Lutanje čovečanstva

1. Despotizam kapitala

Kada kapital ostvari stvarnu dominaciju nad društvom on postaje materijalna zajednica, prevazilazeći vrednost i zakon vrednosti, koji i dalje opstaju, ali samo kao nešto „prevaziđeno“. Kapital u tome uspeva na dva načina: 1) obim rada potrebnog za proizvodnju kapitala naglo se smanjuje (devalorizacija) i 2) odnosi razmene ubrzano nestaju, prvo iz najamnog rada, zatim iz svih drugih ekonomskih transakcija. Kapital koji je prvobitno zavisio od najamnog odnosa, postaje despot. Gde god se ostvaruje neka vrednost ona se pripisuje kapitalu.

Kapital je proces. Taj kvalitet je stekao s razvojem fiktivnog kapitala, u fazi kada je opozicija između valorizacije i devalorizacije još imala značenje, kada kapital još nije bio sasvim prevazišao zakon vrednosti.

Kapital kao proces je kapital u stalnom kretanju. On kapitalizuje sve, asimiluje sve i od svega pravi svoju supstancu. Postavši autonoman, on je samo „postvarenje“ u kretanju. Kapital je postao neopipljiv. Svoje biće – taj masivni metabolizam koji apsorbuje sve drevne mehanizme razmene ili ih svodi na razmenu biološkog tipa – on revitalizuje tako što obezvređuje ljudska bića u svim njihovim aktivnostima, ma koliko fragmentarnim (to je razlog zašto kapital primorava ljude da se upuštaju u najrazličitije aktivnosti). Eksploatisano je celo čovečanstvo. Više nego ikada, izraz „eskploatacija čoveka od strane čoveka“ otkriva se kao potpuno deplasiran.

U svom usavršenom izdanju kapital postaje predstava. U to stanje dospeva zahvaljujući svojoj antropomorfizaciji, odnosno, kapitalizaciji ljudskih bića[3] i zahvaljujući prevazilaženju starog opšteg ekvivalenta, zlata. Kapitalu je potrebna idealna predstava, jer predstava ispunjena bilo kakvom supstancom blokira njegov proces. Iako nije potpuno izgubilo vrednost kao moneta, zlato više ne može da igra ulogu standarda. Novi standard postaje kapitalizovana ljudska aktivnost, sve dok i taj oblik zavisnosti od vrednosti i njenog zakona ne počne da iščezava. Ova dinamika podrazumeva integraciju ljudskih bića u proces kapitala i integraciju kapitala u duh ljudskih bića.

Kapital postaje predstava tokom sledećeg istorijskog procesa: razmena vrednosti postaje anonimna, ljudska bića postaju vlasništvo, ljudska akvisnost se svodi na rad, a rad na apstraktni rad. Ovo važi sve dok se kapital razvija na osnovu zakona vrednosti. Kapital postaje autonoman tek kada počne da pripitomljuje ljudska bića. Nakon analize, razgradnje i fragmentacije ljudskog bića, kapital ga rekonstruiše kao funkciju, integralni deo svog procesa. Ovo silovanje tela od strane duha omogućava preobražaj duha u kompjuter koji može da se programira po zakonima kapitala. Upravo zbog svog mentalnog kapaciteta ljudska bića nisu sasvim porobljena, već pretvorena u dobrovoljne robove kapitala. Najveći paradoks je u tome što upravo kapital ponovo afirmiše subjektivitet, koji je u vreme uspona razmenske vrednosti bio potisnut. Kapital eksploatiše celokupnu ljudsku aktivnost. Marksovu tvrdnju da „rad, dodajući novu vrednost staroj, istovremeno održava i ospoljuje kapital“[4] možemo da korigujemo utoliko što ćemo reći: celokupna ljudska aktivnost „ospoljuje“ kapital.

Kapital kao predstava nadilazi staru kontradikciju između monopola i konkurencije. Između različitih čestica kapitala vlada konkurencija, a svaka teži da postane totalitet. Proizvodnja i cirkulacija su ujedinjeni; drevna opozicija između upotrebne i razmenske vrednosti gubi smisao postojanja. Pored toga, potrošnja postaje delotvorna upotreba ne samo materijalnih proizvoda već, najvećim delom, predstava koja sve više oblikuje ljudska bića kao bića kapitala i revitalizuje kapital kao opštu predstavu. Cena više nema ulogu koju je imala u vreme formalne dominacije kapitala, kada je predstavljala vrednost; cene postaju samo indikatori ili znaci predstava kapitala. Više ništa ne može da bude besplatno. Kapital bi mogao da dodeli određenu količinu svojih proizvoda svakoj isprogramiranoj individui (i bez posredovanja novca); ta količina bi mogla da zahteva određenu aktivnost koja se nameće inidividui. Takav despotizam bi mogao da bude još moćniji od sadašnjeg. Ljudi bi mogli da požele da ponovo imaju novac koji bi im „omogućio“ slobodan pristup najrazličitijim robama.

