Mi smo kriza kapitalizma

Audio zapis i prevod transkripta prezentacije Johna Hollowaya sa ovogodišnjeg Left Foruma, koji je održan u Njujorku, SAD.

Transkript: Richard Menec bookfind[at]mymts.net

Hvala – puno ti hvala, Francis, za apsolutno zastrašujući uvod. Puno hvala i organizatorima ovog dešavanja što su me pozvali i svima vama koji ste došli. Ja sam zaista, zaista presrećan što sam ovde i takođe pomalo uplašen zato što je ovo zapravo prvi put da govorim u srcu Zle Imperije.

Najsrdačnije se zahvaljujem čuvarima koji su bili juče na aerodromu i koji su me pustili da uđem; pustili su me da dođem i posetim vas u ovoj zemlji Slobode; koji su me pustili da dođem i da vas vidim u vašem zatvoru. Možda su me pustili da uđem zato što nisu shvatili da je u zatvoru u toku pobuna; buna u srcu imperije. Mi smo ovde – mi smo ovde da bismo proslavili 2011, i njeno prelivanje u tekuću godinu, 2012. Godinu veličanstvene pobune u starom svetu; godinu u kojoj je naša nepokornost jasno pokazala da smo mi kriza Kapitala.

Mi smo kriza kapitala i ponosni smo na to. Dosta, dosta sa pričom da su kapitalisti ti koje treba kriviti, da je to krivica bankara. Sama ta ideja je ne samo apsurdna, nego i opasna zato što od nas pravi žrtve. Kapital je odnos dominacije. Kriza kapitala je kriza dominacije. Dominatori nisu u stanju da ostvare delotvornu dominaciju. I onda, mi izađemo na ulice i kažemo im da je to njihova krivica. Šta to pričamo? Da bi trebalo da dominiraju nad nama efikasnije?

Mi smo kriza kapitala i ponosni smo na to.

Bolje je svakako latiti se prostijeg objašnjenja i reći da, ako je odnos dominacije u krizi, to je zato što dominirani nisu dovoljno pokorni – da se ne klanjaju dovoljno. Neadekavatnost naše potčinjenosti je uzrok krize.

Kapitalizam nije samo sistem nepravde. To je sistem ubrzavajuće eksploatacije, sistem intenzivirajućeg uništenja. O tome se može teoretisati na mnogo načina. O tome se može teoretisati u smislu zakona vrednosti i stvaranja vrednosti društveno neophodnim radnim vremenom, ili može biti teoretisana u smislu tendencije pada profitne stope.

Ali ono što to ustvari znači je da je kapitalizam dinamika napada. Postoji neprestani drajv da se ide brže, neprestana transformacija onoga što kapitalistički rad znači. A to podrazumeva ne samo intenziviranje rada u fabrikama, već i večito rastuću potčinjavanje svih aspekata života logici kapitala. Samo postojanje kapitalizma je konstantno zavrtanje šrafa, i kriza je prosto manifestacija činjenice da šraf nije bio zategnut dovoljno brzo.

Negde, on nailazi na otpor. Otpor na ulicama i na trgovima, možda. Organizovani otpor, svakako. Ali takođe, to može biti otpor roditelja koji žele da se igraju sa svojom decom, ljubavnika koji žele da provedu još jedan sat u krevetu, studenata koji misle da mogu da izdvoje vreme za kritiku, ljudi koji još uvek sanjaju da budu ljudi.

Mi smo kriza kapitala. Mi koji se ne saginjemo dovoljno duboko. Mi koji ne trčimo dovoljno brzo.

I u ovoj situaciji krize postoje stvarno samo dva rešenja.

Jedno rešenje je reći, „Izvinite, izvinite, mi se izvinjamo zbog našeg nedovoljnog potčinjavanja i mi tražimo više zaposlenja, više poslova – molimo vas eksploatišite nas više! I mi ćemo raditi napornije i brže; mi ćemo podrediti svaki aspekt naših života kapitalu. Mi ćemo zaboraviti sve ove detinjaste gluposti o igranju i voljenju i razmišljanju.“

Ovo je logika otuđenog rada; neefikasna logika borbe rada – shvaćenog kao otuđeni rad – protiv kapitala. Problem sa ovim rešenjem je ne samo to što mi gubimo svoju humanost, već to što reprodukujemo sistem koji nas uništava. Ako budemo uspešni – što nije verovatno – ali ako budemo uspešni u pomaganju kapitalu da prevaziđe svoju krizu, onda će se nastaviti sa „brže brže brže“; potčinjavanje čitavog života – ljudskog i ne-ljudskog – zahtevima proizvodnje vrednosti, biće intenzivirano. I onda će doći druga kriza i tako dalje, i tako dalje, i ne tako dalje zauvek, već tako dalje sve dok, što ne mora biti tako daleko, čovečanstvo ne bude uništeno.

Alternativa - alternativa, i ja zaista mislim da je to jedina alternativa – je otvoreno reći: „Ne, žao nam je, mi smo kriza kapitala, i mi nećemo proizvoditi. Mi nećemo prihvatiti ono što nam kapital radi. Mi smo ponosni na našu nepotčinjenost, na naše odbijanje da se povinujemo kapitalisitčkoj logici uništenja. Mi smo ponosni što smo kriza sistema koji nas uništava.“

Mi smo ponosni što smo kriza sistema koji nas uništava.

