Vračević

Nova politika smeštaja za azilante i rasistička protiv-mobilizacija u Vračeviću

Postoje dva otvorena prihvatna centra za tražioce azila u Srbiji: jedan u Banji Koviljači i drugi u Bogovađi. Upravo se oko ovih centara najčešće ukrštaju problemi neuspešnosti institucija u smeštanju svih azilanata i rasizma lokalnog stanovništva.

Postoje dva otvorena prihvatna centra za tražioce azila u Srbiji: jedan u Banji Koviljači i drugi u Bogovađi. Upravo se oko ovih centara najčešće ukrštaju problemi neuspešnosti institucija u smeštanju svih azilanata i rasizma lokalnog stanovništva.

Centar u Banji Koviljači bio je prvi centar za azilante, renoviran je za ovu nameru 2008. godine. Centar za azilante nalazio se na toj lokaciji od kasnih šezdesetih godina, kada su tu živeli azilanti koji su čekali da UNHCR procesuira njihove zahteve i zatim promene lokaciju. Ali broj azilanata je bio veoma nizak – sve do pre par godina kada je Srbija razvila svoj sopstveni sistem azila 2008. godine, i kada je broj tražilaca azila počeo sve više da se povećava, pošto su se našli zaglavljeni u Srbiji. Razlozi za ovu promenu bili su: su frekventnije korišćenje balkanske rute, pošto je grčko-italijanska ruta postajala sve zatvorenija; sve teži tranzit zbog prisustva Fronteksa na srpsko-mađarskoj granici i porast policijskog nasilja protiv ilegalizovanih imigranata na teritoriji Srbije. Situacija je “izmakla kontroli” i sada veliki broj ljudi boravi u Banji Koviljači, mnogi od njih bez obezbeđenog smeštaja u centru. Posledica toga bila je najveća rasistička mobilizacija protiv imigranata do sad, u oktobru i novembru 2011, kada je organizovan veliki protest, bojkot škola i blokada puteva, od strane stanovnika Banje Koviljače koji su zahtevali zatvaranje centra i relokaciju azilanata.

Nekoliko meseci pre mobilizacije – juna 2011. - drugi otvoreni prihvatni centar je otvoren u Bogovađi. U ovom centru prihvatni kapaciteti nisu bili popunjeni sve dok migranti iz Banje Koviljače nisu prebačeni posle protesta. Zatim se i u Bogovađi pojavio problem premašenih kapaciteta, koji je kulminirao na leto 2012. kada je uprava centra odlučila da neće smeštati više od 150 ljudi, što je bio zvanični kapacitet centra. To je značilo da su ljudi mesecima boravili na otvorenom: bez ikakvog skloništa, ili hrane, što je protivno zakonu o azilu koji kaže da azilanti imaju pravo na smeštaj.

U međuvremenu, Komeserijat za izbeglice i migracije Srbije (KIRS) je pokušavao da otvori treći prihvatni centar. Ali posle protesta u Banji Koviljači “problem azilanata” je već bio na dnevnom redu i otvaranje novog centra je naišlo na značajan otpor u lokalnim zajednicama. Npr. maja 2012. u Mladenovcu građani su blokirali put i izjavili da se neće pomeriti dok kog vlasti ne odustanu od svojih planova da otvore centar , i vlasti su zaista i odustale od tog plana.

Prošle je barem godinu dana od kada je KIRS obećao da će otvoriti novi prihvatni centar i rešiti “problem” azilanata.

U međuvremenu u Bogovađi situacija je bila sve gora i gora. Broj migranata je i dalje bio veoma visok, a onda je pao sneg. Situacija je bila teška, oko stotinu ljudi je boravilo na otvorenom, neki veoma bolesni i u lošem stanju, svi neadekvatno uhranjeni i obučeni, spavajući uglavno bez skloništa, čak i kad su temperature bile ispod nule. Ljudi su počeli da se useljevaju u napuštene zgrade, džungle [1] su podizane. Ljudi koji boravili napolju nisu bili samo azilanti već i ilegalizovani imigranti (koji su ili bili sprečeni da zatraže azil [2], ili su se nadali skorom odlasku) – to je značilo da je policija vršila česte racije u džunglama i skvotovima, skvotovi su bili zatvarani, stvari uništavane, svi oni bez dokumenata o azilu hapšeni, zadržavani u pritvoru i deportovani u Makedoniju.

Situacija u kojoj stotine ljudi žive u najoskudnijim uslovima u džungli, bila je nešto čega su vlasti bile svesne i verovatno u mogućnosti da predvide posledice takve situacije – da će se sve nastaviti na isti način (sve dok se granice ne otvore, pošto migranti neće jednostavno nestati) kao i da lokalno stanovništvo može reagovati, i to negativno. Malo su povećali kapacitet centra kada je pao prvi sneg u novembru, ali ljudi su i dalje boravili napolju, i tek januara 2013. je rečeno da nešto mora biti učinjeno po tom pitanju – tada su počeli sa koriste privatni smeštaj za migrante.

