"Bolje umreti od metaka nego od gladi" - Filipinski aktivisti/kinje u borbi protiv korporacija i vojske

Filipinski aktivisti i aktivistkinje uzvraćaju udarac korporativnim i vojnim snagama.

DIAN RUIZ, PRODUCENT: Na Mindanau, glavnom ostrvu na jugu Filipina, strane kompanije uništavaju životnu sredinu i otimaju sredstva za život lokalnog i urođeničkog stanovništva.

Korporativni agrobiznis, na primer američke kompanije Dole, Del Monte, Monsanto, zagađuju vodotoke i uništavaju okolna poljoprivredna gazdinstva. Kineski, evropski, kanadski i filipinski rudnici ogoljuju planine da bi došli do onoga što neki procenjuju da je najveće nalazište gvožđa na svetu. Tu su takođe i neke od najznačajnijih rezervi zlata, nikla i bakra u Aziji.

Uprkos prirodnim bogatstvima, većina Mindanaoa se bori da preživi, sa šest od deset najsiromašnijih provincija u siromašnoj zemlji. Filipinska fojska je ta koja utire put i štiti strane korporacije, na silu evakuišući stanovnike sa svojih imanja, a ne prezaju ni od ubijanja i kidnapovanja.

JOSAPHINA PAGALAN, ZEMLJORADNICA: Vojnici su zaštitnici stranih kompanija.

RUIZ: Real News mreža je provela izvesno vreme u Karagi na severoistoku Mindanaoa, jedne od najsiromašnijih oblasti, ali najbogatije što se tiče ruda i poljoprivrede.

Sestra Stella se bori za Mindanao i videla je štetu koju su pretrpeli životna sredina i ljudi zbog invazije profitnh useva (cahs crops), poput Dolovih banana.

SESTRA STELLA, GENERALNA SEKRETARKA, PANALINGKDAN (ODBRANI) MINDANA: Biodiverzitet - to je lepota, to je stvaranje! Sve ima svoje mesto, sve ima život. Sve ima pravo da živi. Ali sa kapitalizmom, sa plantažama agrobiznisa, jedino jedna stvar ima pravo da živi, i to je banana.

RUIZ: Rogilio Montero, organski poljoprivrednik koji uzgaja pirinač u Tagu i predsedavajući seljačke organizacije, razgovarao je sa nama o svojoj zajednici i imanju, koje je sada opkoljeno drvećem Dolovih banana.

ROGILIO MONTERO, UZGAJIVAČ ORGANSKOG PIRINČA: Nakon što je došao Dole i opkolio imanja koja su još uvek sejala pirinač pre nego što su pretvorene u plantažu banana, mi smo primetili porast broja štetočina u okolnim oblastima, i voda je postala pretnja, zato što drenaža ide kroz glavnu reku. Zato su seljaci sve zabrinutiji da im to može doneti štetu ili bolesti.

RUIZ: Dole ima više od 13.000 hektara plantaža banane u toj oblasti, veću površinu odo čitave površine San Franciska. Uzgajanje profitnih useva poput banana i uljnih palmi znači da su dva glavna proizvoda, kukuruz i pirinač, istisnuti. I isto važi i za poljoprivrednike koji ih uzgajaju.

MONTERO: Kada Dole nje bio ovde, mi smo mogli da preživimo od prihoda sa ovih farmi. To je bilo dovoljno za zadovolji potrebe moje porodice.

RUIZ: Dole preuzima zakup nad zemljom na koju su obrađivali poljoprivrednici zakupci. Sada ti zemljoradnici rade za Dole i ne mogu da zarade za preživljavanje.

Za zemljoradnike koji nastave da obrađuju zemlju poput Rogilia, polja i vode su sve zagađenija i zemljoradnicima stalno preti iseljenje.

Oni takođe moraju da se nose sa filipinskim sistemom hacijendi. Ovaj sistem daje svu moć zemljoposednicima - kororacijama i utvrđenoj filipinskoj aristokratiji. Većina zemljoradnika su zakupci koju obrađuju tuđu zemlju. Zakupci moraju da pozajmljuju novac za nabavku materijala koji su im potrebni i da se bore da zarade dovoljno da bi mogli da otplaćuju dug.

