SAD: Antiratna konferencija protiv „Humanitarnog imperijalizma“

Transkript

PAUL JAY, GLAVNI UREDNIK, TRNN: Dobro došli u „The Real News Network“. Ja sam Paul Jay i nalazim se u Vašingtonu.

Prošlog vikenda u Stamfordu, Konektikat, održan je sastanak Ujedinjene nacionalne antiratne koalicije. Danas je sa nama Glen Ford sa kojim ćemo porazgovarati o tom sastanku. On je izvršni urednik sajta BlackAgendaReport.com. Hvala što si nam se pridružio, Glen.

GLEN FORD, IZVR. UREDNIK BLACKAGENDAREPORT.COM: Hvala što ste mi pružili priliku.

JAY: Pa koji su najvažniji detalji sa ove konferencije? I možda za ljude koji ne znaju, možeš li da nam približiš kontekst u vezi sa UNAK-om (eng. skr. UNAC), zašto postoji UNAK?

FORD: UNAK je danas glavna antiratna organizacija u Sjedinjenim Državama. Ono što je nekada sačinjavalo antiratni pokret (ako se to može tako nazvati) u SAD pokazalo se sa dolaskom prvog crnog predsednika da je zapravo antirepublikanski pokret. I tako su antiratne snage morale da se rekonstituišu u organizaciju koja se protivi svim agresivnim snagama SAD a ne samo republikanskim ratovima, i to je postalo Ujedinjena nacionalna antiratna kolalicija, ili UNAK.

Prošlog vikenda konferencija je bila, smatram, veoma značajna zato što je UNAK usvojio stanovište da Sjedinjene Države – poziv Sjedinjenim Državama da ne intervenišu, da ne napadaju, prete, vrše prinudu, da uvode sankcije ili embargoe i Iranu i Siriji. I mi moramo da razumemo da je ono što je sebe nazivalo antiratnim pokretom bilo poprilično ambivalentno prema prošlogodišnjem ničim izazvanom ratu SAD/NATO-a protiv Libije. I iste te snage su izgleda još ambivalentnije prema pretećem napadu na Siriju i Iran. Zato je bilo važno da je UNAK još jednom, pošto je veran svojoj svrsi, istupio protiv agresija SAD u svim njihovim oblicima i ne samo kada ih sprovode republikanci.

JAY: Pa, dakle, pre nego što porazgovaramo o Libiji i Siriji, rat koji se sada zove Obamin rat je avganistanski rat. Pretpostavljam da ste i prema njemu zauzeli stav.

FORD: Oh, naravno. SAD van iz Avganistana. SAD van iz Pakistana. SAD … stop ratu SAD koji traje … oh, još od druge polovine 2006. protiv Somalije. Stop militarizaciji Afrike kroz agresivne aktivnosti AFRIKOM-a. Stop daljoj okupaciji Haitija. Mogli bismo ovako da nastavimo u nedogled i da potrošimo sve vreme koje imate na raspolaganju.

JAY: Posebno ako bismo zašli u istoriju – ne bismo imali vremena ni za šta drugo. Recite nešto o politici koja ima veze sa ovim. Govorili ste o tome kako je antiratni pokret, pošto je izabran demokratski predsednik, izgubio na snazi, i kako antiratni pokret nije na meti imao ratove koje nisu započeli republikanci. Do koje mere UNAK nadilazi partijske podele? Na primer, ima libertarijanskih republikanaca, pristalica Ron Paula i drugih, koje bi se verovatno složile da vama u mnogo čemu. Da li vi... da li su oni zastupljeni u UNAK-u?

FORD: Nisam video mnogo tragova Tea Party tipova ili libertarijanskih tipova u UNAK-u, i to je verovatno zato što čak i ta struja libertarijanizma koja se protivi ratovima koje SAD vode u inostranstvu ne može da prevali perko usta reč imperijalizam. A ako ne razumete da je to sistem koji konstantno traži ratove, traži sukobe sa drugim narodima sa ciljem da im preuzme resurse ili da se otarasi svega što stoji na putu svetske dominacije SAD, onda vi zapravo niste koherentni u pogledu svoje antiratne politike.

JAY: Zapravo, Ron Paul koristi termin imperijalizam i imperija. Ja ne znam da li ih on analizira na isti način poput vas, ali on koristi te termine, da budemo pošteni.

FORD: Da. Pa, sigurno mnogi od njih koriste termin imperija, ali ne imperijalizam, i jedan nije nužno isto što i drugi.

JAY: Okej. Dobro, hajde da razgovaramo o Siriji, jer to je verovatno dobar primer onoga što se zove humnaitarna intervencija, ili što bi drugi nazvali humanitarnim imperijalizmom, gde imate veoma komplikovanu situaciju. Koliko ja mogu da procenim ono što se tamo dešava, znate, opozicione snage koje žele da ukinu diktaturu. Imate svakakve snage koje podržavaju spoljni igrači poput Saudijske Arabije, Katara i Sjedinjenih Država. Kako to tumačite u smislu prava naroda da sruše one za koje smatraju da su nelegitimna vlada, i uloge koju ima spoljna intervencija u lovu u mutnom?

