Urođenički ratni zarobljenici SAD

Prevela Marija Stepanovic  •  Redaktura Ivana Korom

Ovde sam danas da vam pokažem svoje fotografije naroda Lakota. Mnogi od vas su čuli za narod Lakota, ili bar za veću grupu plemena koji se zovu Sijuksi. Lakote su jedno od mnogih plemena koja su preseljena sa svoje zemlje u logore za ratne zarobljenike, koji se sada zovu rezervati. Rezervat Pajn Ridž, predmet današnje prezentacije, lociran je oko 120 km jugoistočno od Blek Hilsa u Južnoj Dakoti. Poznat je i kao Logor za ratne zarobljenike broj 334, i to je mesto gde Lakote danas žive. Ako je iko od vas čuo za AIP, Američki Indijanski Pokret ili za Rasela Minsa, ili Lenarda Peltijera, ili za sukobe kod Oglale, onda znate da je Pajn Ridž krizno žarište za indijanska pitanja u SAD.

Pozvali su me danas da govorim o svom odnosu sa Lakotama, a to je veoma teško za mene. Jer ako niste primetili moju boju kože, ja sam belac, i to je velika prepreka u rezervatu starosedelaca. Videćete mnogo ljudi na mojim fotografijama danas, dosta sam se zbližio s njima i prihvatili su me kao člana porodice. Nazvali su me bratom, ujakom i pozivali me iznova i iznova tokom pet godina. Ali u Pajn Ridžu, ja ću uvek biti ono što oni zovu "vašiču". A "vašiču" je reč na jeziku Lakota koja znači ne-Indijanac. Ali još jedno značenje ove reči je "onaj koji uzima najbolje meso za sebe." I to je ono što želim da istaknem -- onaj koji uzima najbolje parče mesa. To znači pohlepan. Bacite pogled oko sebe u ovom auditorijumu. Nalazimo se u privatnoj školi na američkom zapadu, sedimo na crvenim stolicama od baršuna, s novcem u džepovima. I ako sagledamo svoj život, mi zaista jesmo uzeli najbolje parče mesa. Pogledajmo nekoliko fotografija ljudi koji su izgubili da bismo mi dobili. I znajte, kada budete videli njihova lica, da ovo nisu slike samo naroda Lakota, one predstavljaju sve domorodačke narode.

Na ovom parčetu papira nalazi se istorija koju sam naučio od mojih prijatelja i porodice Lakota. Ono što sledi je hronološki prikaz sklopljenih sporazuma, prekršenih sporazuma, i pokolja prerušenih u bitke. Počeću od 1824. "Ono što je poznato kao Biro za indijanska pitanja otvoreno je u okviru Ratnog departmana najavljujući od samog početka agresiju u našem odnošenju prema američkim starosedeocima. 1851: sklopljen je prvi sporazum u Fort Laramiju jasno obeleživši granice nacije Lakota. Prema sporazumu, te teritorije su suverena nacija. Da su granice ovog sporazuma održane -- a po pravnoj osnovi trebalo je da budu -- ovako bi SAD izgledale danas. 10 godina kasnije, Zakon o domaćinstvima, koji je potpisao predsednik Linkoln, izazvao je priliv belih doseljenika na zemlju starosedelaca. 1863: Ustanak Santi Sijuksa u Minesoti završava se vešanjem 38 muškaraca Sijuksa, najveće masovno pogubljenje u istoriji SAD. Pogubljenje je naredio predsednik Linkoln samo dva dana nakon što je potpisao Proklamaciju o emancipaciji.

1866. početak gradnje transkontinentalne železenice -- početak nove ere. Zemlju smo prilagodili prugama i vozovima da bi skratili sebi put kroz srce Lakota nacije. Sporazumi su završili kroz prozor. Kao odgovor na to, tri plemena Lakote pod vođstvom poglavice Crvenog Oblaka napalo je i porazilo američku vojsku mnogo puta. Želim da ponovim ovaj deo. Lakote su porazile američku vojsku. 1868: Drugi sporazum u Fort Laramiju jasno garantuje suverenitet Velike nacije Sijuksa i Lakotino vlasništvo nad svetim brdima Blek Hils. Vlada takođe obećava zemlju i pravo lova u okolnim državama. Obećali smo da će područje oko reke Pauder biti zatvoreno za sve belce. Sporazum je izgledao kao potpuna pobeda za Crvenog Oblaka i Sijukse. Zapravo, ovo je jedini rat u američkoj istoriji u kome je vlada sklopila mir tako što je pristala na sve zahteve neprijatelja.

