8. mart 2012. u Beogradu

Međunarodni dan žena, 8. mart, u Beogardu je obeležen protestom ženskih NVO na Trgu Republike nakon kog je usledio ulični marš. Ova protestna manifestavija, u organizaciji Žena u crnom, završena je otkrivanjem spomen-ploče filozofkinji i feministkinji Kseniji Atanasijević

Bila je to dobro izvedena manifestacija. Iako Žene u crnom umeju da budu do zla boga dosadne i patetične sa svojim usiljenim, predvidljivim i odavno neinteresantnim protestima, ovog puta su bile na visini zadatka; zajedno sa svim drugim ženama iz sestrinskih im nevladinih organizacija.

U suštini, ni ova akcija nije značajno odudarala od njihove rutine, ali detalji su prevagnuli. Cca 150 žena (i do 3-4 puta manje policajaca) okupilo se na Trgu Republike. One su ispred konja „zalomile stroj“ i raširile transparente na kojima su bili ispisani slogani od kojih su neki bili prilično deprimirajući (pogađate, u pitanju su oni kojima se pitanje borbe za oslobođenje žena prekriva plaštom prodržavne ljudskopravaške propagande). Ali dobro, na to sam se navikao kad su u pitanju ovakvi skupovi.

Pored transparenata, aktivistkinje su nosile fotografije raznih žena koje su obeležile domaći i svetski feministički pokret. Naravno, odmah sam uočio Emu Goldman (komada 2), koja verovatno ne bi bila bog zna kako zadovoljna kontekstom ni (socijaldemokratskim) društvom u koje je smeštena, kao ni činjenicom da je svedena na nemu svedokinju čitave manifestacije u kojoj su glavnu reč imale njene manje, odnosno ne-radikalne koleginice.

Zoe je između ostalog rekla da su Romkinje u Srbiji najugroženije stanovništvo i da čine dve trećine nepismenih građana; da trećina romskih devojčica završi osnovnu školu, četvrtina srednju, a tri odsto fakultet; da više od polovine stanovnika Srbije koji su se upisali na više škole i fakultete čine žene; da je od 23 gradonačelnika u Srbiji samo jedna žena, dok se na čelu opštinskih vlasti nalazi 10 žena i 137 muškaraca; da su među osuđenima za krivična dela 17 odsto žene, a u pet odsto slučajeva nasilja u porodici tokom 2010. godine bile su odgovorne žene.

Elem, iako bih ja voleo da se 8. marta 2012. na Trgu Republike čula i Ema Goldman, to se nije desilo. Ali zato su progovorile druge blaženo počivše feministkinje uz pomoć glasova koje su im podarile beogradske (?) aktivistkinje. U sendviču podataka poražavajuće statistike koja svedoči o strukturalnoj neravnopravnosti žena u Srbiji, koju je okupljenima uverljivo saopštavala Zoe Gudović (Rekonstrukcija ženski fond), druge aktivistkinje bi istupile napred i glasno izgovorile citat određene feministkinje, prethodno je predstavši u prvom licu (npr: „Ja sam Klara Cetkin.“). Očigledan socijaldemokratski uticaj na Žuc & ekipu doveo je do toga da se pored prepoznatljivih tema i slogana (srpski imperijalizam & zločini, nenasilje, antimilitarizam, feminizam) tematizuju i socijalna i klasna pitanja, što je jako važno iako mi je, moram da priznam, sve to zvučalo dosta stereotipno i izanđalo. Prosto, moglo je to i bolje, savremenije i radikalnije.

Pa dobro, šta je onda bilo dobro? Pa, pre svega dobar je bio sam koncept, a i realizacija je bila solidna – što se posebno odnosi na iskusnije aktivistkinje (pre svih Zoe). Iako nisam bio oduševljen svakim detaljom viđenog i čutog, osećaj je bio prilično dobar i atmosfera je bila pozitivna.

Panduri su bili poprilično uzbuđeni i vodili su računa o tome ko je učesnik a ko samo posmatrač manifestacije. Razlika se sastojala u tome da su učesnike propuštali da prođu kroz policijski obruč, dok su posmatrači ostajali ispred policajaca što je faktički značilo da učesnici-posmatrači stoje metar-dva bliže demonstrantkinjama. Besmisleno, ali tako vam je to sa policijom.

Pošto je završen protest na trgu, krenuli smo u protestni marš. Kretali smo se kroz Knez Mihajlovu, pa pored Filozofskog fucksa ka Gospodar Jevremovoj, praćeni sporadičnim povicima: „Ni suvišne, ni poslušne, i buntovne i solidarne!“

Bedak je što nema devojaka koje će biti spremne da preuzmu megafon iz ruku veteranki bez kojih, izgleda, ničeg ne bi bilo. Pa tako i ovog puta, da nije bilo grlate Zoe i uporne Staše marš bi bio sasvim drugačiji. U jednom trenutku, nadomak „doline nojeva“ (u narodu poznate i kao „silikonska dolina“, aka ul. Strahinjića Bana), dok smo bili na nizbrdici, Staša Zajović (Žuc) se zatekla tik uz gabaritnog policajaca. Dok su stajali na kosini, on gore, a ona dole, utisak je bio da se pandur nadvio nad njom. Razlika u telesnoj masi je samo pojačala utisak. Staša, kao da pandur ne postoji, podiže megafon kojim samo što ne dotakne nejgove grudi i počinje da viče: „I veštice! I Buntovne! I solidarne! I neposlušne!...“ Pandur je gleda u fazonu: „Da l' si ti normalna!? Pa je l' vidiš...Veštice? Veštice!? Au... Mile... Ova je skroz opičena.“.

Staša mi potom prilazi i kaže: „Morala sam da pravim buku u silikonskoj dolini, da im malo smetam.“ Ja joj skrećem pažnju na grimase koje je pravio policajac, ali ona ga uopšte nije primetila.

Po dolasku u Gospodar Jovanovu otkrivena je spomen-ploča srpskoj feministkinji Kseniji Atanasijević, prvoj ženi koja je doktorirala na Beogradskom Univerzitetu, 1922. godine. Potom je bilo malo govorancije, taman koliko treba da ne smori (okupljenima se obratila autorka monografije o Kseniji Atanasijević, Ljiljana Vuletić) , mada sam ja sve to propustio pošto sam zajedno sa Arhangelom uveliko bio udubljen – i izgubljen – u diskusiji o... o... ma ni ne sećam se više o čemu. Posle sam pročitao u medijima da „otkrivanjem spomen-ploče na kući u kojoj je ta filozofkinja živela više od 40 godina, odajemo počast i 'na najlepši način vraćamo među nas veliku duhovnu pretkinju čiji život i reči i danas mnogo znače. Ksenija se borila za pravedniji i bolji svet, zalagala se za altruizam, samilost, antimilitarizam, za svet bez nasilja i rata', rekla je Vuletićeva.“

OK, kul. Odatle smo zapalili do Reksa, gde sam se nakratko podružio se i proćaskao sa prijateljima koje sam ostavio da uživaju u ostatku predviđenog programa (pićence, meze i filmska projekcija), a ja sam se vratio kući i krvario pred ekranom pokušavajući da osposobim gore nazočnu foto galeriju. Koliko sam bio uspešan svedoči činjenica da ovaj raport objavljujem sa dvodnevnim zakašnjenjem.