Tokom svog razvoja kapital je uvek težio negaciji klasa. U tome je konačno uspeo putem univerzalizacije najamnog rada i formiranjem, kao elementa prelazne faze, onoga što se naziva univerzalnom klasom: pukim zbirom proletarizovanih mušakaraca i žena, robova kapitala. Kapital je ostvario potpunu dominaciju mistifikujući zahteve klasičnog proletarijata i uspostavljajući kontrolu nad proleterom kao proizvodnim radnikom. Ali, nakon što je ostvario dominaciju posredstvom rada, kapital je doveo i do nestanka klasa, jer je kapitalista, kao osoba, u tom procesu eliminisan.[5] Država postaje društvo kada najamni odnos biva preobražen u odnos prisile, u etatistički odnos. U isto vreme, država postaje preduzeće ili posrednik između različitih bandi kapitala.

Buržoasko društvo je uništeno; ono što sada imamo je despotizam kapitala. Klasni sukobi su zamenjeni ratovima između gangsterskih organizacija koje su samo varijeteti bića kapitala. Vladavina predstave ima za posledicu da sve organizacije koje se suprotstavljaju kapitalu bivaju asimilovane; fagociti kapitala ih potpuno proždiru.

To je stvarni kraj demokratije. Više ne može da se govori o klasi koja predstavlja buduće čovečanstvo, pa tako ni o nekoj partiji ili grupi koja bi imala taj kvalitet; više niko ne može da igra ulogu predstavnika vlasti.

Reklamna industrija ubedljivo izražava činjenicu da je kapital predstava, da preživljava zahvaljujući tome što je postao predstava u duhu svakog ljudskog bića (spoljašnje koje postaje integralni deo unutrašnjeg). Reklama je diskurs kapitala[6]: sve je moguće, sve norme su nestale. Reklama organizuje subverziju sadašnjice u ime prividno drugačije budućnosti.

„Danas se suočavamo s problemom kako da prosečnom Amerikancu omogućimo da se oseća moralno čistim dok flertuje, troši, kupuje druga ili treća kola. Jedan od osnovnih zadataka u razvijanju te perspektive je da se ljudima ponudi odobrenje i opravdanje za uživanje u takvom ponašanju, da im se pokaže da životna zadovoljstva nisu nemoralna, već moralna. To dopuštenje dato potrošaču da slobodno uživa u životu, taj dokaz da ima pravo da se okruži proizvodima koji obogaćuju njegovu egzistenciju i koji mu pružaju zadovoljstvo, treba da bude jedna od glavnih tema reklamne industrije i svakog projekta koji za cilj ima povećanje prodaje.“[7]

Dezintegracija svesti koja se manifestuje u pojavama kao što su pokreti za oslobođenje žena i homoseksualaca ili antipsihijatrija (nastali nakon Frojda, Rajha i na temeljima feminističkog pokreta s početka ovog veka) nije znak istovremene pojave revolucionarne svesti, već samo znak kraja bružoaskog društva zasnovanog na vrednosti, na strogim standardima koji su određivali sve nivoe ljudske egzistencije. Dezintergracija je počela u trenutku kada se opšti ekvivalent sukobio s cirkulacijom. Nekadašnji opšti ekvivalent, koji je svemu davao usmerenje, sada je izgubljen. Država mora silom da primorava podanike na poštovanje normalnosti definisane u skladu sa standardom na kojem počivaju sve društvene vrednosti. Zakon vrednosti je držao ljude u tamnici, primoravajući ih da se prilagođavaju stereotipovima, strogo definisanim oblicima bića. U Kantovom kategoričkom imperativu taj moralni standard je doživeo vrhunac. Progutavši opšti ekvivalent i postavši sopstvena predstava, kapital je uklonio sve zabrane i stroge obrasce. Od te tačke ljudska bića su vezana za njegovo kretanje, gde je potpuno nevažno da li su ljudska bića normalna ili nenormalna, moralna ili nemoralna.

Smrtno, ograničeno ljudsko biće, individualac buržoaskog društva, nestaje. Ljudi žude za oslobođenjem svog bića koje je u isto vreme društveno biće i čovečanstvo. Ali, kapital danas rekonstruiše čoveka, dajući mu oblik i sadržaj; zajedničko biće se pojavljuje samo u obliku kolektivnog radnika, a individualac u obliku potrošača kapitala. Pošto je kapital bezgraničan, on omogućava ljudskom biću pristup stanju koje je s one strane ograničenog: pristup neprestanom ostvarenju putem prisvajanja koje se nikada ne realizuje, stalno obnavljajući iluziju o neprekidnom procvatu.

