Potpuni ekspoze: Prisećanje na neke od najboljih trenutaka sa Fugazijevih koncerata

Fugazi, pionirski pank bend iz Vašingtona, D.C., svoje poslednje koncerte odsvirao je 2002. Tokom decenije ipo koju su proveli zajedno, članovi grupe – pevači-gitaristi Ian MacKaye i Guy Picciotto, basista Joe Lally i bubnjar Brendan Canty – imali su više od 1.000 nastupa širom S.A.D, Evrope, Južne Amerike, Azije i Australije, za većinu kojih upad je koštao 5 dolara ili manje.

Ono što nije toliko poznato je da je tonac benda mnoge od tih koncerata snimio i pažljivo ih arhivirao. U četvrtak (24. nov. '11.), Dischord Records, etiketa koju je 1980. osnovao MacKaye, objavila je Fugazi Live Series: onlajn arhivu sa preko 800 živih snimaka, koji će biti objavljeni na rate. U skladu sa tradicijom, fanovi mogu da skinu svaki koncert po ceni od 5$ – ili da sami odrede cenu.

Čak i za najokorelije fanove, 800 koncerata je mnogo. Da slušaocima damo neke uvodne napomene, The Record je zamolio članove benda, osoblje Dischorda, i ličnosti sa vašingtonske muzičke scene da nam kažu nešto o za njih naupečatljivijim trenucima sa živih nastupa Fugazija.

Ian MacKaye
Pevač i gitarista, Fugazi

Mene zanima dokumentacija. Moja majka bi jednostavno uključila Panasonicov kasetofon u kući i snimala bi nas klince kako dolazimo i odlazimo, ljude koji pričaju, ljude koji se raspravljaju, štagod. I ja još uvek imam oko 200 kaseta koje je ona snimila. Kada je umrla, shvatio sam da te trake uopšte nisu bile za nju – one su bile namenjene nama.

U slučaju Fugazija, dokumentacija je napravljena bez posebnog plana. Naš tonac, Joey Picuri, koji je 1989. počeo da putuje sa nama, snimao je naše nastupe čisto iz zezanja. Mi smo mu rekli: „Možeš da nas snimaš, ali mi uopšte ne želimo da se dokumentacija upliće u sadašnji trenutak“. Svirali smo jednom u Ostinu kada je jedan tip postavio stereo mikrofon na pecaljku, i držeći je nacrtao se u sred mase. Bilo je to u fazonu, „Znaš da ću ti reći da se pomeriš. Zašto bi ostali ljudi morali da gledaju u tvoj mikrofon?“ Ali sa Joeyom, bili smo u fazonu, „Samo pusti kasetu, a mi o tome uopšte nećemo da razmišljamo.“

Ništa nije prepravljano na tim snimcima – mi ništa ne izbacujemo. Tako da ako je došlo do 15-minutnog prekida akcije dok se ne popravi gitarsko pojačalo, ili sam ja otišao da skinem tipa iz obezbeđenja sa nekog klinca ili nešto slično, to se čuje. Kada izgovaramo nešto što nas blamira, što smo radili prilično često, to je na traci. Ako se traka završi, ako smo odsvirali pogrešnu notu... sve je tamo.

Joey Picuri
Fugazijev tonac (1989-96)

Ja sam uvek snimao svaki bend sa kojim sam radio, prosto zato što volim da snimam, tako da kad sam uleteo u Fugazi bila je to sasvim prirodna stvar. Čak iako su bili tako ludački nezavisni i imali tu buntovničku crtu, svako je bio dovoljno fokusiran da zna da smo morali da se pripremimo za neuobičajene situacije. A u njih su hteli da se upuštaju – hteli su da sviraju u čudnoj hali VFW u Kolumbiji, S.C, zato što su želeli da ih vide tamošnji klinci. I ti koncerti su uvek imali užasno ozvučenje, nije bilo bine, užasni uslovi... pa sam nastojao da budem što pripremljeniji –  čak i da ubacim mikrofon u kasetofon ako već ne mogu da uključim svu svoju opremu. Jednom kada smo nastupali u Belfastu zakasnili smo na trajekt koji ide iz U.K-a i stigli smo 15 minuta pošto je već trebalo da smo na bini. I ja sam ipak uspeo to da snimim. Mislim da nisam propustio ni jedan.

