i čak nas sapsiti od naših revolucija kao i od ograničenja legalne buržoaske demokratije svojim ličnim heroizmom i vigilantizmom.

Očigledno, bez tih velikih buržoaskih vizionara i benevolentnih zaštitnika, mi bismo bili izgubljeni. Politička poruka filma je da nam su nam potrebni progresivni lideri (od kojih neki operišu u tajnosti) koji će nam podariti blage reforme zarad boljeg života onda kada budemo spremni za to, ali da nikada ne bi trebalo da ih sprovedemo sami, pošto će to samo dovesti do tragedije.

U suštini, ovo je neka vrsta beznadežne poruke u Obaminu korist imajući u vidu politički kontekst u kom je film objavljen, pošto bi Demokratska partija trebalo da predstavlja liberalno, reformističko krilo buržoazije uprkos svojoj autoritarnoj i imperijalisitčkoj politici. Politička poruka ovog filma odslikava opštu konfuziju i beznadežnost među liberalima, i predstavlja neuspeli pokušaj buržoazije da stabiliše svoju ideološku hegemoniju obezvređivanjem bilo koje pozitivne mogućnosti za revoluciju.

Michael Romandel i Megan Kinch su članovi Medijske zadruge iz Toronta, na čijem sajtu je ova recenzija prvi put objavljena.

Povezano