Ljudsko biće u obliku kapitala više ne može da bilo koji događaj opazi kao ograničen već samo kao sekvencu jednog neprekidnog procesa. Uživanje je dopušteno, ali ne i moguće. Čovek postaje čulni i pasivni posmatrač, a kapital čulno i nadčulno biće. Ljudski život prestaje da bude proces i postaje linearan. Integrisan u proces kapitala, čovek više ne može da bude „svoj“. Ova integracija ga ispražnjava, stvarajući vakuum koji mora neprestano da se ispunjava predstavama (kapitalom). Još opštije, kapital kao proces obezbeđuje svoju dominaciju tako što svaki drugi proces pretvara u linearan. On tako prekida prirodne procese, što vodi ka uništavanju prirode. Ali, ako ta destrukcija ugrozi i njegov proces, on pokušava da se prilagodi (na primer, kroz postupke i sredstva „protiv zagađenja“).

Neživot postaje autonoman – i trijumfuje. Smrt za života: Hegel ju je naslutio, Niče opisao, Rilke pevao o njoj, Frojd skoro institucionalizovao („instinkt smrti“), dadaisti izražavali u svojim urnebesnim lakrdijama, a fašisti uzdizali (poklič „živela smrt!“). Američke feministikinje su je individualizovale: „Muškarac voli smrt; ona ga seksualno uzbuđuje; pošto je već mrtav iznutra, on želi da umre.“[8]

Autonomija forme utiče na sve aspekte života pod vlašću kapitala. Znanje je vredno samo ako je formalizovano, ako je ispražnjeno od sadržaja. Apsolutno znanje je tautologija koja se ostvarila; to je mrtva forma koja dominira nad celokupnim znanjem. Nauka je njena sistematizacija, epistemologija njeno preobilje.

U eri svoje stvarne dominacije kapital se odmetnuo (kao što su to rekli neki kibernetičari); on je pobegao.[9] Ljudska bića nemaju više nikakvu kontrolu nad njim. (Ljudska bića u obliku proletera mogu, makar pasivno, da igraju ulogu barijere.) On više ne priznaje nikakva prirodna ograničenja. Neki proizvodni procesi su se tokom vremena sudarili s prirodnim ograničenjima: s naglim rastom ljudske populacije, uništavanjem prirode, zagađenjem. Ali, na teorijskom planu, te barijere ne mogu da se smatraju za nešto što kapital ne može da prevaziđe. U ovom trenutku, pred kapitalističkim oblikom proizvodnje nalaze se tri moguća pravca ili opcije (uz mogućnost uništenja čovečanstva; ovu hipotezu ne treba ignorisati):

• potpuna autonomija kapitala: mehanicistička utopija u kojoj ljudska bića postaju prosta oruđa automatizovanog sistema, iako i dalje u ulozi izvršilaca;
• mutacija ljudskih bića, tačnije promena karakteristika vrste: proizvodnja savršeno programiranih bića, lišenih svih osobina vrste Homo Sapiens. Ova opcija ne zahteva automatizovan sistem, jer bi ovakva bića radila sve što je potrebno;
• generalizovano ludilo: umesto samih ljudi, i na osnovu njihovih sadašnjih ograničenja, kapital ostvaruje sve što bi ljudska bića mogla da požele (sve normalno ili abnormalno); ali, ljudi ne nalaze sebe, a zadovoljenje se neprestano pomera u budućnost. Ljudska bića su uključena u „beg“ kapitala i omogućavaju da se on nastavi.[10]

Krajnji rezultat je uvek isti: razvoj ljudskog bića je zamrznut, u jednom slučaju pre nego u drugom. Navedene mogućnosti su apstraktno radvojene; u stvarnosti one deluju istovremeno i na kontradiktoran način. Da bi njegovo kretanje bilo neprestano, kapital mora da apeluje na aktivnost ljudskih bića, da uzdiže njihovu kreativnost. Da bi osigurao svoju vladavinu, on mora da deluje munjevito. On probija sve vremenske i prostorne barijere koje su do skora sprečavale opadanje prirodnih resursa (od kojih mnogi ne mogu biti zamenjeni veštačkim sredstvima) i sumanut rast ljudske populacije (što za posledicu ima nestanak brojnih oblika života).

Postaje jasno da razvijanje zastave rada ili njegovog ukidanja ostaje na terenu kapitala, unutar okvira njegovog razvoja. Čak se i pokret za neograničenu slobodu želje pokazuje kompatibilnim s neograničenim kretanjem kapitala.

Kapitalistički oblik proizvodnje nije u fazi opadanja, niti može da opada. Istina, buržoasko društvo je dezintegrisano, ali to očigledno nije vodilo u komunizam. Zato slobodno možemo da kažemo da je komunizam nastojao da se afirmiše kao opozicija buržoaskom društvu, a ne kao opozicija kapitalu. „Beg“ kapitala nije bio primećen; u stvari, taj beg se dogodio tek u vreme uspona fašista, nacista, Narodnog fronta, New Deala, itd. – pokreta koji su označili prelaz iz formalne u stvarnu dominaciju kapitala. Smatralo se da će komunizam nastati podruštvljavanjem ljudske aktivnosti, što će nužno ukinuti privatno vlasništvo, dok se u stvarnosti kapital nametnuo kao jedina materijalna zajednica.

