Norman Finkelstein: Gandi je prezirao kukavičluk

Nakon iscrpnog studiranja dela Mahatme Gandija, profesor i aktivista Norman Finkelstein napisao je knjigu o principima nenasilnog otpora, od indijske borbe za nezavisnost do trga Tahrir i parka Zukoti. On kaže da za Gandija “ništa nije bilo odvratnije od kukavičluka”, i da je smatrao da nenasilje ne znači bežati od opasnosti. Ustvari, Gandi je smatrao da je za vođenje oružanog rata potrebno manje hrabrosti od nenasilnog otpora u kom „treba da idete pravo na vatrenu liniju, razdragani i sa smehom na usnama, i da budete razneti u param parčad.“

Finkelsteinova nova knjiga se zove What Gandhi Says: About Nonviolence, Resistance and Courage.

Izvodi iz intervjua:

… iako su (Univerzitetska biblioteka Njujorka prim. Prev.) 1984. dobili kolekciju, ja sam bio prva osoba koja je uopšte zatražila bilo koji tom Gandijevih 98-tomnih sabranih dela. Pročitao sam oko polovine, 47 tomova, što je oko 25.000 strana.

… Gandi nije bio pacifista koji je, na primer, prikazan u filmu Ser Ričarda Atenboroua o Gandiju. Gandi je vrednovao nenasilje, nema sumnje u to. Ali on je pridavao podjednaku vrednost, i na nekim mestima moglo bi se reći i više vrednosti, hrabrosti. Ne samo nenasilju, već hrabrosti. I za njega ništa nije bilo odvratnije od kukavičluka. Nije nasilje to koje je, za Gandija, najodvratniji ljudski instinkt; to je kukavičluk.

… Gandi kaže: „Moje nenasilje ne priznaje bežanje od opasnosti i ostavljane bez zaštite onih koji su vam dragi. Između nasilja i kukavičkog bega, jedino što mogu je da stavim nasilje iznad kukavičluka. Ja ne mogu da propovedam nenasilje kukavici više nego što mogu da nagovaram slepca da u uživa u zdravim prizorima. Nenasilje je vrhunac hrabrosti. I na osnovu mog ličnog iskustva, meni nije bilo teško da pokažem superiornost nenasilja ljudima koji su obučeni u školi nasilja. Kao kukavica, što sam godinama bio, ja sam se držao nasilja. Počeo sam da cenim nenasilje tek onda kada sam počeo da odbacujem kukavičluk.“

… mnogi ljudi na levici, smatraju da je nenasile za plašljivce, i oni žele nasilje zato što je ono, znate, mačo itd. Ali onda se pojavi Gandi i kaže: „Ja mislim da je za nenasilje potrebno više hrabrosti nego što je potrebno za nsailje.“ Pa, na početku sam mislio … da on to govori samo radi retoričkog efekta. Ali onda, kada pročitate šta on zapravo misli, to je zapravo smisleno. On kaže, ako verujete u nasilje, i recimo da je u toku rat, vaš neprijatelj, vaš protivnik, ima oružje, i vi imate svoje oružje. Pa, u svakom slučaju, da, vi rizikujete svoj život, ali vi imate nešto čime možete da se zaštitite: vaše oružje. I vi možete preživeti susret [sa nepreijateljem]. Ali Gandi kaže, „nenasilje znači da treba da koračate pravo na vatrenu liniju“ - i sada ga citiram - „vi treba da koračate pravo na vatrenu liniju, razdragani i sa osmehom na usnama, i da budete razneti u paramparčad.“ To je ono što za Gandija znači nenasilje. Vi bi trebalo da budete razneti u paramparčad.

Tokom nenasilnih aktivnosti koje su poznate.... tokom raznih kampanja, on bi rekao svojim sledbenicima: „Nemojte da budete kukavice koje će otići u zatvor, zato što se bojite da će vas ubiti. Ne koristite zatvor kao izgovor da se izvučete od smrti. Bolje bi vam bilo da vam razbiju lobanju. U protivnom, neću da čujem za vas.“

… Vidite, za Gandija, politika nije bila prosvetljavanje masa. Ne, to je nešto iz marksističke tradicije: „Mi smo avangarda. Mi poznajemo nauku, nauku marksizma“ - ili, u moje vreme, nauku marksizma-lenjinizma. „Mi imamo nauku, i mi treba da donesemo prosvetljenje neprosvećenim masama koje pate od lažne svesti i raznih drugih, znate, boljki.“ Gandi nije takav.

