Pešačiti sa sirijskom izbeglicom

Novinar i lajvstrimer, Avi Blekerman (Avi Blecherman) iz Mekomita proveo je nedelju dana u Mađarskoj i za to vreme je imao priliku da nakratko ide zajedno sa sirijskom izbeglicom. Ovaj intervju je snimljen 11. septembra dok je išao ka austrijskoj granici zajedno sa Mahmudom (čije ime je promenjeno jer je hteo da ostane anoniman).

Mahmud je 21-godišnja izbeglica iz Damaska. On je napustio Siriju pre oko 4 meseca zajedno sa nekoliko članova porodice i počeo dugi put na zapad zajedno sa mnogim drugim izbeglicama koje idu ka bezbednosti.

Mahmutovo putovanje

Mahmud je iz Damaska otišao u Bejrut, Liban, odakle je avionom otišao u Istanbul. Zatim je otišao u Izmir odakle je trebalo da ode, ali se 20 dana vozikao po Turskoj zato što ih je vozač lagao. Iz Izmira je odvežen u Bodrum zatim u Marmaris zatim ponovo u Bodrum i onda ponovo nazad u Izmir. Zatim je Mahmud zajedno sa 55 ljudi krenuo malim brodom dužine oko 7 metara i otplovio do grčkog ostrva Samos. Putovanje na moru je trajalo 5 sati. Tokom puta motor se dva puta gasio i brod je počeo da se puni vodom kada su bili na oko 2km od ostrva ali su ipak uspeli bezbedno da stignu do obale.

Mahmud se seća da je grčka policija lepo postupala sa njim i da je regulisanje papira potrajalo jedan dan dok su mu rekli pričali da je na drugim ostrvima to znalo da poraje i deset dana. Oni su otišli sa Samosa u Atinu pa zatim u Solum, nadomak granice sa Makedonijom i potom prešli u Makedoniju gde je bilo mnogo ljudi koji su čekali da pređu granicu.

Uhvatila ih je makedonska policija i odvela ih na mesto odakle su mogli da uhvate taksi do srpske granice. Odatle su pešačili i zašli oko 4 kilometra u Srbiju da bi potom uhvatili autobus za Beograd.

Mahmud je rekao da je prelazak iz Srbije u Mađarsku bio težak. On je jednom pokušao da pređe granicu kroz šumu ali policija ga je uhvatila i naredila da prati prugu dok ne dođe do kampa. Tamo je bilo puno ljudi i puno novinara pa su se u početku, po dolasku u kamp, dobro odnosili prema ljudima.

Oni su pobegli i prešli su peške skoro 6 kilometara ali ih je policija uhvatila u Segedinu. Odvedeni su u drugi kamp gde su se, kaže Mahmud, odnosili vrlo loše prema njima. Kada su uhvaćeni policija je udarila jednog od njegovih prijatelja kao i njegovog ujaka. Poslali su ih u kamp gde nisu dobijali hranu četiri dana, [davali su im] samo vodu. On je takođe rekao da je to mesto bilo veoma prljavo i da uslovi nisu bili za ljude.

Ljudi su se naljutili i počeli su da viču ali policija je došla i počela još više da tuče ljude. Oni su odvojili malu decu od svojih majki i niko nije znao gde su ih odveli. Zatim su prebačeni u drugi kamp gde su ostali dva dana i tamo su im uzeli otiske prstiju.

Većina policajaca koje je sreo Mahmud nisu govorili engleski jezik a oni koji jesu, nisu hteli da pričaju sa njima. Informacije koje su dobili od policije su bile konfuzne.

Mahmud kaže da mnogi ljudi ne žele da idu u Nemačku. Mnogi žele da idu u Holandiju, Švedsku, Belgiju, ali jednom kada im uzmu otiske prstiju u Mađarskoj nigde drugo ne mogu da odu.

Zašto je Mahmud napustio Siriju?

Mahmud objašnjava da su se Sirijci nadali da će rat prestati jednog dana međutim on se samo pogoršava. Rat je u početku bio žestok samo u nekim gradovima – ali sada je tako svuda. U Damasku ne možete da budete bezbedni u svojoj kući. Može vam se desiiti da odletete u vazduh. Damask je podeljen na susedstva. Neki krajevi su na meti vlade, druge gađa IDIS. Sada više ni jedna ulica u Damasku nije bezbedna.

Takođe nema ni struje ni vode. Poslednji put kada je bio tamo, dve nedelje je proveo bez vode i sa samo dva sata struje dnevno.

Većina ljudi koji su otišli su ljudi koji su imali sredstava za to. Sirijci prodaju svoje kuće, svoja kola... sve što imaju prodaju da bi krenuli na put jer to košta. Neki su štedeli novac i pre rata ali ima mnogo ljudi koji su siromašni i koji stvarno ne mogu da odu čak i kada bi prodali svoje kuće. Oni su još uvek tamo. Mahmud je živeo kao podstanar u kući zajedno sa svojom majkom – njegova majka je štedela za put, za njega, nju i njegove sestre. U Siriji nema posla i nema budućnosti.

Kakav je osećaj biti izbeglica?

„Ovo niko ne bi trebalo da poželi. Osećaš se izgubljeno, vrlo loše. Samo se nadaš da ćeš završiti ovaj put. Ja samo osećam da želim da stignem tamo, da se odmorim, da osetim da imam stalno boravište.

Loš je osećaj da ste gost u zemlji u kojoj vas zapravo ne žele.

Jedini način da ne izgubite nadu je da sebi stalno govorite da nema šanse da se vratite tamo – bez obzira šta se desilo. Ubiće te ako se vratiš u Siriju.

Ako bude bolje onda ću se vratiti. To mi je dom.“

Mahmud priča o jednom slučaju kada je morao da napusti kamp i kada je otišao u kafić. On je hteo da kupi nešto za jelo, imao je novac za to i nije tražio besplatnu hranu. Izbacili su ga napolje, rekli su: „Napolje! Napolje!“ i vikali na svom (mađarskom, prim. prev.) jeziku. Svi u kafiću su počeli da ga gledaju kao da je pokušavao da uradi nešto loše. Osetio se poniženim i počeo je da plače.

Sve što želi za svoju porodicu je da više ne bude problema.

Povezano