Naomi Klajn - panel na Klimaforumu

EJMI GUDMAN: Ovim ekskluzivnim prenosom, mi smo jedini globalni dnevni izveštači čiji program se emituje na televiziji, radiju i internetu svakoga dana iz Bela centra, gde se održava COP15, samit o klimatskim promenama.

Ali sada ćemo otići na Narodni klimatski samit, Klimaforum, koji se održava u srcu Kopenhagena, i gde se svakodnevno okupljaju aktivisti i aktivistkinje iz čitavog sveta. Među temama koje se razmatraju na narodnom klimatskom samitu su pitanja reparacije, pravda, modeli alternativnog razvoja, održiva potrošnja, netržišna rešenja, klimatske izbeglice, urođenička prava.

U četvrtak uveče, autorka Šok doktrine i novinarka Naomi Klajn obratila se prepunoj sali na panelu o ekološkom dugu i klimatskoj pravdi.

NAOMI KLAJN: Preko puta u Bela centru (Bella Center), umire određeni model odnošenja prema klimatskim promenama. On se pred očima svetske javnosti razotkriva kao ništa više nego poslednji trzaj za preostale resurse ugrožene planete. To je ono što se dešava u Bela centru. I kada ste tamo, to se može osetiti. Osećaj je stvarno grozan.

Juče je održan protest ljudi iz Tuvalua, i na taj način su nastojali da budu vidljivi. Oni su – vidim da svi klimate glavama, zato što je tamo bilo veoma čudno. Oni su pričali o nepostojanju njihove budućnosti, nestanku njihove zemlje, što je oblik genocida. To je u skladu sa definicijom genocida UN, po kojoj su to su radnje koja dovode do nestanka naroda. I dok oni protestovali, mogli ste da vidite ljude u poslovnim odelima kako idu jedan/na za drugim/om zagledani u svoje cipele i pokušavaju da izbegnu susret sa njihovim očima, onako kako to vidite kod ljudi koji skreću pogled kada ugledaju beskućnika/cu. Ali ovde se radi o zemlji koja nestaje. I eto takav je osećaj preko puta.

Ovde [na Klima forumu, nap. prev.], artikuliše se drugačiji model. I zato je ovo istorijski skup. To je istorijski skup, zahvaljujući tome što je Jubilee South [prethodno] organizovala ovakve vrste skupova na Jugu. Imali smo tribuanl za klimatski dug u Bangkoku tokom pregovora. Ti razgovori su već vođeni. Ali ne mislim da je na globalnom Jugu ikada održan ovako veliki skup.

U prilici smo da vidimo redefinisanje environmentalizma, koji je oduvek bio neka vrsta, nekakvog plišanog pokreta ovde na Severu. „Svi smo u tome zajedno. Uhvatimo se za ruke“, zar ne? Nema ničeg lošeg u držanju za ruke, ali činjenica je da mi u svemu tome nismo na isti način zajedno. Postoji inverzni odnos između ljudi koji su stvorili problem i mesta na kom se posledice tih problema osećaju. Postoji inverzni odnos između onih koji su stvorili problem i ko može da priušti sebi da se sačuva od problema, i to nije slučaj asmo sa globalnim Jugom. Setite se Nju orleansa. Zar ne? Isto važi i za Jug i za Sever. Ljudi koji su imali resurse mogli da odu iz zone katastrofe; ljudi koji zavise od države ostavljeni su na svojim krovovima, što je neka vrsta klimatskog aparthejda, u Sjedinjenim Državama.

Tako da imamo tu raspravu o reparacijama. U Sjedinjenim Državama, kada govorite o reparacijama, to se ne odnosi na krađu resursa u onoj meri u kojoj se odnosi na krađu ljudi. A ovaj pokret o kome govorimo danas je deo tog pokreta, takođe. Ustvari, na konferenciji iz 2001. u Durbanu, Južna Afrika, Konferenciji o rasizmu, pitanje ekološkog duga je bilo takođe na dnevnom redu, ali bile su i reparacije za ropstvo. Čini mi se da su ovde neki ljudi iz N'COBRA-e iz Sjedinjenih Država, što je nacionalna koalicija koja traži reparacije za ropstvo. I oni zaslužuju da im se oda priznanje, zato što se ovaj pokret naslanja na njihov rad, takođe.