FORD: Narod ima pravo da sruši svoju vladu. Sjedinjene Države, naravno, nisu podržale one narode koji su želeli da sruše vlade koje su one nametnule ili podržavale. Tako da se Sjedinjene Države ne pridržavaju principa po kome narod može da sruši svoju vladu.

Ali ja ne mislim da je to ono o čemu ovde govorimo. Mi ne bismo pričali o Siriji i krizi koja sada postoji da nije bilo ogromne, ogromne intervencije drugih snaga. I među njima su ne samo Sjedinjene Države i Francuska i Britanija. Mi znamo da je tamo bilo na stotine, ako ne i hiljade, salafista iz Libije, zemlje protiv koje je NATO vodio rat prošle godine. I mi znamo da su Saudijska Arabija i Katar dopremale materijalnu pomoć opoziciji u Siriji, i da je Turska na granici sa Sirijom održavala utočište za takozvanu Slobodnu sirijsku armiju.

Tako da upletenost takozvane međunarodne zajednice nije tajna. Ona je prilično javna. I zahtev za smenu režima je nešto što u ovom slučaju dopire iz usta Hillary Clinton, baš kao i u slučaju Libije. Ustvari, Sjedinjene Države pokušavaju da sa Sirijom ponove libijski scenario.

A u širem smislu, ono što je Obamina administracija uradila sa humanitarnom vojnom intervencionističkom doktrinom je zaobilaženje međunarodnog prava, pravljenje izuzetka u odnosu na međunarodno pravo, koje kaže da se ne ulazi u rat sve dok ne budete napadnuti, i čak i pod tim okolnostima to je samo poslednja opcija. A sada imate doktrinu koja kaže da neka zajednica nacija, to jest, Sjedinjene Države i koga god da od svojih partnera žele da uključe u projekat, može da odluči da postoji viši cilj, to jest da se sačuvaju određeni civili od napada svoje vlade. To u osnovi znači da vlade nemaju pravo na monopol upotrebe sile unutar svojih granica. A to znači da Sjedinjene Države ne priznaju suverenitet drugih zemalja za koje tvrde da se ponašaju na nehumanitarni način.

JAY: Pa, mislim, vi zapravo kažete da one u suštini prelaze preko decenija međunarodnog prava.

FORD: Decenija međunarodnog prava i vekova evolucije standarda ponašanja u međunarodnim odnosima.

JAY: Dakle, imate dve situacije – na primer, Južna Afrika je bila primer gde je sasvim izvesno postojala oružana opozicija režimu aparthejda. Imali smo poziv od strane boraca južnoafričkog pokreta otpora za uvođenje međunarodnih sankcija. Naravno nije bilo poziva za spoljnom vojnom intervencijom. Šta mislite da je uloga drugih zemalja poput Južne Afrike [sic] jer neće to uvek biti antiamerički režim koji... mislim, režim koji se protivi imerijalizmu SAD, to će biti problem. Šta mislite je pravo rešenje za sve stvari?

FORD: Pa, mislim da svet smatra da je slučaj Južne Afrike slučaj vladavine bele manjine, ostatak kolonijalizma i belačke supremacije, zaseban slučaj, da postoji konsenzus u svetu da vladavina na osnovu rasnog prava ne pripada ljudskom rodu, da je izvan granica, i nešto što svi ljudi na svetu smatraju odvratnim. To je ono što stavlja Izrael u veoma neugodnu situaciju po pitanju legitimiteta takođe. Tako da ja ne mislim da je korektno koristiti južnoafrički primer za dobijanje nekakvog univerzalnog principa. Mi imamo unverzalne principe, i to je Ženevska konvencija i drugi elementi međunarodnog prava.

JAY: Pa, mislim, mogla bi to biti latinoamerička zemlja u kojoj ljudi vode oružani otpor protiv diktature koju podržava Amerika, na primer. Mislim, nije teško videti da bi u današnjem svetu u jednom trenutku honduraški otpor mogao da postane oružani otpor, s obzirom na nivo oružane represije nad hoduraškim otporom. Šta mislite da bi trebalo da bude uloga drugih zemalja?

FORD: Znate, svako ima pravo da pruži sve moguće vrste moralne podrške, i pojedinci da rizukuju i pružaju materijalnu podršku, snagama širom sveta sa kojima se empatišu. To znači da islamističke snage mogu to da rade u onim delovima sveta gde žele da uspostave islamističke režime, i tako dalje i tako dalje.

Pravo ljudi da podržavaju snage širom sveta sa kojima se solidarišu nije ono o čemu ovde govorimo. Mi govorimo o nacijama koje agresivno pokušavaju da sruše režime drugih nacija upotrebom sile, transferom svog naoružanja drugim ljudima koji će ga upotrebiti protiv drugih nacija. To je prilično drugačija priča. To je ono što rade Sjedinjene Države. Na taj način oni Libijci koji su se borili na strani NATO-a u prošlogodišnjem ratu završavaju u Siriji i hvališu se time. To je intervencija SAD.

