Andrej Kožuhov - odlomak

Rjepin je bio spreman za posetu i gosta je čekao u svojoj radnoj sobi, naredivši da ga niko ne uznemirava. Lice staroga čoveka bilo je setno i zabrinuto dok je sedao za sto osvetljen dvema svećama u okovanim bakarnim svećnjacima i odsutno preturao po svojim spisima. Nameravao je da Andreju iznese jednu ponudu koju je jako uzimao k srcu i imao je ozbiljnih razloga da misli kako ne sme da čeka da uredi tu stvar.

Svaki put kada se revolucionari spremaju da urade nešto ozbiljno, čak i oni koji sami nisu direktno uključeni u posao mogu povremeno da naslute da se nešto kuva. Svuda se širi neka nejasna atmosfera opasnosti i uzbuđenja. Kod zaverenika se primećuje pojačan oprez u obraćanju pažnje na predostrožnosti od policije. Oni češće staju opominjati svoje sledbenike i povremene saučesnike da budu u pripravnosti kod nenajavljenih kućnih poseta. Iz svojih odaja sklanjaju komrpomitujuće dokumente, dok ih u drugim prilikama drže maltene javno. Neki učesnici zavere, oni živčaniji, pokazuju znake potištenosti kada valja biti veseo i pribran. Stoga, čak i u slučaju je kada tajna o predstojećem zadatku najrigoroznije čuvana, ljudi koji znaju da tumače obeležja vremena često mogu štošta i predvideti.

Rjepin je pripadao tom ogromnom i raznolikom krugu prijatelja koji u Rusiji pokriva svakog revolucionara posebno i sve njih zajedno. Pratio je te zlokobne znakove pomno i teško i bio gotovo siguran da je na pomolu novi ustanak. Dugo se ne beše video ni sa jednim aktivnim revolucionarom, ali se srete sa Tanjom na maloj zabavi u kući jednog prijatelja. Razmenili su svega par reči nasamo, no ona je izgledala tako izbezumljeno i iscrpljeno da su njegove najcrnje sumnje bile potvrđene. Nemir podzemnog života mora da je postao neviđeno surov, jer je nikad ne beše video u takvom stanju. Bio je svestan svoje nemoći da je otrgne od toga, no možda mu je moglo poći za rukom da i Andreja i nju na neko vreme drži podalje od te gungule. Bio je rešen da pokuša.

Posle njegove ćerke, osoba do koje mu je bilo najviše stalo bio je njegov neobični zet. Da se on pitao u pogledu izbora Tanjinog supruga, partnera joj svakako ne bi tražio u redovima revolucionara. Međutim, mladi ljudi koji krenu svojim putem u politici nemaju naviku da traže savet svojih roditelja u drugim sferama života. Osim toga, otkad je sama pristupila revolucionarima, zanimanje njenog supruga gotovo da je sasvim izgubilo na važnosti. Otud neobično osećanje koje je najbolji među liberalima gajio ka revolucionarima koji mu pomažu – Rjepin je najzad prihvatio i iskreno zavoleo svog zeta. Da je kojim slučajem Andrej pripadao nekom umerenijem krilu revolucionarne partije, starina bi bio u potpunosti zadovoljan njime. Bili su u jako dobrim odnosima, i Andrej ga je posećivao onoliko često koliko su mu to dozvoljavale neophodne mere opreza i veliki pritisak njegovog zanimanja. Rjepin je bio dobro upućen u njegove rabote, jer je Andrej prema njemu bio iskren i slobodan kao što samo revolucionar to zna da bude prema pouzdanom prijatelju. Istini za volju, Tanja je bila uzdržanija, jer je kao mlađa od njega bila sklonija da mu prebacuje na preteranoj naklonosti.

Dubravačka ekspedicija i ozbiljnost trenutnog Andrejevog položaja koja se javila kao njena posledica za Rjepina nisu bile nikakva tajna. Smatrao je da je pravi čas da se Andrej skloni na neko vreme. Upravo na tome su počivale njegove nade – da će plan koji je imao na umu biti prihvatljiv i njemu i Tanji.

