Radnički pokret Japana se bori sa teškoćama rada na određeno vreme

Ja sam Majlk Pen, za Real News iz Tokija.

Na svom vrhuncu, 1949, više od 55% japanskih radnika su bili u sindikatima. Ali nedugo zatim promenila se situacija. I vlada SAD i konzervativni posleratni lideri Japana radili su na tome da oslabe moć radnika i sindikata na razne načine i bili su veoma uspešni.

HIROŠI KIMURA, pomoćnik generalnog sekretara, Rengo:

Ministarstvo rada vrši istraživanja o sindikatima i u prošlogodišnjem istraživanju su ustanovili da je stepen radnika koji su aktivni u sindikatima iznostio 17,9%. To je manja cifra od one koja je zabeležena godinu dana ranije.

Japanska sindikalnaa konfederacija, skraćano Rengo, daleko je najveća nacionalna sindikalna centrala. Ona predstavlja daleko više od 6 miliona japanskih radnika, čak i sada. I njen lider, Nabuaki Koga, najpoznatija je ličnost radničkog pokreta za čiju podršku se bore mnogi ambiciozni i etablirani političari. Pa čak i Rengo se bori da ne zaostane za japanskom privredom koja se menja.

Hiroši Kimura:

U velikim fabrikama ljudima je mnogo lako da se organizuju u sindikate, ali u uslužnom sektoru često imate posla sa malim firmama, i tu su daleko manji izgledi za sindikalne organizatore.

Ali čak i sa velikim poteškoćama, postoje milioni sindikalizovanih radnika koji nisu pod okriljem Renga.

Hiroši Kimura:

Prosto rečeno, to je sukob različitih ideologija. 

Nacionalna konfederacija sindikata, Zenroren, druga je po veličini nacionalna sindikalna centrala koja predstavlja više od 700.000 organizovanih radnika i radnica i poznata je po svom aktivističkijem pristupu u poređenju sa više statičnim i konzervativnijim Rengom.

JOŠIKAZU ODAGAVA, generalni sekretar, Zenroren:

Najveća razlika između Renga i našeg Zenrorena tiče se toga da li da imamo zasebne sindikate u okviru svake kompanije ili da idemo preko njihovih granica i da povećamo naš uticaj izgradnjom regionalnih i međuindustrijskih sindikalnih veza.

Svakako, jedan od neobičnih karakteristika japanskih sindikata je to što su skloni zasebnom organizovanju, u okviru pojedinih kompanija, umesto da to rade horizontalno preko čitave industrije.

Mnoge kompanije kreiraju svoje jedinstvene sindikate, možda da bi se pelcovali protiv pokretanja nezavisnijih sindikalnih aktivnosti. Zenroren se protivi tim sindikatima koji su specifični za pojedine kompanije i često se po tom pitanju sukobljava sa Rengom.

Premda formalno nezavisan od bilo koje političke partije, Zenroren sarađuje sa Japanskom komunističkom partijom, i poput nje, ostaje jedan od najjačih pobornika tradicionalnih pacifističkih stavova posleratnog Japana.

Jošikazu Odagava:

Sindikati mogu da postoje samo u za vreme mira i ne mogu da napreduju u ratnim uslovima. Ja mislim da tu činjenicu u vezi sa pravom ljudi da se organizuju nalaže istorija Japana.

Rengo takođe ima svoj politčki savez i to sa Demokratskom partijom Japana, koja je do decembra bila na vlasti.

Uticaj Renga često se može videti na najvišim nivoima te partije.

BANRI KAIEDA, predsedink Demokratske partije Japana:

Naša temeljna pozicija je da usvajamo perspektve radnika i potrošača. To znači da pažljivo slušamo glasove radnika iz sindikata, i potrošača. Nama je cilj da imamo odnos saradnje sa njima i nastavićemo to da radimo.

Ali čak i trogodišnji režim u suštini pro-radničke Demokratske partije Japana, malo toga je učinio da odgovori na najveći izazov sa kojim se suočavaju japanski sindikati a to je konstantna promena od stalnog zaposlenja tokom čitavog radnog veka do raznih oblika rada na određeno vreme.

Hiroši Kimura:

Rad na određeno vreme je postao sveprisutan: honorarni rad, radnici po ugovoru, uslužni radnici. Zbog toga, mi se suočavamo sa pojavom fenomena takozvanih "zaposlenih siromaha".

Lideri sindikata još uvek pokušavaju da pronađu efikasan način da odgovore na to.

Jošikazu Odagava:

Zenroren sada sastavlja naš akcioni plan i nama su radnici koji rade na određeno vreme vrhunski prioritet.

Iako ne sarađuje sa Zenororenom, Rengo takođe navodi pitanje radnika koji rade na određeno vreme,  kao glavni društveni problem.