Ali, znate, mi ne moramo da zalazimo u detalje načina na koji se doprema to oružje i drugi vidovi materijalne podrške. Sve što treba da uradimo je da slušamo šta govori stejt department. I to je jedna očigledno orkestrirana kampanja za smenu režima iza koje stoji pretnja upotrebe dodatne sile. I da Kina i Rusija nisu uložile veto na rezoluciju na savetu bezbednosti UN koja je izgledala poprilično kao rezolucija koja je usvojena da bi se opravdala zona zabranjenog leta i napad na Libiju koji je potom usledio, onda bismo sada imali situaciju kao u Libiji.

JAY: Koji su planovi UNAK-a? Ljudi pričaju o „Occupy spring“ i novom talasu raznih vrsta protesta. Šta je spremio UNAK?

FORD: Sledećeg meseca, UNAK-ov veliki projekat je odlazak u Čikago na protest protiv NATO sastanka u Čikagu. I trebalo je da bude održan simultani sastanak NATO i G8. Ali UNAK smatra da su sve organizacione aktivnosti, čitavo organizovanje da se dovedu ljudi u Čikago, uplašile G8 koja je prebacila održavanje sastanka na drugu lokaciju, u [vojnu bazu] Kemp Dejvid, čini mi se. I to računamo kao pobedu.

Gradonačelnik Čikaga će se, ipak, potruditi da što je moguće više oteža demonstrantima da ne prekrše zakon dok budu protestovali. I mi moramo da istaknemo da je kongres SAD nedavno usvojio zakon koji je proglasio za federalno krivično delo, što je veoma ozbiljan zločin, neovlašćeni ulazak u zgradu ili stupanje na zemljanu površinu oko nje na kojoj se nalazi osoba koju čuva tajna služba, u zgradi ili na zemljanoj površini, čak iako demonstranti koji čine prekršaj iz ma kog razloga ne znaju da se ta osoba koju čuva tajna služba nalazi tamo. A to bi mogao da bude predsednički kandidat, to bi mogli da budu mnogi vladini zvaničnici, ali to bi takođe mogao da bude važna ličnost iz inostranstva. Naravno, taj zakon je usvojen sa samo tri glasa protiv. Jedan od njih bio je Ron Paul. Naravno to je trebalo da što je moguće više zastraši demonstrante poput onih koje UNAK i čitava koalicija drugih organizacija planira da dovede u Čikago sledećeg meseca.

JAY: Da. Taj zakon je vrlo sličan zakonu koji je upotrebljen tokom G20 u Torontu, nešto što se zove „Public Works Protection Act“, koji je čak i ombdusman iz Ontarija kasnije nazvao najvećom pretnjom za građanska prava u istoriji Kanade, ali on je to u suštini nazvao proglašenjem vanrednog stanja. To je veoma slično, u suštini možete, ako... mislim, zahvaljujući ovom zakonu, da proglasite okolno područje na kom se nalazi ta važna osoba... zahvaljujući ovom zakonu tamo, u suštini imate vanredno stanje.

FORD: Zona u kojoj postoji vanredno stanje. I zakon o preventivnom pritvaranju – a to je istorijsko dostignuće Obamine administracije i ne mislim da bi republikanska administracija mogla to da izvede – taj zakon o preventivnom pritvaranju, koji u suštini stavlja van zakona sva prava bez obzira na to šta kaže državni tužilac SAD.

JAY: Vi govorite o zakonu koji je u skladu sa NDAA (The National Defense Authorization Act, Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane, koji određuje budžet i troškove ministarstva odbrane SAD, prim. prev.),...

FORD: Da, da.

JAY: … koji dopušta neograničeno trajanje vojnog pritvora – uključujući građane SAD.

FORD: I, znate, ja ne znam zašto se pravi razlika između vojnog i civilnog. Stavljanje van zakona – ukidanje prava i legalne procedure je isto bilo da je vojno ili civilno, i to znači da nemate vladavinu prava u svojoj zemlji. To je vladavina odnosno dekretirano pravo.

I zašto se suočavamo sa takvim merama? Ja smatram – sada ne govorim u ime UNAK-a; ja sam u veću za koordinaciju, ali ne govorim u ime UNAK-a. Ali ja smatram, i mnogi u UNAK-u smatraju, da su Sjedinjene Države u nekoj vrsti vojne kampanje tipa sve ili ništa, pravoj ofanzivi, toliko velikoj ofanzivi poput one kakvu je George Bush pokušao da izvede svojim napadom na Irak 2003, ofanzivi čija je oštrica otupela zahvaljujuci otporu u Iraku. A sada je Obama navalio sa svojim humanitarnim agresijama. I shvataju da kako se ratišta budu širila i protest bude postajao dublji i širi, da će biti potrebno zaoštriti represiju kod kuće. I oni već imaju zakonske osnove za to.

JAY: Hvala što si bio sa nama, Glen.

FORD: Hvala tebi.

JAY: Hvala vam što se bili sa nama na „The Real News Network“.