Zašto svet ignoriše revolucionarne Kurde u Siriji?

Ako postoji paralela danas sa Frankovim lažno verujućim, ubilačkim falangistima, ko bi to bio sem ISIS-a? Ako postoji paralela sa Mujeres Libres Španije, ko bi mogao da bude sem hrabrih žena koje brane barikade u Kobaneu? Da li će svet - i ovaj put najskandaloznije od svega, međunarodna levica - zaista biti saučesnik u omogućavanju ponavljanja istorije?

Moj otac se 1937. godine dobrovoljno borio u Internacionalnim brigadama za odbranu Španske republike. Potencijalni fašistički puč privremeno je zaustavio radnički ustanak predvođen anarhistima i socijalistima, a u velikom delu Španije usledila je istinska socijalna revolucija, što je dovelo do direktno demokratskog upravljanja čitavim gradovima, industrije pod kontrolom radnika I radnica i radikalnog osnaživanja žena. Španski revolucionari su se nadali da će stvoriti viziju slobodnog društva koju bi ceo svet mogao da prati. Umesto toga, svetske sile su proglasile politiku "nemešanja" i održavale rigoroznu blokadu Republike, čak i nakon što su Hitler i Musolini, tobožnji potpisnici, počeli da šalju trupe i oružje kako bi ojačali fašističku stranu. Rezultat su bile godine građanskog rata koji je okončan suzbijanjem revolucije i jednim od najkrvavijih pokolja krvavog veka.

Nikada nisam mislio da ću, u svom životu, videti da se ponavlja ista stvar. Očigledno, nijedan istorijski događaj ne može zaista da se desi dva puta. Postoji hiljadu razlika između onoga što se dogodilo u Španiji 1936, i onoga što se danas dešava u Rožavi, trima uglavnom kurdskim provincijama severne Sirije. Međutim, neke od sličnosti su toliko upečatljive, i toliko uznemirujuće, da osećam da je moja dužnost, kao nekoga ko je odrastao u porodici čija politika je na mnoge načine definisana španskom revolucijom, da kažem: mi ne možemo dozvoliti da se završi opet na isti način.

Autonomna oblast Rožava, onakva kakva je danas, jedna je od retkih svetlih tačaka - premda veoma svetla – koja je proizašla iz tragedije sirijske revolucije. Pošto su 2011. isterani agenti Asadovog režima, i uprkos neprijateljstvu skoro svih svojih suseda, Rožava ne samo što je zadržala svoju nezavisnost, već je izuzetan demokratski eksperiment. Lokalne narodne skupštine (narodni plenumi, prim.prev.) su stvorene kao ultimativni organ odlučivanja, saveti se pažljivo biraju sa etničkom ravnotežom (u svakoj opštini, na primer, prva tri predstavnika moraju da obuhvate jednog Kurda, jednog Arapina i jednog asirskog ili jermenskog hrišćanina, a najmanje jedno od troje mora da bude žena), postoje saveti žena i saveti mladih, koji su veoma slični oružanim Slobodnim ženama Španije (Mujeres Libres), postoji feministička vojska, milicija “YJA Star" ("Unija slobodnih žena", star (zvezda) se ovde odnosi na boginju drevne Mesopotamije Ištar), koja je učestvovala u velikom delu borbenih operacija protiv snaga Islamske države.

Kako nešto ovako može da se desi i da ga i dalje u potpunosti ignoriše međunarodna zajednica, čak, i u velikoj meri, međunarodna levica? Uglavnom, čini se, jer Revolucionarna partija Rožave, PYD, radi u savezu sa turskom Radničkom partijom Kurdistana (PKK), marksističkim gerilskim pokretom koji je od 1970. bio angažovan u dugom ratu protiv turske države. NATO, SAD i EU ih zvanično klasifikuju kao "terorističku" organizaciju. Istovremeno, levičari ih uglavnom otpisuju kao staljiniste.

Međutim, PKK zapravo više ni izdaleka nije sličan staroj hijerarhijskoj lenjinističkoj partiji kakav je bio ranije. Njegova interna evolucija i intelektualna konverzija njegovog osnivača, Abdulaha Odželana, koji se od 1999. nalazi u turskom zatvoru, vodili su ka potpunoj promeni ciljeva i taktike pokreta. PKK je obznanio da čak više i ne teže stvaranju kurdske države. Umesto toga, delom inspirisani vizijom socijalnog ekologa i anarhiste Mareja Bukčina, usvojili su viziju "slobodarskog municipijalizma", pozivajući Kurde da stvaraju slobodne, samoupravne zajednice, zasnovane na principima direktne demokratije, koje bi onda sarađivale prevazilazeći nacionalne granice – u nadi da će one tokom vremena postajati sve besmislenije. Na ovaj način, predlaže se, kurdska borba bi mogla da postane model za svetska kretanja ka istinskoj demokratiji, kooperativnoj ekonomiji, kao i postepenom raspadu birokratske nacionalne države.

Od 2005. PKK je, inspirisan strategijom zapatističkih pobunjenika u Čiapasu , proglasila jednostrani prekid vatre sa turskom državom i počela da fokusira svoje napore u razvoj demokratskih struktura na teritorijama koje su već pod njenom kontrolom. Neki su se pitali koliko je to sve zaista ozbiljno. Jasno, autoritarni elementi opstaju. Ali ono što se dogodilo u Rožavi, gde je sirijska revolucija dala kurdskim radikalima šansu da sprovedu takve eksperimente na velikim teritorijama koje se graniče, sugeriše da je ovo sve sem puke dekoracije. Saveti, skupštine i narodne milicije su formirane, svojina režima predata je na upravljanje samoupravnim radničkim zadrugama - a sve to uprkos stalnim napadima od strane ekstremnih desničarskih snaga ISIS-a. Rezultati su u skladu sa bilo kojom definicijom socijalne revolucije. Na Bliskom istoku su ovi napori u najmanju ruku primećeni: posebno nakon što su PKK i Rožava snage intervenisale da uspešno probiju svoj put kroz ISIS-ove teritorije u Iraku kako bi spasili hiljade Jezidi izbeglica zarobljenih na planini Sindžar nakon što je lokalna pešmerga pobegla. Ove akcije su široko slavljene u regionu, ali su takođe dobile upadljivo malo pažnje u evropskoj i severnoameričkoj štampi.

Sada, ISIS se vratio, sa desetinama tenkova napravljenih u SAD i teškom artiljerijom uzetom od iračkih snaga, kako bi se osvetili mnogima od tih istih revolucionarnih milicija u Kobaneu, izjavljujući svoju nameru da masakriraju i porobljavaju - da, bukvalno da porobe - celokupno civilno stanovništvo. U međuvremenu, turska vojska stoji na granici sprečavajući dolazak pojačanja i municije do branitelja, a SAD avioni zuje nad glavama povremene, simbolične, "pinprick" napade - očigledno, samo da bi mogli da kažu da nije da ništa nisu uradili, kada grupa sa kojom tvrde da su u ratu gazi branitelje/ke jednog sjajnog svetskog demokratskog eksperimenta.

Ako postoji paralela danas sa Frankovim lažno verujućim, ubilačkim falangistima, ko bi to bio sem ISIS-a? Ako postoji paralela sa Mujeres Libres Španije, ko bi mogao da bude sem hrabrih žena koje brane barikade u Kobaneu? Da li će svet - i ovaj put najskandaloznije od svega, međunarodna levica - zaista biti saučesnik u omogućavanju ponavljanja istorije?

Povezano