Srdačno je dočekao Andreja, koji mu nije bio u gostima još od svog povratka iz Dubravnika, i pitao za Tanju.

Andrej mu odgovori da je Tanja savršeno dobro.

Mislim da je verovatnoća da se neko od naših razboli jednaka tome da daždevnjak zapati kijavicu – dodade. – Atmosfera u našem podzemlju je toliko vrela da iskreno sumnjam da bi mikrobi mogli opstati tamo.

Nasmešio se, doduše samo usnama; pogled mu je i dalje bio ozbiljan.

Mora biti da vam je baš vruće, Andrej. Čuo sam da je policija dobila žestok ukor zbog vas, te da su sada odlučni u nameri da isprave grešku. Upravnik je izjavio da će grad izvrnuti tumbe da vas pronađe, živog ili mrtvog.

Lakše je to izjaviti, nego učiniti – primeti Andrej smireno. – Mnogo su se puta tako hvalisali.

Svejedno, za početak su načuli da ste ovde, što verovatno niste očekivali. Možda će otići i korak dalje. Bolje se ne igrajte vatrom. Zar ne mislite da je krajnje vreme da im se izgubite iz vida i malo se izduvate napolju? Upravo sam tim povodom hteo da razgovaram sa vama ...

Andrej odsečno cimnu glavom u znak neslaganja.

Ne brzajte sa odričnim odgovorom! – jeknu Rjepin. – Dozvolite da kažem šta imam ... Neće vam škoditi da odmorite par meseci. Tanji će put naročito prijati. Može se posvetiti knjigama i izučavanju koje god struke bude želela. Pretpostavljam da ne poričete da je znanje nešto što može biti od koristi revoluciji?

Ne, ne poričem – odgovori Andrej.

Eto dakle, vidite da moj plan ima i dobrih strana. Ona će ponešto sačuvati za budućnost, vi ćete ponešto izbrisati iz prošlosti, i oboje ćete se vratiti u neko srećnije vreme. Što kasnije, to bolje, ukoliko me poslušate. Ako se iz bilo kog razloga ustručavate zbog novca, ja na sebe uzimam da vam dam koliko god bude bilo potrebno. Šta kažete na to?

Andrej jeste bio nešto mozgao – doduše, nije baš razmišljo o ponudi kao što je Rjepin pretpostavljao, jer što se tiče njega nije bilo ničeg o čemu bi se tu imalo razmišljati. Sinulo mu je da bi to možda moglo biti prihvatljivo za Tanju ... Ali ne! I za nju je to bilo potpuno neprihvatljivo. Nikada ne bi pristala da ode iz zemlje u ovakvom trenutku, čak ni na kratko.

Vi ste zaista dobri – reče on – no ja zaista ne mogu da prihvatim vašu ponudu, a čisto sumnjam i da će Tanja to učiniti. Opet, ima nešto što možete učiniti za nas. Mogu li vas pitati kada nameravate da odete iz grada u vaš letnjikovac?

Za mesec dana, možda malo manje. Ipak, kakve to ima veze sa vama?

Bilo bi dobro – reče Andrej – da tamo odete što ranije i da sa vama pođe Tanja, te da kod vas ostane tri ili četiri meseca.

To je bio Andrejev plan. Znajući da je Tanja jako privržena svom ocu, računao je da će joj rastanak lakše pasti ukoliko bude sa njim. Ona je još ranije prihvatila ovaj predlog – zbog Andreja, jer lično nije videla nikakvo olakšanje u tome.

Rjepin je kazao kako mu je uvek drago da Tanja bude sa njim i da može da ostane koliko god želi. Držati je dalje od meteža punih četiri meseci je dobra zamisao. No, bila je to slaba improvizacija. Insistrirao je na svom planu o njihovom zajedničkom odlasku u inostranstvo, naglašavajući sve njegovi prednosti u odnosu na privremeno skrivanje jednog od njih – upravo onog koji je bio mnogo manje izložen opasnosti.

Ne – reče Andrej odlučno. – Nikako ne mogu da odem iz grada. Nema svrhe ni govoriti o tome. Manimo se te teme.