2. Razvoj proizvodnih snaga

Pripitomljavanje ljudi

Kapitalistički oblik proizvodnje može da uđe u fazu opadanja samo sa izbijanjem revolucije protiv kapitala. Ali, do sada smo imali samo vekove opadanja ljudskih bića koje je kapital uspeo da pripitomi. To pripitomljavanje je razlog zašto proletarijat kao klasa ne može da oslobodi čovečanstvo. Razvoj proizvodnih snaga se nastavlja, ali to su snage kapitala.

„Kapitalistička proizvodnja razvija tehnike i kombinacije društvenih proizvodnih procesa tako što istovremeno koristi dva izvora sveg bogatstva: zemlju i radnika.“[11]

Besmisleno je trvditi da su proizvodne snage čovečanstva prestale da se razvijaju, da je kapitalistički oblik proizvodnje počeo da se raspada. Takve tvrdnje otkrivaju nesposobnost mnogih teoretičara da sagledaju beg kapitala, pa tako i da shvate komunizam i komunističku revoluciju. Paradoksalno, Marks je analizirao razgradnju buržoaskog društva i uslove za razvoj kapitalističkog oblika proizvodnje s ciljem da sagleda društvo čije bi proizvodne snage mogle da se razvijaju slobodno. Ono što je Marks predstavio kao projekat komunizma, ostvario je kapital.

Marks je razvio dijalektiku razvoja proizvodnih snaga.[12] Smatrao je da oslobođenje ljudi zahteva najpotpuniji razvoj tih snaga. Komunistička revolucija – kraj kapitalističkog oblika proizvodnje – trebalo je da nastupi kada taj oblik proizvodnje više ne bude „dovoljno prostran“ za proizvodne snage. Ali, Marks je upao u klopku jedne dvosmislenosti. Mislio je da je ljudsko biće prepreka koju kapital ne može da prevaziđe, ali i da kapital može da ga skrši poput okova koji ometaju njegov dalji razvoj, čime je, u isto vreme, sugerisao da kapital može da prevaziđe ljudsku barijeru. Tako je došao do teze o samonegaciji kapitala. Ta samonegacija se ispoljava u obliku kriza, u kojima je Marks video znak pregrupisavanja ili regeneracije kapitala (kroz uništavanje proizvoda koji blokiraju njegov proces, što je samo još jedan razlog zašto kapital mora da nestane) ili kao trenutak u kojem kapital zaista biva uništen.

Drugim rečima, iako je obezbedio sve elemente neophodne za razumevanje stvarne dominacije kapitala nad društvom, Marks nije razvio koncept; nije primetio beg kapitala. Po Marksu, zlato je zadržalo ulogu barijere kapitalu, kontradikcija između valorizacije i devalorizacije je ostala na snazi, a izrabljivanje i otuđenje proletera je ostalo prepreka za dalji razvoj kapitala.

„U razvoju proizvodnih snaga nastupa faza kada proizvodne snage i sredstva trgovine dolaze u koliziju, što u postojećim uslovima izaziva samo štetu; produktivne snage postaju destruktivne (mehanizacija i novac)...“

(Pre nego što nastavimo sa ovim citatom, treba spomenuti one koji tvrde da kapital danas razvija samo destruktivne snage. Vidimo da je po Marksu kapital još 1847. bio destruktivan.)

„Iz tog sukoba nastaje klasa koja mora da nosi sav teret ovog društva ne uživajući u njegovim blagodetima i koja, budući izgnana iz društva, mora da bude u totalnom sukobu sa svim ostalim klasama. Tu klasu čini najveći deo stanovništa i u njoj se rađa svest o nužnosti istinske revolucije, komunistička svest, koja se, naravno, može javiti i u drugim klasama na osnovu sagledavanja položaja ove klase.“[13]

Proletarijat je bio velika nada Marksa i revolucionara njegove epohe. To je bila klasa čija će borba za slobodu osloboditi celo čovečanstvo. Marksovo delo je u isto vreme analiza kapitalističkog oblika proizvodnje i uloge proletarijata u tom procesu. To je razlog zašto su teorija vrednosti i teorija proletarijata povezane, iako ne direktno:

„Prethodno izložena primena Rikardove teorije, da sav društveni proizvod pripada radnicima kao njihov proizvod, jer su oni jedini stvarni proizvođači, vodi direktno ka komunizmu. Ali, kao što je Marks pokazao u gore navedenim odlomcima, s formalnog ekonomskog stanovišta to je netačno, jer se radi samo o primeni etike na ekonomiju. Prema zakonima buržoaske ekonomije, najveći deo proizvoda ne pripada radnicima koji su ga proizveli. I ako mi sada kažemo: to je nepravedno, to ne može tako, to nema direktne veze sa ekonomijom, na taj način mi samo kažemo da je ta ekonomska činjenica u suprotnosti s našim moralnim osećanjem. Zato svoje komunističke zahteve Marks nikada nije zasnivao na tome, već na neminovnom kolapsu kapitalističkog oblika proizvodnje, koji se, sve jasnije, svakodnevno odvija pred našim očima...“[14]

Marks nije razvio filozofiju eksploatacije, često je napominjao Bordiga. Kako će kapitalistički oblik proizvodnje biti uništen i u čemu treba da se sastoji to „uništavanje“? (Vidimo da je Engels još 1884. dao argumente onima koji danas govore o opadanju kapitalizma.) To nigde nije jasno rečeno. Posle Marksa proletarijat je i dalje bio smatran za klasu neophodnu za to uništenje, za konačno ukidanje kapitalizma; podrazumevalo se da će proletarijat prosto biti prisiljen da to uradi.

