oxi

Zašto ću glasati NE na referendumu u nedelju

Referendumsko glasanje koje će biti održanu u nedelju ne tiče se jednog ili drugog fiskalnog detalja, lošeg ili manje lošeg sporazuma. U suštini, pitanje koje će biti postavljeno u nedelju tiče se dostojanstva i naših života.

Ono se tiče dostojanstva da se rešimo krimilnalne bande u odelima koja je učinila da inače odvratno lice političke moći izgleda dobronamerno i nevino. I to je pitanje da li mi (kao pojedinci/ke, a ne kao ta kobna ideja „naroda“: više o tome za sekund) želimo da nastavimo da živimo u bolnoj neizvesnosti, neprestanim ultimatumima i vanrednim situacijama, poniženja i tuge.

To je pitanje na koje će oni među nama koji su imali sreće da stignu do glasačkih kutija morati da odgovore za one koji nisu u tome uspeli. Zbog toga, ukoliko bude referenduma, ja ću glasati, po prvi put u svom životu. Ja ću glasati za moje prijatelje i porodicu koji su oterani i kojima je uskraćena mogućnost da žive ovde. Ja ću glasati za mog dragog prijatelja koji je odlučio, u najtežim trenucima krize, da njegov život nije vredan življenja. Ja ću glasati u nadi da ću čineći to pomoći da životi kriminalne tržišne bande bude stvarno nemoguć za život.

Kao anarhista, ja ne verujem u sistem elektoralne reprezentacije, niti želim da predam svoje političke zahteve bilo kom lideru, u bilo kom trenutku. Ali to ovaj referendum neće učiniti. Ukoliko je ovo dobro okrestrirani plan od strane Sirize da se ljudi navedu da progutaju mere štednje, od njih je već traženo da dokažu suprotno. Svakako, glas „ne“ u nedelju ne garantuje da zatim neće uslediti još jedan program štednje. Ali mi ćemo se nositi s tim kada to dođe na red. I sigurno, glasanjem „ne“ mi nemamo pojma za šta zapravo glasamo „da“.

Ali prilično mi je jasno kome će biti upućeno moje „ne“. Ovo „ne“ će biti upućeno tržištu, toj sveprisutnoj sili kojoj smo dopustili da prožme čak i naše najintimnije prostore, čak i najdublje, osnovne temelje naše egzistencije. Biće upućeno parazitskom ološu u odelima i kravatama, popovima bankarske ortodoksije i njihovim pompeznim, arogantnim uverenjima da mogu da nastave da upravljaju, zauvek.

Ne, ne možete. Biće upućeno onima koji potpiruju nacionalizam u Evropi, biće upućeno protiv Sirizinog zazivanja grčkog „naroda“. Postoji li takva stvar kao što je „narod“? Naravno da ne postoji; nisam siguran šta sama ta ideja znači. Gde se nalaze bilo kakve zajedničke karakteristike tog tipa? Da li u jeziku kojim govorimo? U prostorima koje naseljavamo? Da li su naši interesi na bilo koji način kompatibilni, a kamoli zajednički, sa parazitskim ološem koji sisa krv iz naših života?

Levica na ovim obalama, i na kontinentu u celini, istorijski će biti odgovorna za isticanje te ideje, za potpirivanje nacionalizma, za pomaganje formiranja sredine u kojoj mogu da bujaju najodvratnije desničarske ideologije. Naše zajedničke karakteristike se ne nalaze u jeziku, naše veze ne zavise od naše neposredne fizičke blizine.

Pre ne tako mnogo godina, uspeli smo da napravimo antikapitalistički pokret na ovom kontinentu koji je bio zasnovan na sledećem shvatanju: mi smo na putu stvaranja političke svesti Evrope kao zajedničkog prostora. Ovo „ne“ je omaž našem zajedničkom antikapitalističkom, antiautoritarnom nasleđu, onom koje je ugušeno u ovom pejzažu permanentnog vanrednog stanja i vladavine tržišta.

Ovo je trenutak kada mi počinjemo sa preosmišljavanjem naših prekograničnih zajedničkih karakteristika i interesa, ovo je trenutak kada mi razotkrivamo naše neprijatelje unutar i izvan granica da se vidi ko su i šta su, ovo je trenutak kada rušimo fasadu tržišnog i nacionalnog jedinstva. I sve to počinje sa ovim „ne“.

Povezano