Htela bih da ispričam pričicu o tome kako... sa čim se suočavamo kada su u pitanju reparacije. Pokušavaću da budem kratka. Drugi ljudi, naravno, kojima se duguju reparacije na globalnom Severu su narodi Prvih Nacija, ili urođenički narodi, čija zemlja je ukradena. I imala sam to iskustvo pre nekoliko godina... Bila je 2004. Sećam se jer su bili predsednički izbori u Sjedinjenim Državama, i bila sam u Njujorku zbor protesta protiv Republikanske konvencije, na kojoj je ponovo izabran Džordž Buš. I nekoliko aktivista Prvih Nacija iz Kanade su takođe bili u gradu zbog tih protesta.

I kao deo toga, oni... otišli smo na sporednu misiju u Mudis (Moddy's). Mudis je, kao što znate, kreditna agencija. Ona zemljama daje njihove kreditne rejtinge. I bila sam sa vrlo moćnim glasnogovornikom Prvih Nacija za Haidu, koji se zvao Gujao, i Arturom Manuelom, koji je bivši poglavica Nuu-čah-nult Prve Nacije iz Britanske Kolumbije. I Artur je odlučio da je jedini način da ubedi Kanadu da prizna dugove koje je dugovala narodima Prvih Nacija bio taj da se sretne sa kreditnim agencijama koje su Kanadi dodelile kreditni rejting sa trostrukim A, što je najviši mogući kreditni rejting, i da objasni Mudisu da zapravo Kanada ima ogroman neisplaćeni dug u vidu zemalja koje je pokrala, bez ugovora, od naroda Prvih Nacija. I tako je Artur uspeo da ugovori sastanak između njega i Gujaoa – i mene su pustili da im se pridružim – i izvesne osobe iz Mudisa koja izdaje kreditni rejting Kanade. Popeli smo se gore na neki tridesetpeti sprat, i sastali smo se sa tim tipom i jednim njegovim kolegom iz Argentine koji je zaspao tokom sastanka.

Ali ono što je bilo interesantno... i tako su Artur i Gujao predstavili sva dokumenta, sudske naloge, pravosnažne presude Vrhovnog suda Kanade, koje su dokazivale njihov slučaj da je ta zemlja ukradena i da im se duguju milijarde u neisplaćenim... u neisplaćenim dugovima. I oni su rekli: „Kanada nije sjajno mesto za investiranje, jern šta bi se desilo ako bismo zatražili isplatu tih dugovanja?“ I to je bilo jako interesantno, zato što je tip iz Mudisa klimnuo glavom, i rekao: „Vi ste u pravu. Mi znamo za ove sudske presude, ali smo odlučili da vi nećete naplatiti te dugove. Tako da to ne utiče na naš kreditni rejting.“

I to je veoma važna stvar koju treba da zapamtimo, zato što je dug politička stvar. Zar ne? Vi možete da iznesete svoje argumente. I kada iznosite te argumente, iskreno, nikoga ni ne zanima da se raspravlja sa nama, zato što je to očigledno. Nauka je tu. Pravni ugovori su tu. Ali ono što oni zapravo kažu je: „Vi i koja vojska? Kako ćete da uzmete te pare od nas? Vi niste dovoljno moćni da biste dobili taj novac od nas.“ I tu sada na scenu stupaju društveni pokreti, zato što, znate, mi možemo da pričamo koliko god hoćemo o dugu, i mi možemo da pričamo koliko god hoćemo o reparacijama, ali oni će da nam se smeju, sve dok ne bude neke snage pokreta koja će podupirati to što nam je važno, te zahteve. I to je naš zadatak.