Bernštajn je uočio taj aspekt Marksove teorije i stavio sebi u zadatak da dokaže da ne postoji kontradikcija koja neminovno vodi ka ukidanju kapitalizma.[15] Ali, to ga je samo navelo da postane apologeta starog buržoaskog društva koje je kapital pretio da uništi, posebno posle 1913; od tada njegov rad ni u čemu nije doprineo boljem sagledavanju sadašnje situacije.

Marks je za sobom ostavio dovoljno materijala za prevazilaženje teorije vrednosti, ali i za nužno prevazilaženje teorije proletarijata. Te dve teorije su povezane i dokazuju jedna drugu. U Grundrisse Marks slavi kapitalistički oblik proizvodnje kao revolucionaran. Ono što tu nije izričito rečeno je da je proletarijat revolucionaran samo u meri u kojoj u sebi nosi unutrašnje zakone kapitalizma. Proletarijat je prisutan u analizi; Marks zatim tvrdi da će beda nužno podstaći proletere na pobunu koja će uništiti kapitalistički oblik proizvodnje i tako osloboditi sve ono što je u tom obliku proizvodnje progresivno, konkretno, težnju ka daljem razvoju proizvodnih snaga.

Proletarijat se u Kapitalu više ne tretira kao klasa koja će uništiti buržoasko društvo, kao negacija na delu. Klasa o kojoj je ovde reč je radnička klasa, manje-više integrisana u društvo i posvećena revolucionarnom reformizmu: borbi za veće nadnice, protiv teškog rada za žene i decu, za skraćivanje radnog dana.

Na kraju prvog toma Marks je objasnio dinamiku koja vodi ka „eksproprijaciji posednika“, ka uvećavanju bede[16] što će prisiliti proletarijat da se pobuni protiv kapitala.[17]

U trećem tomu, kao i u Kritici Gotskog programa, Marks nije prikazao pravi diskontinuitet između kapitalizma i komunizma. Razvoj proizvodnih snaga se nastavlja. Diskontinuitet je samo u izokrenutim ciljevima proizvodnje (posle revolucije dolazi samo do privremenog prekida). Cilj više nije bogatstvo već ljudska bića. Ali, ako između kapitalizma i komunizma nema pravog prekida, onda ljudi moraju dobrovoljno da se promene: kako drugačije postaviti nove ciljeve? U ovoj tački Marksov revolucionarni reformizam dolazi do punog izražaja. Prelazna faza, diktatura proletarijata, jeste period reformi, od kojih su najvažnije skraćivanje radnog dana i uvođenje radnih priznanica. Iako na tome ne možemo da insistiramo, ovde primećujemo vezu između reformizma i diktature. (U Grundrisse prelaznu fazu čini kapitalistički oblik proizvodnje, što je od velikog značaj za način na koji danas definišemo komunizam.)

Izgledalo je da proletarijat treba da preusmeri razvoj proizvodnih snaga od pola vrednosti ka polu čovečanstva. Moglo se dogoditi da proletarijat bude integrisan u kapital, ali – sledi momenat koji su mnogi marksisti teško zloupotrebljavali – krize kapitala su te koje će uništiti materijalne rezerve proletarijata i navesti ga da se vrati svojoj revolucionarnoj ulozi. Pobuna protiv kapitala tako opet postaje moguća.

Zato se može reći da Marksovo delo u velikoj meri predstavlja autentičnu svest kapitalističkog oblika proizvodnje. Buržoazija i kapitalisti mogli su da uz pomoć svojih različitih teorija razviju samo lažnu svest. Štaviše, kapitalistički oblik proizvodnje je ostvario Marksov proleterski projekat. Ostavši na usko marksističkom terenu, proletarijat i njegovi teoretičari su bili opkoljeni sledbenicima kapitala. Ostvarivši punu dominaciju, kapital je potvrdio vrednost Marksove teorije u njenoj redukovanoj formi (kao istorijskog materijalizma). Nemački proletarijat, koji je početkom ovog veka smatrao da će njegove akcije uništiti kapitalistički oblik proizvodnje, nije shvatio da su te akcije samo pokušaj da se preuzme uprava nad njim. Lažna svest je ovladala proletarijatom.