Mary Timony
Pevačica i gitaristkinja, Wild Flag
Bila je u Dischordovom bendu Autoclave (1990-91)

Videla sam jedan o Fugazijevih koncerata koji je održan 1987. u podrumu crkve u 16. ulici NW, kada sam imala 17 godina. Sećam se da sam bila totalno oduševljena, i dok sam gledala u druge ljude u publici i posmatrala taj zadivljeni, očarani pogled na njihovim licima. Tokom nekoliko narednih godina, dok sam još uvek živela u Vašingtonu, otišla sam da gledam Fugazi skoro svaki put kada su svirali. Gledajući ih pokušavala sam da naučim kako je biti u bendu, ali njihova muzika i energija su toliko mnogo prevazilazili bilo šta što sam mogla da zamislim da ću ikada biti u stanju da imitiram. Muzika je bila ćoškasta, emotivna, neophodna i neodložna. Fanovi su igrali na bini – svako je bio učesnik. Sećam se da sam na jednom koncertu videla kako kondenzovani ljudski znoj kaplje sa zidova.

Brendan Canty
Bubnjar, Fugazi

Sećam se dosta znojavih, zapaljivih koncerata, ali najgore je bilo u Gejzvilu, Fla. Svirali smo u garaži koja ne samo da nije imala erkondišn, nego su promoteri još i pozatvarali vrata i prozore zbog straha da komšije ne prekinu čitavu stvar. Sećam se prizora dvoje klinaca iz čijih noseva je liptila krv – onda mi se pogled potpuno zamutio, pao sam sa stolice za bubanj i nakratko se onesvestio. Preostali deo noći sam proveo sjeban i iscrpljen, pogledom moleći da prestanemo da sviramo. Ali Guy i Ian su bili srećni k'o devojčice, poskidali majice i igrali, i zbog njih smo odsvirali, činilo se, najduži nastup u našim životima. Oni su stvarno napaljenici za kaznu.

Ted Leo
Glavni pevač i gitarista, Ted Leo & The Pharmacists
Nekadašnji član vašintonskog benda Chisel (1990-97)

„The Anthrax“ u Norvoku, Konektikat, krajem 1987. ili početkom 1988: bio je to jedan od njihovih prvih koncerata, i sigurno prvi put ikada da sam čuo nekoga da je izjavio da slam-dancing možda i nije najbolji način da se upotrebi nečija energija. Ja se nisam slagao s tim, ali poštovao sam želju benda da publika ne mošuje. Međutim, bili su tu neki njihovi prijatelja koji su dolazili iz Vašingtona i koji bi zgrabili ljude u šutki, i fizički ih sprečavali da igraju. Smatrao sam da je ovo smešno i siledžijsko ponašanje, ako ne i savršeno fašističko (mojim jezikom sedamnaestogodišnjaka, koji se ne razlikuje toliko mnogo od mene kao 41-godišnjaka), i najmanju ruku onoliko loše koliko i negativni aspekti samog slemovanja.

Rekao sam to Ianu, u pismu koje sam mu napisao crvenim mastilom. On mi je odgovorio i objasnio mi da su ti prijatelji došli su sopstvenoj režiji; da ih on nije video kako sputavaju ljude i da im to nije oprostio. On je takođe malo bolje objasnio šta stoji iza te ideje „nema slemovanja“ – koja je, morate to da shvatite, bila ludački radikalna u tadašnjem pank svetu. Godinama kasnije, nakon što sam se preselio u Vašington i pošto smo se sprijateljili, on je skontao ko sam i uverio me da još uvek ima moje pismo. On mi je povremeno pretio da će ga objaviti da bi me izblamirao – ali ne bi me bilo blam. Ja sam prilično ponosan na nas obojicu i čitavu našu interakciju!