Filipinska vlada produžava sistem velikih zemljoposedničkih porodica, poput porodice aktuelnog predsednika. Zakupci ne mogu da opstanu bez subvencija, pošto cena njihovih proizvoda na lokalnim pijacama nije dovoljna da pokrije njihove troškove. Multinacionali poput Dola, sa druge strane, imaju ogromnu prednost. Oni su dobro kapitalizovani i oni prodaju svoje profitne useve na globalnom tržištu.

RUIZ: Nasuprot tome, kada uzgajivači pirinča prodaju svoju žetvu, cena koju dobiju je toliko niska da moraju da prodaju skoro sav svoj pirinač da bi mogli da otplaćuju dugove. To ostavlja zemljoradnike bez dovoljno hrane za njihove porodice.

Korporativne plantaže nisu jedine destruktivne snage u Karagi. Velike rudarske korporacije obrušavaju planine koje su bogate rudama i šalju ih na obradu u drugu zemlju.

STELLA: Mi smo videli svojim očima kako se naše mineralne sirovine, naš laterit nikla, crvena zemlja, odnovi i vozi za Japan, Australiju i Kinu.

RUIZ: Ovo je Šenžau rudnik nikla u kom se vadi ruda iz planine i šalje za Kinu odmah iz njegove privatne luke gde toksične otpadne vode direktno idu u more. Rudnik zagađuje vodotoke, ubija useve, stoku i ljude.

Mi smo razgovarali sa poljoprivrednikom i ribarom koji živi nadomak filipinskog rudnika nikla u Suriga del Suru, Marcventures.

ARSENIO AVILA, POLJOPRIVREDNIK I PREDSEDAVAJUĆI POLJOPRIVREDNE ZADRUGE I UDRUŽENJA NAVODNJIVAČA: Dakle te podrušja su takođe okružena sa rudnicima. Pa, zahvaljujući tome, rudnici su uzbrdo, na planini, a poljoprivredno zemljište je dole. Tako da kada pada kiša blato se spira niz reku i naravno da će to da utiče na branu za navodnjavanje.

RUIZ: Arsenio nam je rekao da zagađena voda iz rudnika ubija useve i ribu. I ti kanali su lokalnom stanovništvu jedini izvor vode za piće. Mnogi ljudi su raseljeni sa svojih imanja i sada rade za rudarske korporacije, ali taj rad je tipično sezonski, po ugovoru, sa niskim platama i bez zdravstvenih beneficija, uprkos opasnostima.

Kako mogu ove korporacije to da rade? Na osnovu preporuke Svetske banke, Filipini su liberalizovali svoju rudarsku politiku Zakonom o rudnicima iz 1995. da bi privukli više strane tehnike i kapitala. Zakon omogućava stranim korporacijama 100% vlasništva nad rudama, čak iako je po filipinskom ustavu vlasništvo stranaca ograničeno na 40%. Vlada oporezuje samo 2% od vrednosti iskopane rude. Tako da sada vlada u suštini poklanja svoje rudno bogatstvo.

Pretnje zajednici ne tiču se samo njihove životne sredine i sredstava za život. Filipinska vojska teroriše lokalno i urođeničko stanovništvo da bi utrla put rudarstvu, seči šuma i poljoprivrednim korporacijama.

Od kako je ova zemljoradnica bila devojčica, njena urođenička zajednica Manobo bila je isterana sa svoje zemlje barem četiri puta od strane filipinske vojske.

JOSAPHINA PAGALAN, ZEMLJORADNICA: To se desilo, oni (vojska) su zauzeli kuće i školu. Oni su ispreturali sve po ALCADEVU-u, školi. Iz tih razloga smo se brzo evakisali. Naravno, zato što smo se evakuisali, to je uticalo i na naše stvari i sredstva za život. Mi smo morali da ostavimo naše imanje i kukuruz. Kada smo se vratili ničeg nije bilo.

RUIZ: Deca iz sela su takođe prekinula svoje obrazovanje pošto su čitave zajednice oterane u džunglu.