Istorijski materijalizam je glorifikacija lutanja čovečanstva koje je trajalo više od jednog veka: glorifikacija razvoja proizvodnih snaga kao osnovnog uslova oslobođenja. Ali, razvoj po definiciji pripada sferi neograničenog ili lažno ograničenog. Ko će odretiti pravu meru razvoja proizvodnih snaga i proceniti da li je veliki dan došao? Za Marksa, tu je bila reč o dvostrukom i kontradiktornom procesu: razvoju proizvodnih snaga i uvećavanju bede proletarijata; to mora da vodi ka revolucionarnom sukobu. Drugim rečima, bila je reč o suprotnosti između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog prisvajanju plodova te proizvodnje.

Trenutak u kojem proizvodne snage dostižu nivo razvoja potreban za preobražaj oblika proizvodnje trebalo je da označi početak krize kapitalizma. Ta kriza je trebalo da razotkrije ograničenja ovog oblika proizvodnje, njegovu nesposobnost da podrži proizvodne snage, da učini vidljivim antagonizam između proizvodnih snaga i kapitalističkog oblika proizvodnje. Ali, kapital je izmakao; on je apsorbovao krizu i uspeo da obezbedi materijalne rezerve proletarijata. Mnogima nije preostalo ništa drugo nego da nastave da pričaju isto: tako jedni govore da proizvodne snage još nisu dovoljno razvijene, drugi opet kažu da je njihov razvoj zaustavljen. Obe strane svode problem na pitanje organizacije avangarde, partije ili razvijanja tehnika za razvoj „klasne svesti“.

U kontekstu lutanja čovečanstva, razvoj se odvija u okvirima mistifikacije. Mistifikacija je za Marksa bila rezultat izokretanja odnosa: kapital, proizvod aktivnosti radnika, predstavlja se kao kreativno biće. Ta mistifikacija se zasniva na stvarnim procesima; sama dinamika stvarnosti je ta koja mistifikuje ovaj odnos. Ona je prisutna čak i u borbi proletarijata protiv kapitala; opšta mistifikacija je trijumf kapitala. Ali, ako je putem antropomorfizacije kapitala ta mistifikovana stvarnost postala jedina stvarnost, onda pitanje treba postaviti drugačije:

1. Pošto je mistifikacija stabilna i realna, onda nema smisla čekati na demistifikaciju koja će samo razotkriti istinu o prethodnom stanju stvari.
2. Pošto je kapital izmakao, mistifikacija se ukazuje kao jedina stvarnost; ali, ona je sada apsorbovana u ovaj „beg“ kapitala, što je čini neoperativnom, činjenicom od drugorazrednog značaja. Ono što sada imamo je despotizam kapitala.

Kada bi mistifikacija i dalje bila operativna, to bi značilo da su u uslovima neprestane mistifikacije ljudi sposobni da uspostavljaju stvarne odnose. U stvarnosti, mistifakcija je bila operativna sve dok nije postala jedina stvarnost. To se odnosi na raniji, već okončan istorijski period. Međutim, to ne znači da treba umanjiti značaj razumevanja i istraživanja tog procesa da bi se ispravno sagledali svi stvarni činioci koji su tokom prethodnih epoha vodili ka sadašnjoj fazi kapitalističkog oblika proizvodnje.

I sadašnja mistifikujuća-mistifikovana i ranija mistifikovana stvarnost moraju biti uništene. Mistifikaciju je moguće razotkriti samo kroz raskidanje sa svim predstavama kapitala i ako se odbace sve iluzije o ograničenjima tog raskida. Marksovo delo je značajno za razumevanje nužnosti tog raskida. Ali, ono sadrži značajnu grešku: Marks nije uspeo da objasni pun opseg mistifikacije, jer nije primetio činjenicu da je kapital „izmakao“.

Nekada je razotkrivanje mistifikacije bilo dovoljno da pokrene revoluciju; revolucionarni proces je vodio ka njenom uništenju. Ali, ljudi su danas sputani ne samo okovima klasnog određenja, koje nose vekovima već i kao biološka bića. Ono što danas treba uništiti je Totalitet. Demistifikacija više nije dovoljna. Pobuna ljudskih bića neposredno ugroženih u svojim svakodnevnim životima zahteva da se ide dalje od demistifikacije. Ono što treba stvoriti je drugačiji život. Taj problem se nalazi izvan starog pristupa radničkog pokreta i njegove nekadašnje prakse, kao i izvan kritike koja je taj pokret smatrala za puku ideologiju, a ljudska bića kao ideološki talog.

3. Represivna svest

Mistifikacija ne utiče samo na kapitalističko društvo već i na teoriju kapitalizma. Marksistička teorija uzdignuta na nivo proleterske svesti predstavlja novi oblik svesti: represivnu svest. Ovde ćemo opisati neke njene karakteristike, ostavljajući po strani pitanje da li je taj oblik svesti tokom istorije uvek bio represivan.

Predmet represivne svesti jeste cilj za koji smatra da nad njim ima punu kontrolu. Pošto između tog cilja i neposredne stvarnosti postoji jaz, ta svest nužno postaje teološka; ona razvija suptilne razlike između mininalnog ili neposrednog programa i maksimalnog, budućeg ili posrednog programa. Ali, kako se put ka njenom ostvarenju produžava, ta svest od same sebe pravi cilj i postvaruje se u obliku organizacije koja otelovljuje taj cilj.