„Maxwell“ je u Hobokenu, N.J., leto 1988: Uobičajeni sukobi sa masom oko slemovanja dosegli su vrhunac pred kraj tihog brejka u pesmi Suggestion. Niz zidove se cedio znoj i praktično su, kao da je prostorija [u kojoj su svirali] bila unutrašnjost ogromnog srca, kucali u najvažnijem čas njegovog života, i Ian je rekao nešto jednostavno kao, „Sad ide brejk“. I besna skinjara u sred šutke mu je odgovorila, „Jel možemo na ovom delu da igramo?“ Ian ga pogleda u oči i kaže, podižući ton od izgovorenog pitanja do vriska, krećući se napred dok se muzika pojačava u krešendo zajedno sa njegovim glasom, „Zašto ne slušaš SAMO! JEDNU! SEKUUUUUUUUUNDU!“ Oni su to pretvoili u refren, i soba je eksplodirala. Uzgred, ovo je bio koncert na kom je snimljena fotografija za njihov prvi album.

Mark Andersen
Suosnivač Positive Force-a, grupe za društveni aktivizam koju je 1984. osnovala vašingtonska pank zajednica.

Bilo je sjajnih izvođenja Suggestiona, ali mislim da nema bolje verzije od one koju su odsvirali 29. decembra 1988. u „Wilson centru“. Tamo smo nekih 15 meseci radili benefit koncerte sa Fugazijem, i na poslednji je došlo oko 500 ljudi. Na tom koncertu smo bili preplavljeni. Ja se stvarno ne sećam nastupa predgrupe, zato što smo očajnički pokušavali da izađemo na kraj sa tom masom, koju je na kraju činilo oko 1000 ljudi. Odjednom, Fugazi su prosto krenuli.

Suggestion je počela sa Amy Pickering [iz vašingtonskog hardkor benda „Fire Party“] koja je pevala uvodni deo. Kada je Ian preuzeo ulogu glavnog vokala, počeo je sa kraćim monologom o nečemu što mu je bilo na pameti. Nedelju dana pre koncerta, objavljen je članak u „Vašington Postu“ o white-power skinjarama i njihovom relativnom odsustvu u Vašingtonu. Citirani su lideri skinhed zajednice, koji su rekli da su ponosni zato što su isterali te elemente iz grada. Ali oni su takođe govorili o queer-bashingu — napadanju gej osoba, posebno gej muškaraca u blizini Dupont Circlea i P Street Beacha. I iznenadilo nas je i rastužilo to što su oni to opravdavali. Oni su razlikovali to nasilje od svog protivljenja beloj moći. Ian je video članak, ja sam ga video, i mi smo došli do istog zaključka: Ovo je teško sranje. I Ian se direktno suočio sa tim. On je preokrenuo pesmu koja inače govori o silovanju, i to posebno o ženskom iskustvu, u pesmu o gej muškarcu kog napadaju tokom noći u parku. I odgovor mase je jednostavno bio nenormalan.

Guy Piciotto
Pevač i gitarista, Fugazi

Ima jedan koncert koji bih voleo da je u arhivi ali ga nemamo: 11. nov. 1993. u jednom lokalu u Pertu, Australija, koji se zove Klub O.

Bio je to prvi koncert na našoj australijskoj turneji 1993, i mi smo, ustvari, savesno snimili koncert uz pomoć nove portabl DAT mašine koju smo kupili u Americi pred sam polazak. Naš tonac Joey Picuri priključio ju je na miksetu kao i obično i snimio ceo nastup, da bi na kraju provalio da je neko ukrao rekorder, u kom je bila kaseta, direktno sa miks pulta. Prostorija je bila poprilično ispunjena i sasvim haotična, pa ne iznenađuje da je neko uspeo da zgrabi to čudo i odmagli sa njim. Ipak, mi smo prilično oprezna grupa, i tokom istorije benda nije nam se često puta dešavalo da budemo pokradeni, tako da mi je svaka ukradena stvar u svežem sećanju. Ukrali su nam binski monitor u Ohaju, i moju belu gitaru Gibson SG Junior u Njujork Sitiju, što je takođe istaknut događaj. Ali ta situacija iz Pertua me još uvek posebno boli: imali smo rezervnu opremu, ali traka je bila nezamenjiva. Ne radi se o tome da je koncert bio „super-epic“ ili izrazito grozan – prosto to je kao da vam je neko pocepao stranicu iz vašeg dnevnika i bacio je u smeće. To jednostavno nije u redu.