Gandi je više kao pokret Occupy. Da, on je mnogo više nalik pokretu Occupy, zato što je pokret Occupy počeo tamo gde … je već bila svest američkog naroda. Niko nije morao da nas nauči da je sistem nepošten. … I tako, ono što je pokret učinilo tako uspešnim je bila, smatram, gandijevska taktika: oni su pronašli savršen slogan („mi smo 99%“, prim. prev.) koji je bio otelotvorenje svesti američkog naroda u tom trenutku. Da su otišli malo dalje sa tim sloganom, možda bi ostali bez ljudi. I to, smatram, je bio pravo – za mene, to je bio pravo shvatanje Gandija, da politika nema veze sa prosvećivanjem naroda. Politika, za Gandija … je pobuđivanje savesti javnosti da bi je podstakli da uradi nešto povodom onoga što već zna da je loše.

… On koristi – znam da je to paradoks – on koristi najnasilniji jezik, ne protiv onih koji su počinili nasilje. Zapravo, on kaže da se divio Sparti, zato što se divio hrabrosti ratnika. I on je uvek koristio vojne metafore. Bila je to „vojska nenasilnih“. On je bio „general“. On je uvek koristio ratničke metafore. Ali on je … čuvao najnasilniji jezik za kukakvice. On bukvalno kaže da one ne zaslžuju da žive. Kukavica nema pravo na život.

… On je bio, znate, mnogo je stvari u vezi sa Gandijem koje su bile veoma ekscentrične i takođe veoma autokratske. Znate, Gandi je bio u fazonu: „ili će da bude po mome, ili pali“. On je bio veoma, veoma autokratičan. I on je rekao da odluke o onome šta će da radi nisu zasnovane na razumu. Razum dolazi kasnije. To je ono što mu je govorio unutrašnji glas da radi. Pa, očigledno, ne možete racionalno da se raspravljate sa unutrašnjim glasom. Ili se slažete, ili se ne slažete i odlazite. … [njegova unuka mi je] rekla da je on imao veliko poverenje u taj unutrašnji glas, koji je – znate, danas bismo rekli – mi bismo rekli da je imao dobar politički instinkt. Ali vi ne možete da se raspravljate sa instinktom. Instinkt vam kaže, „Uradi to u ovom trenutku“. Ali ne možete se sa njim stvarno raspravljati. I tako, bilo je veoma teško. Znate, čitajući ga, naišao sam na crtu autokratskog – tu autokratsku crtu, koja je veoma neprijatna.

Sa druge strane – i, znate, na neki način me razneži – vi ne možete a da se ne divite tom čoveku. Mislim, ta vrsta moralne snage koju je on imao, to je na kraju bilo prosto zastrašujuće, '47. Indija je eksplodirala u tom užasnom krvoproliću, Podeli. Procenjuje se da je oko milion ljudi ubijeno. Izađete na ulice Kalkute, bukvalno 10.000 leševa je na ulici. Sva ta krv bukvalno pliva po ulicama. I dođe Gandi, i prvo što uradi je da ode u hindu hramove. Ne zaboravite, to se dešava na mestu gde je mržnaj imeđu verskh zajednica dostigla grozničavi vrhunac. I on ode u hinduističke hramove i insistira: „Počeću svaku versku – svako bogosluženje ću početi sa pasusom iz Korana.“ Hinduisti su pobesneli. „Kako to misliš, iz Kurana?“ I on je nepokolebljiv. „Ja počinjem sa Koranom.“ I tu bi bilo ljudi koji bi ga prozivali i ljudi gorih od toga. On bi ostao u hramu sa njima čitavu noć. On je rekao: „Ja ću da sedim i zajedno sa vama razmotrim zašto počinjem sa Koranom.“ I kada je započeo štrajk glađu tokom užasnog krvoprolića, znate, njemu u prilog – može se reći tako – oni su prestali. OK, tačno je da su prestali sa međusobnim ubijanjem samo privremeno. Možete čak reći da su prestali samo na kratko. Ali zbog Mahatme, zbog Gandidžija, oni su prestali. Znate, to je – to je veoma impresivno. Naravno, loša strana je, to što je ta vrsta moralne snage došla i otišla sa Gandijem. Nije bilo nikoga drugoga ko bi nalagao takvu vrstu moralnog autoriteta.