Rjepinovo lice potamne. Ovakav ton, tvrdoglavost i iznad svega želja da skloni Tanju jasno je ukazivala na to da novi ustanak koji beše predvideo mora biti nešto uistinu ogromno, te da je Andrej imao jednu od glavnih uloga.

Opet neki tvoji pakleni poduhvati? – upita šapatom.

Tako nešto – reče Andrej uvijeno.

Na tren obojica ućutaše.

Zaista mislim da ne bi trebalo toliko da žurite da slomite sebi vrat. Dovoljno ste rizikovali u zadnje vreme, pa bi sada mogli malo da odmorite – prozbori Rjepin napokon.

Nemoguće – odgovori Andrej. – Vojnicima nije dovoljno da se povuku iz službe dok traje rat zbog toga što se ranije bili izloženi brojnim opasnostima.

Ali tu i tamo dobijaju odsustvo, da nastavim vaše poređenje.

Ponekad ... Ali ponekad ne, a upravo je takav naš slučaj sada – uzvrati Andrej

Upravo je ova neustrašiva energija i junaštvo ono što je istopilo i pridobilo Rjepinovo srce u pogledu revolucionara uopšte, a pogotovu Andreja. Sam je bio toliko beznadežno sumnjičav i nagledao se toliko kukavičluka i sebičnosti u svom okruženju da nije mogao da se ne divi celovitosti njihove prirode. Nemoćan da podeli ovaj entuzijazam u pogledu njihovih ideala, sačuvao je svoje saosećanje za njih kao pojedince.

Kako god bilo da bilo, njegova iznerviranost i razočarenje zbog propalog plana nadjačala je sve ostalo. Bio je ljut na Andreja zbog onoga što je smatrao nepotrebnom tvrdoglavošću.

Dakle, prilično ste rešeni po tom pitanju?

Jesam. Nema svrhe da o tome govorimo.

Može biti, iz iskustva znam koliko uporni znate da budete. Gajite apsolutnu strast ka samouništavanju i nastavićete da lomite vrat dokle god u vama bude makar i kap krvi. Fanatici ne haju za argumente. Oni su neizlečivi.

Et tu, Brute! – povika Andrej, setnim osmehom. – Mislio sam da nas bolje poznajete. Fanatici, kažete! Sumnjam da ljudi koji odgovaraju toj odredbi uopšte postoje u stvarnosti. Ja lično priznajem da nisam sreo niti jednog takvog, uprkos mom dugogodišnjem i raznovrsnom iskustvu. Ne, mi nismo fanatici, ako pod tim uopšte nešto podrazumevate. Mi smo razuman, vredan soj ljudi, savršeno voljni da žive, to vas uveravam, i sasvim sposobni da cene sva životna zadovoljstva, pod uslovom da to ne činimo nauštrb našeg boljeg Ja.

Da – razvuče Rjepin – ali vaše bolje Ja traži toliko puno toga da se namiri. A kada to ne dobijete, onda pomahnitate kao dete koje iska mesec.

Nastavio je u tom duhu. Ljut na Andreja, dao je odušak svojoj kivnosti, s posebnom ogorčenošću napadajući partiju kojoj je Andrej pripadao. Pominjao je uzaludnost njihovih pokušaja, stalna provociranje koja su samo još više razgnevila samodržavlje koje toliko napadaju, o tome kako život cele intelektualne Rusije čine potpuno nesnosnim, Rusije koja je po Rjepinu takođe imala pravo da postoji.

Andrej je isprva odgovarao blago i polušaljivo. Bio je navikao na takve napade od strane Rjepina. Međutim, ova tema mu je bila toliko bliska srcu da ostane miran, pa su ga ove zadnje optužbe rasrdile.

Znam, vaša intelektualna, slobodoumna Rusija - viknu on – jako drži do svog prava na postojanje, a i do svog komfora. Mnogo bi bolje bilo za našu zajedničku zemlju da se malo manje stara o tome.

Treba li da svi izjurimo na ulicu i počnemo da bacamo bombe na svakog policajca koji naiđe? – bio je ironičan Rjepin.

