Industrijska civilizacija ide ka „nepovratnoj propasti“? Postapokaliptični pejzaž

Zaključak istraživanja koje je finansirala NASA: industrijska civilizacija ide ka „nepovratnoj propasti“?

Novi model koji su razvili naučnici pokazuje kako bi „savršena oluja“ kriza mogla da uništi globalni sistem

Novo istraživanje koje je sponzorisao Nasin Centar za svemirske letove Goddard naglašava mogućnost propasti globalne industrijske civilizacije tokom narednih decenija zahvaljujući neodrživoj eksploataciji resursa i rastućoj nejednakosti njihove raspodele.

Primećujući da se upozorenja na „propast“ često posmataju kao marginalna ili kontroverzna, ovo istraživanje pokušava da protumači ubedljive istorijske podatke koji pokazuju da „proces uspona i propadanja je zapravo ciklus koji se ponavlja i koji se može naći tokom čitave istorije.“ Slučajevi žestokih civilizacijskih poremećaja zahvaljujući „strmoglavom propadanju – koja često traju vekovima – bili su prilično uobičajeni.“

Ovaj istraživački projekat je zasnovan na novom multidisciplinarnom modelu „Dinamike ljudi i prirode“ (HANDY), na čelu sa primenjenim matemetičarem Safom Motesharri iz Nacionalne fondacije za nauku SAD – koju podržava Nacionalni centar za sintezu društva i životne sredine (National Socio-Environmental Synthesis Center), u saradnji sa timom prirodnih i društvenih naučnika. Istraživanje koje je zasnovano na modelu HANDY prihvaćeno je za objavljivanje u recenziranom Elsevierovom žurnalu, Ekološka ekonomija (Ecological Economics).

Njegovi zaključci su da su zahvaljujući istorijskim podacima čak i napredne, kompleksne civilizacije podložne propadanju, što postavlja pitanja o održivosti moderne civilizacije:

„Pad Rimskog carstva, i podjednako (ako ne i više) naprednih carstava Han, Marujan i Gupta, kao i toliko mnogo naprednih mesopotamskih carstava, sve su to svedočanstva činjenice da napredne, sofistikovane, kompleksne i kreativne civilizacije mogu biti i fragilne i prolazne.“

Istražujući dinamiku odnosa ljudi - priroda u prošlim slučajevima propasti, projekat identifikuje najistaknutije međupovezane faktore koji objašnjavaju civilizacijsko propadanje, i koji mogu da pomognu u određivanju današnjeg rizika od propasti: a to su stanovništvo, klima, voda, poljoprivreda i energija.

Ovi faktori mogu dovesti do propasti kada se spoje i generišu dve ključne socijalne karakteristike: „naprezanje resursa zahvaljujući pritiscima na noseći kapacitet životne sredine“; i „ekonomska stratifikacija društva na elite [bogate] i mase (ili „obične ljude“) [siromašne]“. Taj socijalni fenomen je odigrao „ključnu ulogu u karakteru ili procesu propadanja“, u svim takvim slučajevima tokom „poslednjih pet hiljada godina“.

Trenutno, visoki nivoi ekonomske stratifikacije direktno su povezani sa prekomernom potrošnjom resursa, sa „elitama“ uglavnom baziranim u industrijalizovanim zemljama koje su odgovorne za to što:

„... akumulisani višak nije podjednako raspodeljen širom društva, već je zapravo kontrolisan od strane elite. Masi stanovništva, iako proizvodi bogatstvo, alociran je od strane elita samo mali deo, obično na nivou ili jedva iznad nivoa osnovnih životnih potreba.“

Studija dovodi u pitanje tvrdnje onih koji smatraju da će tehnologija rešiti ove izazove povećanjem efikasnosti:

„Tehnološke promene mogu povećati efikasnost upotrebe resursa, ali takođe one teže povećanju i potrošnji resursa per capita i obima ekstrakcije resursa, tako da, bez efekata politike, povećanje potrošnje često kompenzuje povećanu efikasnost upotrebe resursa.“

Povećanje produktivnosti u poljoprivredi i industriji tokom poslednja dva veka rezultat je „povećane (a ne smanjene) eksploatacije1 resursa“, uprkos dramatičnim dobicima u efikasnosti tokom istog perioda.

