Stariti u beskrajnom ratu protiv svega; smeh nam pomaže da preživimo

Zamislite namćorastu, fanatičnu dvadesetjednogodišnju verziju mene. Vrištao sam na sve oko sebe o užasima kapitalizma, jedenju mesa, braku, ratu, heteroseksualnosti, patrijarhatu, rasizmu i o beskrajnom spisku društvenih mana koje sam doživljavao kao smrtne grehove. Oko mene su bili drugi gnevni ljudi besni na sistem nasilja i destrukcije. Bili smo nadrkani.

Nekoliko godina kasnije bio sam na maršu na kom je poveća grupa pankera pevala pesmu od Against Me: “Baby, I’m an anarchist, you’re a spineless liberal.” (Mala, ja sam anarhista, a ti si liberal bez kičme) Blago satirična pesma koju su na sav glas pevali ti mlađi revolucionari zvučala je ironično, farsično i pomalo neprikladno na otcepljenom (od glavne protestne šetnje, prim. prev.) maršu za palestinsko oslobođenje.

Uprkos tome, šarmirali su me. Po prvi put, osetio sam se kao da odrastam i da sam odvojen od prvih borbenih linija omladinske kulture. Zahvaljujući starosnoj distanci osetio sam poštovanje za njihovu energiju, strast, i nemilosrdni napad na sistem.

Većina tih klinaca su davno otada prestali da se interesuju za anarhizam, Against Me su se odrekli svojih nekadašnjih revolucionarnih aspiracija, a ja sam još uvek ovde, kvir, i nadrkan na državu. Samo ja starim. Još uvek sam mlad - u tridesetim sam. Pa ipak često, ja sam najstarija osoba u prostoriji. Dok starim, žao mi je što to moram da kažem, ne vidim oko sebe puno starijih radikala. Ali ističe se nekolicina istrajnih starijih anarhista. To su oni koji umeju da se smeju.

Neki od njh se smeju manijački, neki sarkastično, drugi se tiho cerekaju besmislicama. Ja sam naučio da se smejem od mojih matoraca.

Tokom proteklih šesnaest godina anarhističkog organizovanja, održao sam smisao za humor, distancirao se od ideologa i onih što biju pesnicom po govornici, i usredsredio svoju energiju na stvaranje zajednica ispunjenih ljubavlju, prijateljskim mrežama, baštama, dokumentaracima, i od nedavno, muzikom. Bilo je divno. Ja volim svet u kome živim.

Uprkos tome, sve u vezi sa mojim sadašnjim iskustvom suviše je lepo u odnosu na krizu sa kojom se suočavamo.

Svet u kome živim i dalje je neodrživ. Kapitalizam nam otima našu kulturu, pravo na čistu vodu koje ljudi stiču rođenjem, na hranu, obrazovanje, zdravlje i sklonište. On rasipa resurse i uništava životnu sredinu. A kada sam sa svojom zejdnicom, ja se dobro provodim.

Neophodno je dobro se provoditi. Ljubav čini život vrednim življenja. Ali, ljubav, bez delanja, je ništa.

Ja ne govorim o aktivizmu. Kampanja pisanja e-mailova, klipbord prozelitizovanje, i beskrajni sastanci bordova neprofitnih organizacija ne čine ništa. Ja govorim o punom frontalnom napadu na sistem.  Ja govorim o ratu - ratu koji su započeli ljudi koje nikada ne vidimo i koji donose odluke koje našu planetu vode u provaliju i naše kulture ka ništavilu, i ratu koji nismo tražili već koji se obrušio na naše zajednice, ratu protiv života, radosti, i zdravlja.

Ja mrzim rat. Ja mrzim nasilje. Ja živim da bih voleo i volim da živim.

Ja nisam tražio da se vodi rat protiv životne sredine, radnog naroda, tamnoputih ljudi, kvir osoba, osoba sa invaliditetom i siromašnih. Rat je poveden i mi moramo da odlučimo da li ćemo na njega odgovoriti ili ne. Da li ćemo sarađivati sa onima koji profitiraju od uništavanja dok mi ćutimo, pružamo "otpor" pisanjem pisama, i imamo beskrajno glupo poverenje u reprezentativnu demokratiju u koju niko ne veruje?

Ili ćemo dići u vazduh mašineriju kapitalizma i izgraditi novi svet u kome želimo da učestvujemo?

U svakom slučaju, mi moramo voleti jedni druge, znati kada da se povučemo i kada da krenemo napred. Mi se moramo puno smejati komičnosti svega oko nas i kao ludi se boriti za opstanak, lepotu i zdravlje.

Ako anarhisti pobede, to se neće desiti zato što smo ubedili svet mahanjem prsta i dogmatskom ideologijom. Mi ćemo pobediti kada budemo izgradili društvo u kome vredi živeti i kada budemo uništili infrastrukturu države i kapitalizma. Oba cilja se mogu razdvojiti na sastavne delove, spiskove onog što je potrebno učiniti i vremenski plan. Izgradnja strategije za ostvarenje naše vizije boljeg sveta, precrtavanjem jedne po jedne stavke sa našeg spiska, uz učenje kako da se smejemo, dišemo i volimo usred rata koji je započeo kapitalizam opremiće nas sa alatima koji će obezbediti našu pobedu.

Oh, i mrzim što to moram da kažem, al' ovo sranje neće proparti sutra. Strpljenje je ključno takođe.