JOSAPHINA: Teško nam je da se ekavuišemo, da ostavimo naše kuće. Umesto toga, mi moramo da idemo tamo gde je teško naći vodu za piće, toalete, hranu i mesto za spavanje.

RUIZ: Starešina Manoboa i predsednik urođeničke organizacije nam je govorio o prošlom i tekućem terorisanju od strane vojske.

DATU JALANDONI CAMPOS, PREDSEDAVAJUĆI, UROĐENIČKA ORGANIZACIJA MAPASU: Sa svakom vojnom operacijom, mi smo u strahu. Bojimo se ko će sledeći od naših članova biti pretučen, ko će biti ubijen ili nestati, koga nećemo moći da nađemo, i za koga nećemo znati da li je živ ili mrtav. Do današnjeg dana, ima članova naše organizacije koji su nestali usred vojne operacije. Mi još uvek ne znamo gde su. Mi ne znamo da li su živi ili mrtvi.

RUIZ: Lokalna rudarska zadruga je takođe na meti vojske.

JUCY SALADO, GLASNOGOVORNICA I BLAGAJNICA, MALI RUDARI NAGAMIJA: Pa, zašto vojnici ne žele da radimo ovde i ne dozvoljavaju nam da živimo bolje? Zato što zele da ovde operišu velike rudarske kompanije. To je ono što žele vojnici, verovatno zog toga što vlada želi da tako rade.

RUIZ: Jucy nam je rekla da je vojska digla u vazduh njihove tunele, spalila njihove kuće, uništila njihove cevi.

Rudarenje je njihov jedini izvor prihoda. Ti lokalni rudari ne koriste hemikalije, skretanje vode, otvorene jame, ili deforestaciju, za razliku od korporativnih rudnika. Kada oni prodaju zlato lokalnim kupcijam, oni dele zaradu na jednake delove unutar zadruge. Ali ti mali rudari su pretnja korporativnim interesima, i zato ih vojska progoni.

RUIZ: Dok je situacija u Karagi užasna, sa agrobiznisom, rudarstvom i sečom šuma koji uništavaju životnu sredinu i zajednice, lokalno stanovništvo pronalazi snagu u organizovanju.

U Han-Ajanu u džunglama Surigao del Sura, solidarnost zajednice protiv intruzivnih korporacija je zasnovana na školi koju je osnovalo pet urođeničkih plemena. Oni su osnovali ALCADEV, Alternativni centar za razvoj poljoprivrede i sredstava za život. Škola podučava poljoprivredi, komunalnom razvoju, i šta se dešava zbog korporacija i vojske. Oni ne predaju samo sreednjoškolcima, već i starijim osobama.

Jedna od grupa koje su osnovale školu je MAPASU, organizacija urođeničih naroda. Njeno ime na Kuebanu se prevodi kao Ne odustaj u borbi za narednu generaciju.

Škola i MAPASU podstiču solidarnost, zbog čega vojska stalno pokušava da je zatvori.

JOSAPHINA: Zato što se organizacija MAPASU uvek bori protiv rudarskih kompanija, mi smo podvrgnuti čestim vojnim operacijama.

Oni vide da je MAPASU čvrsto ujedinjen i da ljudi razvijaju kapacitete zbog projekata koji imamo ovde, koji nam nije dala vlada, već je rezultat nastojanja uruđenika da osnuju svoju školu.

RUIZ: Do sada, Han-ajan je bio uspešan u odbijanju rudarskih korporacija.

JALANDONI: Trenutno, u organizaciji MAPASU ima rudarskih kompanija koje pokušavaju da uđu, ali zbog snažnog otpora ljudi i čvrstog jedinstva naroda, oni nisu uspeli da uđu.

RUIZ: U obližnjoj zajednici rudara zadrugara, jasno je da su spremni da se bore protiv korporacija i vojske da bi odbranili svoj način života.

JUCY: Kada stvarno velika kompanija pokuša da uđe ovde, mi smo protiv toga. Tako mi kažemo - bolje je umreti od metaka nego od gladi.

RUIZ: Ovo je Dyan Ruiz za Real News Network.