Nova poltika smeštaja

Centar za azilante u Bogovađi i lokalni Crveni krst su odlučili da stanovnicima obližnjih sela ponude da im plaćaju za smeštaj migranata. Kućevlasnici bi tako dobijali po 50 eura po osobi mesečno od države, da iznajme svoj smeštaj azilantima. Ovaj program je primenjen kada je sporazum sa Dragićem Stojkovićem, osobom koja živi u selu Dučić kod Mionice, potpisan 24. januara i po kome će on iznajmljivati svoju zapuštenu trospratnu zgradu u Vračeviću do maja. U medijima je saopšteno da će on smestiti 80 azilanata, što znači da bi za jedan mesec zaradio oko 4000 eura.

Kada smo 11. februara posetili Vračević, migranti koji trenutno žive u kući su nam rekli da je kada je kuća otvorena, upravnik kampa u Bogovađi jednostavno ponudio svim migrantima koji žive u džungli izvan kampa da se presele u kuću u Vračeviću. To je za posledicu imalo da je na početku bilo oko 120 ljudi u kući. “Prvih dana, oko 20 ljudi je spavalo u svakoj sobi”, rekao nam je A. azilant iz Malija. Azilanti su spavali u krevetima na sprat, svi su delili jedno kupatilo i pili su vodu iz bunara u dvorištu.

Dvojica muškaraca, koje su migranti zvali “obezbeđenjem” i koji su nam rekli da su zaduženi za čuvanje kuće, rekli su nam da moramo da napustimo prostor ispred kuće, ukoliko im ne pokažemo naše lične karte – iako smo stajali na javnoj ulici. Tvrdili su da se hrana “koje ima dovoljno za dve godine” nalazi unutar kuće. Ali kako nam nije dozvoljeno da uđemo, a migrantima je rečeno da se vrate u kuću, nismo bili u prilici da procenimo koliko je validna ta informacija. A. je rekao da sami kuvaju, i da su im namirnice dostupne nekada jednom, nekada tri puta dnevno.

Anti-migrantski protesti od strane lokalnog stanovništva?

Kao posledica nove politike smeštaja azilanata, neki stanovnici Vračevića su započeli proteste i zahtevali da lokalna vlast Lajkovca ukloni migrante iz njihovog sela. Prema lokalnom televijskom kanalu iz Lajkovca (03.02.2013.) lokalci su se plašili za svoju bezbednost i tvrdili da zbog prisustva migranata moraju da prate svoju decu na putu do i iz škole. Navodno je na skupu stanovnika sela zaprećeno lokalnim vlastima da će blokirati zgradu Lajkovačke opštine i pokrenuti bojkot škola, kao što je učinjeno prilikom anti-migantskih protesta u Banji Koviljači novembra 2011, ukoliko vlasti ne budu reagovale na njihove zahteve.

Od tada lokalna vlast u Lajkovcu podržava proteste i izjavila je da će zahtevati da državne vlasti deluju. Istakli su međutim da se ne radi o rasizmu ili ksenofobiji, ali da kuću u Vračeviću treba zatvoriti, jer nije pogodna za smeštaj tolikog broja azilanata. Živorad Bojičić, predsednik opštine
Lajkovac, je ustvrdio da stanovnici Vračevića koji protestuju ne mrze ljude druge boje kože, ali zahtevaju da se takozvani problem azilanata reši na trajan i “pravi” način (Blic Online, 04.02.2013).

Opštinsko veće Lajkovca podržalo je ultimatum iznesen na protestu, da se pronađe drugo rešenje za smeštaj azilanata do 8. februara, i tako je prebacilo odgovornost na Beograd. Takođe su zahtevali da se kuća u Vračeviću ponovo pregleda.

Osim toga, postojala je i peticija protiv prisustva azilanata u Srbiji koju je potpisalo 250 vlasnika kuća u Vračeviću (RTS 07.02.2013). Anti-migrantski protesti kulminirali su kada su se jedne noći lokalci skupili ispred kuće u Vračeviću i bacali kamenje, razbivši dva prozora na kući. Ali ono što zvuči kao napad rasističke bande veoma je ublaženo od strane ljudi sa kojima smo pričali kada smo bili u Vračeviću. Dvojica ljudi iz “obezbeđenja” koje je odgovorno za kuću tvrdili su da je protest uglavnom podstaknut od strane dvoje-troje uticajnih ljudi – po njihovim rečima, od strane ljudi “koji nezvanično kontrolišu ostale stanovnike sela” - i da se cela kontroverza svodi na pitanje novca koji kućevlasnici mogu da zarade na smeštaju azilanata. Po njima oni koji protestuju to rade zbog zavisti, a ne zbog rasizma. To je interpretacija koju zastupa i Vladimir Cucić iz KIRS-a: “Kuća u Vračeviću u kojoj su smešteni azilanti, je način da se ostvari zarada, po logici “zašto ne bih ja, a ne neko drugi zaradio novac”” (RTS, 07.02.2013) Takođe, vlasnik kuće Dragić Stojković je u štampi tvrdio da komšije u Vračeviću nisu pravile probleme.