1869: završena je transkontinentalna železnica. Počela je da prevozi, između ostalog i veliki broj lovaca, koji su počeli da ubijaju bizone na veliko, eliminišući izvor hrane, odeće i skloništa za Sijukse. 1871: Zakon o aproprijaciji Indijanaca pretvorio je sve Indijance u vladine štićenike. Pored toga, vojska je izdavala naređenja kojima je zapadnim Indijancima zabranila da napuštaju rezervate. Svi zapadni Indijanci su u tom trenutku postali ratni zarobljenici. Takođe, 1871. smo završili sa sklapanjem sporazuma. Problem sa sporazumima je taj što omogućavaju plemenima da postoje kao suverene nacije, a to ne smemo dozvoliti; jer smo imali planove.

1874: General Džordž Kaster je objavio otkriće zlata na teritoriji Lakota, tačnije na Blek Hilsu. Vest o zlatu je dovela do masivnog doseljavanja belaca, na teritoriju Lakota. Kaster preporučuje da Kongres nađe način da okonča sporazume sa Lakotama što je moguće pre. 1875: počinje rat s Lakotama zbog kršenja sporazuma iz Fort Laramija. 1876: 26. jula, kada je krenula da napadne selo Lakota, Kasterova Sedma konjica poražena je u bici kod Litl Big Horna. 1877. Veliki Lakota ratnik i poglavica Ludi Konj predao se kod Fort Robinsona. Kasnije je ubijen u pritvoru. 1877. je ujedno i godina kada smo našli način da zaobiđemo sporazume iz Fort Laramija. Novi dogovor predstavljen je poglavicama i starešinama Sijuksa u kampanji pod nazivom "prodaj ili gladuj". Potpišite papire ili neće biti hrane za vaše pleme. Samo 10% odraslih muškaraca je potpisalo. Prema Fort Laramijskom sporazumu, bar tri četvrtine plemena moralo je da otpiše zemlju. Ta klauza je očigledno zanemarena.

1887: Dozov zakon. Nema više zajedničke svojine nad zemljom u rezervatima. Rezervati su rasparčani na parcele od po 65 hektara, i podeljeni Indijancima ponaosob, a višak im je oduzet. Plemena su izgubila milione hektara. Američki san o privatnoj svojini pokazao se kao veoma lukav način da se rezervat razdeli dok od istog ne ostane ništa. Taj potez uništio je rezervate, tako da je sa svakom novom generacijom bivalo lakše deliti ih dalje i prodavati. Većina preostale zemlje i veliki broj placeva u okviru rezervata sada su u rukama belih vlasnika rančeva. Još jednom, najbogatiji deo zemlje odlazi vašičuu.

1890. je godina koju smatram najvažnijom u ovoj prezentaciji. Ovo je godina Pokolja na Vundid Ni Kriku. 29. decembra, američke trupe opkolile su kamp Sijuksa na Vundid Ni Kriku, i iskasapile poglavicu Veliko Stopalo i još 300 ratnih zarobljenika, koristeći novo rafalno oružje, koje ispaljuje eksplodirajuće metke, poznato kao Hočkis mitraljez. Za ovu takozvanu bitku, Kongres je dodelio 20 medalja časti Sedmoj konjici. Do današnjeg dana, ovo je najveći broj medalja časti ikad dodeljenih za jednu bitku. Više medalja časti je ovde dodeljeno za ubijanje kako žena tako i dece nego u bilo kojoj bici u Prvom svetskom ratu, Drugom svetskom ratu, Koreji, Vijetnamu, Iraku ili Avganistanu. Pokolj na Vundid Ni Kriku smatra se završetkom indijanskih ratova. Kad god posetim mesto masovne grobnice na Vundid Niju, ja ne vidim samo grobnicu Lakota ili Sijuksa, već grobnicu svih domorodačkih naroda.

Sveti čovek Crni Los kazao je: "Nisam tada znao koliko toga se završilo. Sada, kada se osvrnem sa ovog visokog brega moje starosti, još uvek mogu videti zaklane žene i decu kako leže na gomili ili razbacani naokolo duž čitavog klanca jasno kao što sam ih video svojim mladim očima. I vidim da je još nešto umrlo tamo u krvavom blatu, i ostalo sahranjeno u vejavici. San jednog naroda umro je tamo. Bio je to divan san."

Ovim događajem započela je nova era u istoriji američkih domorodaca. Sve se može izmeriti u okviru događaja pre i posle Vundid Nija. Jer u tom trenutku, sa prstom na obaraču mitraljeza Hočkis, američka vlada javno je pokazala svoj stav prema pravima domorodaca. Dosadili su im sporazumi. Dosadila su im sveta brda. Dosadili su im plesovi duhova. I dosadilo im je da budu uznemiravani od strane Sijuksa. Zato su izneli svoje topove. "Još uvek želiš da budeš Indijanac," rekli su, sa prstom na obaraču. 1900: populacija Indijanaca u SAD spala je na minimum -- manje od 250.000, u poređenju sa procenjenih 8 miliona iz 1492.