U svakom slučaju, ako dotični lopov naleti na ovaj članak, neka zna da produžavamo garantovanu amnestiju. Ako nam kaseta bude vraćena na adresu Fugazi c/o Dischord Records, 3819 Beecher Street, Washington, D.C. 20007, USA, nećemo vas prijaviti nadležnim vlastima u Pertu i nećemo postavljati dodatna pitanja – to vam obećavamo.

David „Spoonboy“ Combs
Pevač i gitarista, The Max Levine Ensemble

Fugazi su svake godine svirali u Fort Renu na otvorenom, u sklopu niza besplatnih koncerata koji se svakog leta organizuju u parku. Dobro je poznato da kad god da su Fugazi svirali na otvorenom, bogovi su to uzeli u obzir i poslali kišu na nas. Bend je uvek davao sve od sebe, uprkos svemu, i kada sam se u leto 2000. došao na njihov nastup, obradovao sam se kada sam video da im ogromni kišobrani štite opremu. Oni su pržili uprkos tome što je kiša počinjala da pada. Tokom neverovatnog dizanja u pesmi Turnover, iz oblaka je počelo snažno da tutnji – i onda, baš u trenutku vrhunca, munja je obasjala nebo i udarila nedaleko od njih. Nisam mogao da verujem. Sâm sam otišao na koncert, i godinama nakon njega razmišljao sam o tom trenutku i pitao se da li se to zaista dogodilo, pošto nisam imao bilo koga ko bi potkrepio moju priču. Onda, jednog dana, slučajno sam čuo prijatelja koji je pričao o Fugaziju kako kaže: „Onda, baš na kraju dizanja, udarila je munja!“ Konačno, dobio sam potvrdu.

Jerry Busher
Live Series mastering and editing engineer
Fugazijev perkusionista i roudi (1995-2002)

Preselio sam se u Vašington baš kada su osnivali bend, i zapravo se prijavio na audiciju za bubnjara pošto Brendan još nije bio spreman da se posveti tome. Tek sam bio počeo da učim kako da sviram, tako da sam veći dao audicije proveo sa Ianom i Joeom koji su me učili kako treba da postavim bubanj. Na kraju sam počevši od '95. bio bendov roudi, i nastavio sam da sviram bubnjeve i udaraljke i trubu. Nepunih osam godina sam išao na turneje sa njima.

Kao što vam to može reći bilo ko ko je odradio priličan broj turneja, koncerti zaista postaju pomalo isti. I kada su Fugazi bili aktivni, sadašnji bend, oni nisu zapadali u nostalgiju — oni su uvek bili okrenuti ka budućnosti. Tako da je masterovanje traka za mene bilo kao prolazak kroz album sa isečcima, beleška, i fotografijama (scrapbook). Ima jedan koncert koji je održan na moj rođendan — oni imaju pesmu koja se zove Walken's Syndrome, ali Guy ju je najavio kao Busher's Syndrome.

Jedna od uzbudljivih stvari u vezi sa objavljivanjem ovog sajta je ta što ćemo verovatno zakrpiti neke rupe. Fugazi su uvek dopuštali ljudima da snimaju koncerte i da fotografišu, sve dok to nije izgledalo kao da to radi neka profesionalna kompanija koja će izdati bootleg ili nešto slično. Ako je to bio neki klinac koji je želelo da snimi koncert, oni bi ga pustili da to uradi. Tako da što se tiče nekih koncerata čije kopije nemamo, ljudi će ih verovatno poslati. A to je već počelo da se dešava.