Mi smo kritikovani zato što radimo zapravo samo u korist stalno zaposlenih radnika i javnih funkcionera, ali tu ovom periodu "prolećne ofanzive" njen glavni temelj su uslovi rada radnika koji rade na određeno vreme.

U japanskom društvu, radne tradicije žena su među najnezahvalnijim.

HIROHIKO TAKASU, projektni direktor, univerzitet Hitocubaši:

Žene su ušle na tržište rada tokom 1980-ih i čak i sada više od polovine čine radnice koje rade na određeno vreme.

Neke japanske sindikalne aktivistkinje su se žestoko borile da promene najsramnije i diskriminatorske politike, kao što ova bivša liderka sindikata Japanskog aerotransporta objašnjava:

TAEKO UČIDA, bivša stjuardesa Japanskog aerotransporta:

Ja sam ušla u kompaniju 1974. i u to vreme od žena se zahtevalo da se udaju i penzionišu. Naš sindikat je zahtevao da starosna granica za radnice bude povećana sa 30 na 60 godina. Mi smo rekle da bi žene trebalo da budu tretirane isto kao i muškarci, čak iako imamo decu. Kroz naše uporno pregovaranje i našu solidarnost mi smo uspele da ostvarimo svoj cilj.

Ali gospođica Učida je bila na čelu jednog od tih nezavisnijih i više aktivističkih sindikata koji su udruženi sa Zenrorenom. A kada je Japanski aerotransport bankrotirao početkom 2010. ona je bila među prvima koji su otpušteni. I, premda se kompanija oporavila finansijski, rukovodstvo JAL-a zapošljava mlade žene umesto onih poput gospođice Učida koja radila za njih mnogo godina.

Taeko Učida:

Postoji još jedan sindikat u Japanskom aerotransportu koji je osnovala sama kompanija. Mi smo se suočili sa stalnim procesom diskriminacije protiv našeg sindikata. Ja sam zajedno sa drugim članicama izdvojena i smatram da sam bila namerno otpuštena.

Većina sindikalnih lidera su smatraju da su japanski mediji skloni favorizovanju biznisa i stavova nacionalne poslovne federacije za razliku od stavova radnika i sindikalnog pokreta.

Jošikazu Odagava:

Glavni izvor prihoda za novine i televiziju su reklame. Sve vam je jasno kada pomislite na to  ko kupuje taj skupi prostor za oglašavanje. To je osnovna struktura u kojoj funkcionišu čak i velike novine.

Posebno među starijim generacijama japanskog društva, ima nekih koji gaje duboko negativan stav prema sindikatima.

Profesor Takasu navodi neke od likova koji preovlađuju u tim delovima društva:

Radikalne, jezive grupe... opozicija predsednicima kompanija... organizacije pokreta otpora...

Ali sudeći po istraživanju profesora Takasa, glavna predstava o radničkom pokretu u japanskom društvu je da nema nikakve predstave. Mladi ljudi jednostavno ne znaju šta je to sindikat i ne vide u njima bilo kakvu relevantnost za svoje živote.

Hirohiko Takasu:

Do 1970-ih je bilo velikh štrajkova, čak i u ovim vozovima. Bio je to deo "prolećne ofanzive" i prirodni deo pregovora za povećanje plata. Od 1980-ih ti štrajkovi su nestali kao i  obaveštenost javnosti o sindikatima.

Liberlno demokratska partija koja se upravo vratila na vlast nakon trogodišnjeg boravka u opoziciji snažno je povezana sa krupnim biznisom. Rengo kaže da želi da uspostavi kontakte sa novom administracijom Šinza Abe, ali verovatnoća da će priroritet vladine politike biti interesi radnika je slaba.

Hiroši Kimura:

Ako pitate šta će se desiti ubuduće, to je izrazito zabrinjavajuća situacija. Nova vladina politička platforma govori samo o "ličnoj odgovornosti" i "samopomoći". Oni samo kažu: "Pomozite sami sebi!",  i naravno ljudi moraju sami da se potrude.

Ali nekim ljudima je stvarno potrebna pomoć drugih i mi moramo ozbiljno da razmislimo o tome kako da im pomognemo.

S obzirom na aktuelne trendove, lideri sindikata strahuju za budućnost japanske nacije.

Hiroši Kimura:

Ako sindikati ne budu zdravi, onda će društvo postati nezdravo.

Dakle, ekonomska globalizacija, rastuća mobilnost radne snage i dominacija konzervativaca u politici i medijima, znači da pozicija radnika slabi, čak i u Japanu koji je čuven po stvom praktikovanju stalnog zaposlenja.

Ja sam Majkl Pen, za Real News iz Tokija.