Ta svest teži da celu stvarnost satera u svoje okvire. To je izvor svih sofizama o suprotnosti između objektivnih i subjektivnih elemenata. Ta suprotnost je stvarna, ali ne sme da postoji. Upravo zbog svoje nesposobnosti da bude, ona mora da negira i prezire sve što pokušava da se ispolji, da postoji.

Drugim rečima, ta svest postoji, ali da bi bila stvarna potrebni su joj određeni događaji. Kao proizvod prošlosti, ona uporno odbija sve aktuelne događaje. Zato ta svest može da postoji samo kao stalna polemika sa stvarnošću. Ona odbija sve. Ona može da preživi samo kao zamrznuta, tako što postaje sve totalitarnija. Da bi bila delotvorna, mora da se organizuje: odatle mistika partije, saveta i drugih oblika koagulacije despotske svesti.

Svaki oblik direktne akcije koji ne prepoznaje tu svest (kao i svaka politička organizacija koja za sebe tvrdi da poseduje ispravnu svest), nosi njeno prokletstvo. Osude su uvek praćene izgovorima: nestrpljenjem onih koji se bune, nedostatkom zrelosti, provokacijama vladajuće klase. Sliku kompletira beskrajna litanija sitnoburžoaskih elemenata: večitih anarhista, utopijskih intelektualaca ili mladih buntovnika. Borba nije prava ako nije podstakla klasnu svest; neki idu dotle da priželjkuju rat koji bi konačno stvorio tu svest.

Teorija se izokrenula u represivnu svest. Proletarijat je postao mit, ne u smislu postojanja, već u smislu njegove revolucionarne uloge, kao klase koja će osloboditi celo čovečanstvo i tako razrešiti sve društveno-ekonomske kontradikcije. U stvarnosti, proletarijat je postojao u svim zemljama pod formalnom vlašću kapitala, gde i danas čini većinu stanovništva; u tim zemljama veliki broj mušakaraca i žena i dalje živi u uslovima proletarijata iz XIX veka.

Ali, aktivnost svih partija i grupa je organizovana oko tog mita: sve počinje pojavom klase koja je definisana kao jedina revolucionarna klasa u istoriji ili makar kao najrevolucionarnija. Sav prethodni istorijski razvoj je vodio ka pojavi te klase, a svi raniji događaji su od drugorazrednog značaja u poređenju sa odnosima i praksom koje stvara proletarijat. Mit određuje i ponašanje: svako ko je proleter je spašen; onaj ko nije, mora da se nekako iskupi za greh svog neproleterskog porekla, na primer tako što će svoju kaznu odslužiti radeći u fabrici. Svoj revolucionarni karakter neka grupa može da potvrdi samo ako kao dokaz izloži nekoliko „autentičnih“ proletera; prisustvo makar jednog čoveka sa žuljevitim rukama je garancija njene revolucionarne autentičnosti. Sam program grupe, njena teorija, čak i akcije, prestaju da budu važni; sve zavisi od prisustva ili odsustva „proletera“. Tako ovaj mit održava i oživljava antagonizam između intelektualnog i manuelnog. Mnogi zagovornici radničkih saveta su razvili pravi kult antiintelektualizma koji im je služio kao zamena za teoriju i opravdanje za sve postupke. Slobodni su da izgovore svaki idiotizam; oni idu u raj; naime, oni su proleteri.

Kao što se smatralo da onaj ko napusti partiju više nije revolucionar, tako se smatralo kako nije moguće da neko bude revolucionar, a da pri tom ne želi da postane proleter, da stekne sve vrline tog statusa. Kontrarevolucija se završava na mitskoj granici koja razdvaja proletarijat od ostatka društvenog tela. Svaka akcija u ime proletarijata je opravdana. U akciju se ne kreće iz potrebe za akcijom, zbog mržnje prema kapitalu već zato da bi se obnovila klasna osnova proletarijata. Misao i akcija gube svaku neposrednost.

To je način na koji je, naročito posle 1945, proletarijat nadživeo sebe: kroz svoj mit.

