Istraga bila u rukama nacista
Kiosk M. K.U intervjuu nedeljniku „Špigl” profesor Vagner je istakao da je BKA, de fakto na nivou državne policije, doprinela da se počinjeni zločini zataškaju, da dokaze proguta mrak, da svedoci utihnu... Svoju verodostojnost, pri tom, lako je dokazao: Vagner je šef komisije istoričara koja istražuje istoriju Savezne kriminalističke službe u Nemačkoj.
Neprikosnoveni poznavalac, istraživač i analitičar istorije Trećeg rajha, započeo je svoju priču pomenom jednog vladinog saopštenja, pročitanom u Bundestagu, u Berlinu, pre desetak godina: u okviru parlamentarne interpelacije na temu (ne)doslednog gonjenja nacističkih zločinaca, postavljeno je pitanje da li su bivši nacisti, prevashodno esesovci, osnovali i da li još uvek vode Saveznu kriminalističku službu.
Vladin pisani odgovor glasio je: „Savezna kriminalistička služba nema nikakvih dodirnih tačaka sa nacionalsocijalističkim (nacističkim) strukturama... Služba je osnovana 1951. godine, šest godina po svršetku Drugog svetskog rata, pa je svaka eventualna povezanost isključena”.
Prema Vagneru, dve trećine rukovodećih struktura BKA regrutovane su iz komandnih redova Gestapoa, vojne policije GFP (Geheime Feldpolizei) i Kriminalističkog biroa Rajha.
„Pri tom nisu nužno prećutali ili sakrili detalje iz svoje (ratne) prošlosti... Bilo je dovoljno da prihvate savet da javno i glasno ne hvale Treći rajh, da se ne deklarišu kao pristalice Hitlera. Tako su, 1958. godine, na primer, trideset i tri načelnika resora (od ukupno 47) bili bivši esesovci”, kaže on. „Interno, reda i kozmetike radi, pokrenute su istrage protiv stotinu od ukupno četiri stotine službenika, zbog sumnje da su bili umešani u ratne zločine tokom Drugog svetskog rata. Vrlo detaljna istraga trajala je od 1951. do 1960. godine, ali nije donela negativne rezultate – optužbe protiv svih stotinu osumnjičenih pokazale su se kao neosnovane”.
Na pitanje „Špigla”, kako se takva struktura odrazila na rad ustanove, Vagner je otkrio da su „nacionalsocijalisti na komandnim mestima preusmerili BKA u borbenu jedinicu koja je dejstvovala u skladu sa prevaziđenim rasnim i političkim predrasudama”. „U svakoj istrazi, vođenoj u višem državnom interesu pokretana je teza o svetskoj jevrejskoj zaveri... Primera radi, posle atentata na kancelara Konrada Adenauera, načelnik BKA Jozef Ohs je zahtevao od vlade da mu se dozvoli da stavi u logore sve asocijalne strance... Istovremeno, njegov pandan u Državnoj odbrani (danas: Služba za zaštitu ustavnosti) bio je Teo Seveke, jedan od istaknutih, bivših članova nacističke partije NSDAP”.
Novinari „Špigla” su postavili i pitanje odnosa starih nacista u BKA i američke CIA, koja je sve do sedamdesetih godina imala nadzor nad nemačkom kriminalističkom službom.
Na pitanje zar nacističke strukture i njihove rasistički motivisane akcije u BKA nisu izazvale podozrenje CIA, Vagner je odgovorio da je sa grupom istoričara dobio uvid u akte CIA, koji su do 2007. bili pod embargom.
„Iz njih proizilazi da su barem dva čelnika BKA bili na platnoj listi Amerikanaca, a da je njihova prošlost do detalja bila poznata Lengliju – to su bivši oficiri es-es-ovaca Jozef Ohs, rukovodeći načelnik BKA od 1952. godine i Paul Dikopf, od 1965. do 1971. godine predsednik BKA”.