E sad, mislim da ima raznih stvari koje možemo da uradimo. Znate, kao jedina osoba iz dužničke nacije na ovom panelu, moram da priznam da Kanada, brajko moj, mi dugujemo mnogo. Mi smo klimatski kriminalci nad klimatskim kriminalcima ovde u Kopenhagenu, zato što smo potpisali Kjoto protokol, za razliku od Sjedinjenih Država. One ga nisu potpisale. Kanada, mi smo potpisali, tako da aktivno učestvujemo u kršenju zakonski obavezujućeg sporazuma kada povećavamo emisije za 26 procenata. E sad, mi znamo kada ljudi prekrše svoje obaveze prema STO, ima sve da se puši od priče o tome. Mi znamo kada je Bolivija odlučila da ne želi da Bechtel krade njihovu vodu i da stavlja van zakona skupljanje kišnice i oni su izbacili Bechtel iz zemlje, znamo da su bili tuženi od strane Bechtela za 26$ miliona dolara zbog kršenja ugovora. Šta se desilo kada je Kanada prekršila svoj ugovor sa svetom, sa Kjotoom? Tako da treba da počnemo da vršimo pritisak na vlade da kažu da im je stalo do ovih pitanja i da urade stvari kao što je pokretanje trgovinske odmazde, da izbace Kanadu iz Komonvelta, i stvari poput toga. Mora se pokazati nekakva snaga. Mora biti nekakvih posledica. I tako, ove ideje su na stolu.

Mi ne možemo doći do toga odmah, ali htela da bih da kažem nešto o onome što možemo da uradimo tokom ove nedelje. Anđelika je zatražila od nas da se postaramo da se naši glasovi čuju, i mislim da to stvarno treba da uradimo. Mi stvarno treba da pokažemo lice tog kontra-pokreta ovde pre nego što se završi samit.

Rekla sam na ortvaranju Klima foruma da ima mesta i za gnev i da ima mesta i za građansku neposlušnost. Nisam rekla, kao što se tvrdilo u nekim novinskim izveštajima, da bi Kopenhagen trebalo da bude razlupan. Ja to stvarno ne mislim. Mislim da je to veoma loša ideja. I rećiću to otvoreno, čak iako mi ljudi uvek govore: „Nemoj da kažeš da je to loše. Nemoj da kažeš da je to loše.“ Slušajte, razlog zbog kojeg je to loše je upravo ono što vidimo ovde. Ovaj razgovor koji je započet ovde o pravom licu environmentalizma, kao klasnog rata koji se vodi od strane bogatih protiv siromašnih, nikada se pre nije desio. Nikada nije postojala globalna medijska pažnja usmerena na ovu diskusiju. Ako dopustimo medijima da promene diskusiju u razbijene izloge u Kopenhagenu – što je najdosadnija diskusija na svetu, OK? – onda stvarno nismo uspeli.

Ali ne kažem da ne treba da bude direktne akcije. Treba da bude direktne akcije. I želim da vas sve pozovem da podržite, da učestvujete u sjajnoj akciji koje je pripremljena za 16. decembar. Tada će se desiti marš na Bela centar. I nadam se da će biti i marša iz Bela centra. I to je prilika za grupe koje su unutar Bela centra i koje su tako frustrirane, koje žele da kažu ne svim tim tržišnim mehanizmima, koje znaju da neće biti postignut sporazum koji će rešiti klimatsku krizu, da se ne zadovolje pukim objavljivanjem saopštenja za javnost nakon što se sve desi kojim će reći: „Ustvari, nama sa zapravo ovo ne sviđa“, već da izađu, da sednu na ulice sa ljudima koji su došli u Bela centar, i da se zajedno postaramo da se naši glasovi čuju.

EJMI GUDMAN: Bila je to Naomi Klajn, autorka knjige Šok doktrina, a takođe objavljeno je i jubilarno izdanje njene knjige No Logo povodom desetogodišnjice originalnog izdanja. Ona je govorila na Klimaforumu. Ona takođe bloguje iz Kopenhagena na thenation.com.