Kakva glupost! – uzbudi se Andrek. – Ne treba da bacate bombe, imate vi svoje oružje za borbu. Ali borite se, ako ste ljudi! Borimo se zajedno. Onda ćemo biti dovoljno snažni da jednom za svagda izađemo na megdan samodržavlju i svrgnemo ga. No, dokle god budete i dalje puzili i cmizdrili, nemate pravo da nam prebacujete što ne ližemo ruku koja nas udara. A ako slepa srdžba odmazde stigne i vas, poderajte svoju odeću i pospite se pepelom, ali jedno zapamtite – to vam sleduje po zaslugama. Ne žalite se – to je tako ponižavajuće i beskorisno; možete da promuknete od kletvi, prekora i molbi, ali mi ih savršeno nećemo čuti.

Ko govori o prekorima? – reče Rjepin nestrpljivo odmahnuvši rukom. – Možete lično biti u pravu i imati pravo kada u izuzetnim proganjanjima gubite razum. To može biti izgovor običnog prestupnika pred običnim sudom, ali ne i političke partije pred javnim mnjenjem. Ako već nameravate da služite svojoj zemlji, morate da naučite kako da obuzdavate nagone svoje strasti, kada oni ne mogu dovesti ni do čega drugog osim poraza i katastrofe.

Poraza i katastrofe! – rovnu Andrej. - Jeste li sigurni u to? Moskvu je zapalila jedna svećica. Mi smo u srce Majke Rusije bacili mnogo veću luč. Niko ne može da predvidi budućnost ili bude odgovoran za ono što krije sutra. Mi dajemo sve od sebe za danas; pružili smo primer junačkog ustanka koji porobljena zemlja nikada ne zaboravlja. S vašim dopuštenjem, rekao ih da smo Rusima vratili samopoštovanje i sačuvali čast ruskog imena, koje više nije sinonim za roba.

Time što ste pokazali da su jedino sposobni za te ništavne napade na pojedince? Time, je li tako?

A ko je kriv? – vrati mu Andrej milo za drago, razdražen Rjepinovim tonom. – Ne mi, naravno, već vi. Slavna liberalna Rusija koja se drži po strani u borbi za slobodu, dok se mi, vaša deca, borimo i umiremo u hiljadama godinu za godinom! ...

Andrej je tu najmanje mislio na Rjepina, koji je pre bio izuzetak od tog pravila. No, iz jednog ili drugog razloga, Rjepin se nađe veoma pogođen ovim prekorom. Neko vreme je ćutao, a kada je ponovo progovorio, glas i ton mu bejahu sasvim drugačiji.

Uzmimo da je tako. Mi, takozvano društvo, smo kukavice. No, s obzirom da nas ne možete promeniti, morate nas prihvatiti jednako kao i bilo koji drugi činjenicu iz ruske zbilje. Utoliko bolje za vaše motive da ne udarate glavom u zid.

A ne, toliko beznadežni nismo – reče Andrej smekšavajući. – Imamo mi na šta da se oslonimo i bez društva, a nadamo se da će se čak i ono vremenom promeniti na bolje, kada mu ubrizgamo svežu krv. Nije bez razloga jedan veliki filozof rekao da što više cenite ljude, manje rizikujete da se razočarate.

Rjepin primeti da, bar koliko je njegovo poznavanje velikih filozofa dopiralo, niko nije rekao ništa slično, a da je jedan od njih rekao upravo suprotno.

Onda su morali to da kažu – odgovori Andrej. – A ako nisu, onda svi oni ne vrede ni pišljiva boba.

Uzeo je svoj šešir i počeo da navlači rukavice.

Zbogom mi ostajte, Grigorije Aleksandroviču – reče on. – Ne znam kada ćemo se opet videti.

Više od toga nije mogao reći, a da ne oda svoju tajnu.

Rastali su se srdačno kao i pri dolasku. Rjepin je Andreja podsetio da su mu njegova kuća i veze na raspolaganju kada god mu to bude bilo potrebno.

Andrej klimnu glavom potvrđujući da to zna i da je zahvalan. No, na licu mu se pojavi neki čudan izraz, koji je Rjepin odgonetnuo tek kasnije.