Zašto svetski lideri podržavaju ovaj brutalni napad na kurdski Afrin?

Islamističke milicije – uz podršku turske vojske – pustoše oazu mira i razuma u sirijskom ratu

Pre tri godine svet je posmatrao kako narodna brigada muškaraca i žena u sirijskom gradu Kobane, s kalašnjikovima kao najjačim oružjem, odbija ogromnu armiju islamističkih militanata s tenkovima, artiljerijom i ogromnom logističkom superiorinošću. Branitelji su insistirali na tome da deluju u ime revolucionarne feminističke demokratije. Islamistički borci su se zakleli da će ih potamaniti baš zbog toga. Kada su branitelji Kobanea pobedili, to je svuda pozdravljeno kao nešto što je najbliže, u savremenom svetu, jasnom sukobu dobra i zla.

Danas se ponovo dešava potpuno ista stvar. Samo što su ovog puta svetske sile čvrsto na strani agresora. U bizarnom obrtu, ti agresori su izgleda ubedili ključne svetske lidere i kreatore javnog mnenja da su građani Kobanea „teroristi“ zato što su usvojili radikalnu viziju ekologije, demokratije i ženskih prava.

Oblasti pod kontrolom sukobljenih strana
Sirija, Rožava
Oblasti pod kontrolom sukobljenih strana

Region u pitanju je Afrin, brane ga iste YPG i YPJ (Jedinice narodne i ženske odbrane) koje su branile Kobane, i koje su nakon toga bile jedine snage u Siriji voljne da težište bitke prenesu u srce Islamske države, izgubivši hiljade boraca u bici za prestonicu, Raku.

U izolovanom džepu mira i razuma u sirijskom građanskom ratu, čuvenom jedino po lepoti svojih planina i maslinjaka, populacija Afrina se tokom sukoba gotovo udvostručila pošto su stotine hiljada uglavnom arapskih izbeglica došle da potraže sklonište sa svojom izvornim, preovlađujuće kurdskim stanovništvom.

Istovremeno su njegovi stanovnici iskoristili svoj mir i stabilnost da razviju demokratske principe prihvaćene širom većinski kurdskih regiona severne Sirije, poznate pod imenom Rožava. Lokalne odluke su poverene mesnim skupštinama u kojima svi mogu da učestvuju; drugi delovi Rožave su insistirali na striktnom rodnom paritetu, gde svaka služba ima dva kopredsednika, odnosno kopredsednika i kopredsednicu, u Afrinu, na dve trećine javnih funkcija su žene.

Danas je ovaj demokratski eksperiment predmet ničim izazvanog napada islamističkih milicija među kojima su i veterani Islamske države i Alkaide, kao pripadnici turskih odreda smrti poput ozloglašenih Sivih vukova, koji uživaju podršku tenkova, lovaca F-16 i helikoptera turske armije. Poput Isisa pre njih, nova sila se čini rešenom da krši sve standarde ponašanja, pokreće napade napalmom na seljane, napada brane – čak, poput Isisa, diže u vazduh nezamenjive arheološke spomenike. Redžep Tajip Erdogan, predsednik Turske, je objavio: „Mi nameravamo da vratimo Afrin njegovim zakonitim vlasnicima“, jedva prikrivenim upozorenjem da će etnički očistiti region od njegovih kurdskih žitelja. I tek danas je otkriveno da su konvoj sa hranom i lekovima koji je upućen u Afrin granatirale turske snage.

Pripadnici Jedinica narodne odbrane
YPG - Yekîneyên Parastina Gel
Pripadnici Jedinica narodne odbrane

Neverovatno je da su YPG i YPJ do sada odbijali osvajače. Ali to su učinili bez makar i moralne podrške jedne velike svetske sile. Čak su i SAD, čije snage sprečavaju Tursku da zauzme te teritorije na istoku, gde su YPG i YPJ još uvek angažovani u borbama sa Isisom, odbile su da mrdnu prstom u odbrani Afrina. Britanski ministar inostranih poslova Boris Džonson je otišao toliko daleko da insistira da „Turska ima pravo da želi da očuva sigurnost svojih granica“ - po istoj logici ne bi trebalo da se buni ukoliko Francuska odluči da preuzme kontrolu nad Doverom.