Pogledajte Grčku; pogledajte Grčku, sam centar današnje finansijske krize. Tamo je kriza očigledno kriza nepotčinjenosti. Kapitalisti i njihovi političari to kažu sasvim jasno: Grci se ne klanjaju dovoljno duboko; oni ne rade dovoljno naporno; oni vole da spavaju posle ručka, i da izlaze noću. A sada, oni kažu da Grci moraju biti naučeni pameti. Oni moraju da nauče šta znači biti pravi kapitalistički radnik. I time što Grke uče pameti, oni kažu da ćemo takođe naučiti i Portugalce i Špance i Italijane i Irce, i sve druge neposlušne na svetu. I u ovoj situaciji stvarno postoje samo dve moguće opcije: jedna je reći: „Ne, ne, to nije istina, mi smo dobri radnici, samo nam dajte još poslova i mi ćemo vam pokazati kako naporno možemo da radimo; mi ćemo ponovo izgraditi kapitalizam u Grčkoj.“ I druga opcija je da kažemo, „Da, vi ste u pravu, mi smo lenji. Mi smo lenji i mi ćemo se boriti za pravo da budemo lenji.“

Mi ćemo se boriti da radimo stvari u skladu sa sopstvenim ritmom, i na način koji smatramo odgovarajućim. Mi ćemo se boriti za naše sieste, i mi ćemo se boriti za izlaske kasno noću.

Znači ne kapitalu i ne kapitalističkom radu, zato što znamo – svi mi znamo da kapitalistički rad bukvalno uništava Zemlju; uništava uslove ljudske egzistencije. Mi treba da izgradimo drugačiju vrstu društvenosti.

I prvo rešenje – prvo rešenje da se kaže „ne, ne, mi smo dobri radnici“, čini se jednostavnijim; čini se očiglednijim. Ali ono takođe može biti – i verovatno jeste – samo iluzija, zato što većina komentatora smatra da će recesija u Grčkoj potrajati godinama, bez obzira koliko se dobro budu vladali Grci. I ako želite da znate kako izgleda prolongirani kapitalistički neuspeh – prolongirani kapitalistički neuspeh bez nade da će se radikalno promeniti – onda samo bacite pogled preko ramena i pogledajte tragediju u Meksiku. Ili pogledajte nešto bliže; pogledajte siromašne gradske četvrti u vašim gradovima. Tako izgleda kapitalistički neuspeh.

Druga opcija – opcija da se kaže ne, ne kapitalizmu, mi ćemo pokušati da izgradimo drugačiju vrstu društvenosti – i to je ono što po sopstvenom izboru i iz nužde mnogi Grci i Grkinje trenutno pokušavaju da naprave. Ako kapital ne može da obezbdi osnovu života, onda to moramo mi da učinimo na drugačiji način, formiranjem mreža uzajamne podrške, proglašavanjem da „ni jedna kuća [ne sme biti] bez struje“, i okupljanjem grupa električara koji će ići naokolo i ponovo povezivati ljude čim ih njihova elektrodistribucija skine sa mreže. Neplaćanjem poreza na puteve, putarina i nadprosečnih taksi; pokretom Papas čiji poljoprivrednici donose svoj krompir i drugo povrće direktno u gradove gde ih po niskoj ceni direktno distribuiraju narodu. Osnivanjem free shopova, stvaranjem komunalnih bašti, povratkom na selo. I takođe, što je tek u povoju, preuzimanjem fabrika; za sada su barem izvršena preuzimanja bolnice i novina.

Ovo je daleko komplikovanije i daleko eksperimentalniji put napred na kom nema ispravne linije, nema revolucionarnog čistunstva. Sasvim je moguće da naši prefigurativni oblici društvenosti još uvek nisu dovoljno snažni da obezbede naš opstanak. I kompromisi će biti nužni. Ali to je očigledno smer u kom moramo da guramo, očigledno to je smer u kom smo gurali i u koji smo gurnuti.

Ovaj svet koji pokušavamo da stvorimo je svet bez odgovora, svet u kom pitanja postavljamo dok koračamo, svet eksperimenta. Ali nas navodi naše poznavanje nehumanog, opscenog, destruktivnog sistema kapitalizma, vođeni smo utopijskom zvezdom koja je destilisana iz nadanja i snova vekova borbe.

Kriza nam, dakle, nameće ove dve opcije: ili ćemo krenuti autoputem potčinjavanja logici kapitala, sa jasnim znanjem da to vodi direktno do samouništenja čovečanstva, ili ćemo krenuti opasnim stazama – mnogim stazama -  izumevanja drugačijih svetova, ovde i sada, i među pukotinama koje stvaramo u kapitalističkoj dominaciji. I dok izumevamo nove svetove, mi pevamo jasno i glasno da smo mi kriza kapitala. Mi smo kriza jurnjave ka uništenju ljudi, i ponosno smo na to. Mi smo novi svet koji se probija. Kapitalu, sklanjaj nam se s puta!

Izvor: rad-green

Povezano