Modelovanjem raspona različitih scenarija, Motešari (Motesharri) i njegove kolege zaključuju da pod uslovima „koji verno odslikavaju realnost današnjeg sveta … mi nalazimo da je teško izbeći propast.“ U prvom od ovih scenarija, civilizacija:

„... izgleda da je prilično dugo na održivom putu, ali čak i sa upotrebom optimalne stope trošenja i počevši sa vrlo malim brojem elita, elite na kraju troše previše, što dovodi do gladi među običnim ljudima što na kraju dovodi do propasti društva. Važno je napomenuti da se ovaj tip-L propasti dešava zahvaljujući gladi koja je izazavana nejednakošću koja prouzrokuje gubitak radnika, pre nego zbog uništenja prirode.“

Drugi scenario se fokusira na ulogu dalje eksploatacije resursa, utvrdivši da „sa većom stopom trošenja, propadanje običnih ljudi se dešava brže, dok se elite i dalje bogate, ali na kraju obični ljudi u potpunosti propadaju, a za njima i elite.“

U oba scenarija, monopoli elita na bogatstvo znače da su one „mnogo duže od običnih ljudi“ zaštićene od „najštetnijih efekata uništenja životne sredine“, što im omogućava da „nastave sa 'uobičajenim poslom' uprkos pretećoj katastrofi“. Isti mehanizam bi, smatraju oni, mogao da objasni kako „su elite koje su dozvolile da se dese istorijski slučajevi propasti izgleda bile nesvesne katastrofalne putanje (koja je najočiglednija u slučaju Rimljana i Maja).“

Primenjujući ovu lekciju na našu suvremenu situaciju, studija upozorava da:

„Iako neki članovi društva mogu da dignu uzbunu zbog toga što se sistem kreće ka pretećoj propasti i zalažu se za strukturalne promene u društvu da bi je izbegli, elite i njihove pristalice, koje se protive tim promenama, mogle bi da skrenu pažnju na 'do sada' dugotrajno stabilnu putanju i da na taj način budu za to da se ništa ne radi.“

Ipak, naučnici ističu da najgori mogući scenariji nisu ni u kom slučaju neizbežni, i sugerišu da bi zahvaljujući odgovarajućim merama i strukturalnim promenama propast mogla biti izbegnuta, ako ne i da se utre put stabilnijoj civilizaciji.

Dva ključna rešenja su smanjenje ekonomske nejednakosti da bi se obezbedila poštenija distribucija resursa, i dramatično smanjenje potrošnje oslanjajući se na manje intenzivne obnovljive resurse i smanjenjem rasta stanovništva:

„Propast može biti izbegnuta i populacija može doseći ravnotežu ukoliko stopa trošenja prirodnih resursa per capita bude svedena na održiv nivo, i ako resursi budu distribuirani na prilično pravedan način.“

HANDY model koji je finansirala NASA nudi izuzetno kredibilan poziv na buđenje vladama, korporacijama i firmama – i potrošačima – da prizaju da se ne može održati „uobičajeni posao“, i da su odmah potrebne odgovarajuće mere i strukturalne promene.

Iako je ovo istraživanje uglavnom teoretsko, brojna druga više empirijski fokusirana istraživanja – od strane KPMG-a i ministarstva nauke vlade UK na primer – upozorila su da bi spajanje kriza hrane, vode i energije moglo da stvori „savršenu oluju“ u roku od petnaestak godina. Ali takve procene izgleda „uobičajenog poslovanja“ bi mogle biti vrlo konzervativne.


1U originalu umesto eksploatacije stoji: throughput. U pitanju je informatički termin koji se tiče relativnog odnosa inputa i outputa u određenom vremenskom periodu. U širem smislu pojam throughput se odnosi ukupne rezultate proizvodnje, ukupnu propusnu moć, stepen prometa itsl.

Povezano