Premotajmo unapred. 1980: Najduži sudski spor u istoriji SAD, Narod Sijuksa protiv Sjedinjenih Država, vodio se na Vrhovnom sudu SAD. Sud je utvrdio da, kada su Sijuksi preseljeni u rezervate i tri miliona hektara njihove zemlje postalo dostupno doseljenicima u potrazi za zlatom, uslovi drugog sporazuma iz Fort Laramija bili su prekršeni. Sud je izrekao da je područje Blek Hilsa oduzeto ilegalno i da cena prvobitne ponude treba biti isplaćena Sijuksima uz kamatu. Kao nadoknadu za Blek Hils, sud je dodelio samo 106 miliona dolara narodu Sijuksa. Sijuksi su odbili novac jednoglasnim povicima: "Blek Hils nije na prodaju."

2010: Statistika o stanju domorodačke populacije danas, više od veka nakon Pokolja na Vundid Niju, otkriva posledice kolonizacije, prisilno migriranje i prekršavanje sporazuma. Nezaposlenost u rezervatu Pajn Ridž kreće se između 85 i 90 odsto. Građevinski ured ne može da izgradi nove objekte, a postojeći su u procesu raspadanja. Mnogi su beskućnici, a oni sa kućama zbijeni su u istrulelim zgradama sa čak i do pet porodica. 39 odsto domova u Pajn Ridžu nema struje. Najmanje 60 odsto domova u rezervatu preplavljeno je toksičnom crnom buđi. Preko 90 odsto populacije živi ispod državne granice siromaštva. Stopa tuberkuloze u Pajn Ridžu je približno osam puta viša od državnog proseka. Stopa smrtnosti odojčadi je najviša na kontinentu i oko tri puta viša od državnog proseka. Rak grlića materice je pet puta češći od državnog proseka. Stopa odustajanja od školovanja doseže 70 odsto. Smenjivanje nastavnika je osam puta češće od državnog proseka. Neretko, bake i dede podižu svoje unuke jer roditelji, usled odavanja alkoholizmu, nasilja u porodici i opšte apatije, nisu u stanju da to čine. 50 odsto populacije iznad 40 godina starosti boluje od dijabetesa. Očekivani životni vek za muškarce je između 46 i 48 godina -- gotovo jednako Avganistanu i Somaliji.

Poslednje poglavlje svakog uspešnog genocida je ono kada opresor može dići ruke i reći: "Bože, šta to sebi čine ovi ljudi? Ubijaju jedan drugoga. Ubijaju sami sebe dok ih mi gledamo kako umiru." Tako smo došli u posed naših Sjedinjenih Država. Ovo je nasleđe vidljive sudbine. Zarobljenici se i dalje rađaju u logorima za ratne zarobljenike iako stražara već odavno nema. Ovo su kosti koje su ostale nakon što im je oduzeto svo meso. Jednom davno, niz događaja pokrenuli su ljudi koji izgledaju kao ja, vašiču, željni zemljišta i vode i zlata sa planina. Ti događaji proizveli su domino efekat koji još uvek traje.

Koliko god mi kao dominirajuće društvo bili udaljeni od masakra iz 1890. ili niza prekršenih sporazuma od pre 150 godina, ja vas svejedno moram pitati, kako doživljavate današnju statistiku? Kakva je veza između ovih slika stradanja i istorije koju sam vam upravo pročitao? I koji deo te istorije je zapravo vaš? Da li je išta od toga vaša odgovornost danas? Rečeno mi je da mora biti nečega što možemo učiniti. Mora biti nekog poziva na akciju. Jer toliko sam dugo stajao po strani zadovoljan svojom ulogom svedoka, samo snimajući fotografije. Jer rešenje je, čini se, tako daleko u prošlosti, da mi ništa manje od vremenske mašine neće pomoći da ga pronađem.

Stradanje domorodačkih naroda nije jednostavan problem. Nije to nešto u čemu bi svako mogao učestvovati kao što je pomoć Haitiju, suzbijanje side ili borba protiv gladi. Rešenje tog problema mnogo je složenije za dominirajuće društvo od, recimo, čeka na 50 dolara, ili crkvenih akcija krečenja kuća ušaranih grafitima, ili neke porodice iz predgrađa koja donira kutiju odeće koju više ne želi. Dakle, u koji nas položaj to postavlja? Sleganje ramenima u mraku?

Sjedinjene Države svakodnevno nastavljaju da krše uslove sporazuma iz 1851. i 1868. u Fort Laramiju. Ono što ja predlažem danas -- moja TED želja je: ispoštujmo sporazume. Vratimo im Blek Hils. Šta će oni s njim raditi nije vaša stvar.

(Aplauz)