Rezultat je bizaran. Zapadni lideri koji redovno osuđuju bliskoistočne režime zato što im manjka demokratskih i prava žena – čak, kao što je Džordž V. Buš  uradio sa Talibanima, koristeći se tim kao opravdanjem za vojnu invaziju – izgleda da su odlučili da je preterivanje u suprotnom pravcu opravdana osnova za napad.

2015. Kobane - 2018. Afrin
ODBRANIMO AFRIN
2015. Kobane - 2018. Afrin

Da bismo shvatili kako se ovo dogodilo, moramo se vratiti u 1990-e, kada je Turska bila angažovana u građanskom ratu sa vojnim krilom Kurdistanske radničke partije, ili PKK, tada marksističko-lenjinističkom organizacijom koja se zalaže za zasebnu kurdsku državu. Da li je PKK ikada bila teroristička organizacija, u smislu bombaških napada na pijacama i slično, u velikoj meri je sporno pitanje, ali nema sumnje da je gerilski rat bio krvav posao i užasne su se stvari desile sa obe strane. O prelomu veka, PKK je odustala od zahteva za zasebnom državom. Pozvala je na unilateralni prekid vatre, insistirajući na mirovnim pregovorima kako bi pregovarali i o regionalnoj autonomiji za Kurde i široj demokratizaciji turskog društva.

Ova transformacija je prožela kurdski oslobodilački pokret širom Bliskog istoka. Oni koje je inspirisao utamničeni lider pokreta, Abdulah Očalan, počeli su da pozivaju na radikalnu decentralizaciju moći i protivljenje etničkom nacionalizmu svih vrsta.

Turska vlada je odgovorila kampanjom intenzivnog lobiranja da se PKK obeleži kao „teroristička organizacija“ (što pre nije bila). Do 2001. je u tome uspela i PKK je ubačena na „terorističku listu“ EU, SAD i UN.

Erdogan i društvo
Afrin
Erdogan i društvo

Nikada pre slična odluka nije do te mere uništila izglede za mir kao ova. To je omogućilo turskoj vladi da uhapsi hiljade aktivista, novinara, izabranih kurdskih zvaničnika – čak i rukovodstvo druge po veličini opozicione partije u zemlji – sve na osnovu tvrdnji o postojanju „terorističkih“ simpatija, i uz jedva reč protesta iz Evrope ili Amerike. Turska sada ima više novinara u zatvoru od bilo koje druge zemlje.

Ta etiketa je kreirala situaciju orvelijanskog ludila, dopuštajući turskoj vladi da ulije milione u zapadne firme za odnose sa javnošću da bi ljagala kao „teroriste“ bilo koga ko traži veća ljudska prava. Sada, u konačnom apsurdu, to je omogućilo svetskim vladama da sede besposleno dok Turska pokreće ničim izazvani napad na jedno od nekolicine preostalih mirnih delova Sirije – čak iako je jedina stvarna veza svog naroda sa PKK-om entuzijazam prema filozofiji zatočenog lidera Očelana. Istina je – kao što turski propagandisti beskrajno ističu – da su tamo sveprisutni portreti Očelana i njegove knjige. Ali ironično, ono od čega se ta filozofija sastoji je prosto prihvatanje direktne demokratije, ekologije i radikalne verzije ženskog osnaženja.

Verski ekstremisti koji su okružili sadašnju tursku vladu znaju savršeno dobro da im Rožava ne preti vojno. Ona im preti pružanjem alternativne vizije o tome kakav bi život mogao biti u regionu. Povrh svega, oni smatraju da je od presudnog značaja poslati poruku ženama širom Bliskog istoka da ukoliko se bore za svoja prava, a kamoli da se dignu na oružje, verovatan ishod toga je da će biti osakaćene i ubijene, a da pritom ni jedna velika sila neće uputiti prigovor. Postoji reč za takvu strategiju. Zove se „terorizam“ - proračunato nastojanje da se izazove strah. Pitanje je, zašto ostatak sveta pristaje na to?

Povezano