Stojković i njegovi zaposleni su možda zainteresovani da umanje značaj protesta, da bi nastavili da izdaju svoju kuću, ali ni migranti koji trenutno žive u Vračeviću se nisu žalili na rasistička maltretiranje ili napade od strane lokalnog stanovništva. Migranti sa kojima smo pričali nisu videli neki vidljivi protest, poput skupa, niti su iskusili mržnju od strane lokalnih stanovnika. Jedna osoba nam je saopštila da je primetila samo napad kamenjem, i nije izgledala značajno uznemirena time. Jedna starija žena koja živi u Vračeviću nam je rekla: “Nemamo nikakvih problema sa azilantima. Deca sede pored njih na autobuskoj stanici, dok čekaju autobus, i svi se savršeno slažu.” Naš je utisak bio da osim sukoba o kojima su izvestili mediji, nema svakodnevnih rasističkih konfrontacija od strane stanovnika sela.

Posledice?

Pitanje je da li će protest imati neke značajnije političke posledice. Većina ljudi koji su bili smešteni u Vračeviću, oko 70 ljudi, je prebačeno u azilantski kamp u Banji Koviljači.[3] Oko 30 do 40 ljudi se i dalje nalazi u kući. Izgleda da su svi migranti bez papira odvezeni autobusom do policijske stanice da bi podneli zahteve za azil, a zatim prebačeni u Banju Koviljaču. Dok su oni koji su već imali privremene papire koje su dobili pošto su podneli zahteve za azil, ali su i dalje morali da žive napolju u džungli pošto nije bilo mesta za njih u kampu u Bogovađi, ostali u kući u Vračeviću. M. iz Avganistana nam je opisao ovo prebacivanje: “Nisam želeo da idem do Banje, zato što su mi svi prijatelji u Bogovađi, i nisam želeo da uđem u autobus. Ali obezbeđenje je vikalo na nas da moramo da uđemo u autobus: “Sedi! Sedi! Sedi!” vikali su na mene i primorali su me da sednem.”

Transfer oko 70 migranata u Banju Koviljaču je od strane lokalnih vlasti predstavljen kao odgovor na protest. Bojičić, predsednik opštine Lajkovac, je istakao da je situacija u Vračeviću sada mirna i da nema više protesta u vezi sa smeštajem azilanata. Ponovio je da lokalno stanovništvo Vračevića nema ništa protiv azilanata, već da su oni samo mislili da su azilanti smešteni na neadekvatan način u kući Dragića Stojkovića (Blic Onlice, 08.02.2013).

Za sada se čini da nova politika smeštaja neće biti ukinuta. “Obezbeđenje” kuće je reklo da je potpisan ugovor između vlasnika i KIRS-a, i da će za deset dana šest ljudi iz privatne firme za obezbeđenje biti zaduženi za kuću. Šta više, čini se da će i druge kuće u blizini Bogovađe u budućnosti služiti za smeštaj azilanata. Tako su prostorije restorana u Bogovađi, koji se takođe prijavio za učešće u ovom novom sistemu, bile pregledane od strane KIRS-a 10. februara.

Teško je izvesti zaključak iz različitih mišljenja o protestu. Izrazi o kojima su izvestili mediji ukazuju na duboko ukorenjen rasistički stav prema migrantima. Čini se da će lokalno stanovništvo prihvatati prisustvo migranata dok god može da zaradi na njihovom prisustvu (migranti kupuju u njihovim prodavnicama itd). U slučaju Vračevića to se trenutno svodi na jednu osobu koja prima velike količine državnog novca u zamenu sa loš smeštaj za migrante. Izgleda da zavist nagoni ostale stanovnike sela da prestanu da obuzdavaju svoj rasizam. Tako protest i medijska pažnja koja mu se poklanja stvaraju platformu za iznošenje ksenofobičnih pogleda.

 

[1] Neformalni kampovi u obližnjim šumarcima u kojima su migranti počeli da žive u sklepanim šatorima i prebivalištima

[2] Kada migranti žele da podnesu zahteve za azil u policijskim stanicama, veoma često ih jednostavno odbijaju i govore im da odu, tako da moraju da pokušavaju više puta dok ne dobiju neki papir i uđu u proceduru azila.

[3] Prema “Blic Online” Bojičić, predsednik opštine Lajkovac je rekao da je 40 ljudi prebačaneo 6. februara i još 31 osoba 8. februara.

Izvor: No Border Srbija

Povezano