Istorijski osvrt na revolucionarni proleterski pokret ukazuje na ograničeni karakter ove klase. Sam Marks je jasno izložio njen reformistički karakter. Od 1848, kada je tražio pravo na rad, do perioda 1917–1923, kada je zahtevao punu zaposlenost i samoupravljanje radničkih sindikata, borbeni proletarijat nikada nije suštinski iskoračio iz kapitalističkog sistema. To naizgled protivreči Marskovoj tvrdnji iz njegovog teksta Kritički osvrt jednog Prusa na članak ‘Kralj Prusije i društvene reforme’: „U ovom trenutku proleterski pokret se zaista ispoljava kao klasa bez rezervi, kao totalna negacija. On je primoran da izvrši dubok prodor koji će omogućiti da se shvati pravo značenje komunističke revolucije, odnosno komunizma.“[18] Marks je bio u pravu; ali, kapitalistički oblik proizvodnje je, da bi preživeo, bio primoran da poništi tu subverzivnu negaciju. Proletarijat koji je bio izvan društva, kao što su to Marks i Engels konstatovali u Nemačkoj ideologiji, postajao je sve više integrisan u društvo; bio je integrisan tako što je bio primoran da se bori za opstanak, za jačanje svog pokreta; što se više organizovao, to je više postajao reformistički. U slučaju nemačke Socijalističke partije uspelo mu je da formira celo kontradruštvo, koje je na kraju ipak bilo apsorbovano u društvo kapitala; proletarijat kao negacija je postao prošlost.[19]

Zar Kaucki, Bernštajn i Lenjin nisu samo prihvatili stvarnost radničkog pokreta kada su utvrdili da je njegovo povezivanje sa socijalističkim pokretom nužno: „Radnički pokret i socijalizam nikako nisu identični“?

Zar Lenjinova diskreditujuća izjava da proletarijat, prepušten sam sebi, može samo da razvije sindikalističku svest, ne ukazuje na istinu o klasi vezanoj za kapital? To stanovište može da se kritikuje samo sa stanovišta razlike koju je Marks naglasio u Bedi filozofije, između klase kao predmeta kapitala i klase kao subjekta. Bez revolucionarnog ustanka proletarijat ne može da postane subjekat. Proces postajanja subjektom podrazumeva učešće neke spoljne svesti, svesti koja dolazi izvan klase, a koja u datom trenutku može da se inkarnira u proletarijatu. Ta eksterna svest je najpostvareniji i najotuđeniji mogući oblik represivne svesti! Samim tim, stvar nije u tome da se ova debata nastavi i da se vratimo Marksu već da shvatimo da je ciklus proletarijata kao klase završen. Pre svega zato što su njegovi ciljevi ostvareni, a onda i zato što na globalnom planu više ne igra odlučujuću ulogu. Došli smo do kraja istorijskog ciklusa tokom kojeg se čovečanstvo (posebno ono na Zapadu) kretalo u granicama klasno podeljenog društva. Kapital je ostvario negaciju klasa i to putem mistifikacije, jer mu je uspelo da zadrži sve konflikte i kolizije koje prate postojanje klasa. Stvarnost u kojoj živimo je despotizam kapitala. Ono sa čime danas moramo da se suočimo je kapital, a ne prošlost.

Skoro sve socijaldemokrate bile su svesne ovog razlaza između stvarnog, reformističkog karaktera radničke klase i socijalističkog cilja. Bernštajn je zahtevao da se jednom za svagda pristupi prilagođavanju, bez uvijanja, umesto licemerno, kao što je to činila većina socijalista, čije su revolucinarne parole bile samo paravan iza kojeg su pravili kompromise.[20] U isto vreme, bilo je sve teže definisati proletersku klasu. Taj problem je postao toliko akutan da je početkom ovog veka većina revolucionara nastojala da proletarijat definiše u terminima svesti: direktno, u slučaju Roze Luksemburg i Panekoka; u slučaju Lenjina i Trockog indirektno – kroz partiju – itd. Ruska revolucija je ovaj problem učinila još hitnijim: odatle pokušaji Karla Korša, a posebno Lukača u Istoriji i klasnoj svesti. Bordiga je kasnije smatrao da klasu treba definisati u odnosu na oblik proizvodnje koji razvija. Tako klasa može da postane klasa za sebe samo kroz akciju koja stremi tom cilju, samo u meri u kojoj prepoznaje svoj program (a koji treba da opiše taj oblik proizvodnje). Za Bordigu, klasa postoji samo ako postoji partija, jer samo ona može da ostvari program: „I dalje nam je potreban jedan predmet, partija, koja će moći da sagleda komunističko društvo.“[21] Ali, vidimo da su muškarci i žene u stanju i da se sami kreću u pravcu komunizma, kao u slučaju današnje omladine; samim tim, jasno je da taj „predmet“, partija, nije potreban.

Sve u svemu, za zagovornike partija i radničkih saveta, problem akcije uvek će se svoditi na traženje direktnih i indirektnih načina za spajanje proletarijata sa sopstvenom svešću, jer svi oni smatraju da proletarijat postoji za sebe samo kroz tu svest.

4. Komunizam

Revolucionarni reformizam – projekat izgradnje socijalizma na osnovama kapitalizma i u kontinuitetu s kapitalističkim oblikom proizvodnje – raspao se između 1913. i 1945. godine. Bio je to kraj jedne iluzije: iluzije o tome da se razvoj proizvodnih snaga može usmeriti u pravcu drugačijem od onog koji je imao u stvarnosti. U stvari, možemo da se složimo s Marksovom ocenom da je posle 1848. godine komunizam postao moguć upravo zato što je prodor kapitalističkog oblika proizvodnje uništio sve društvene i prirodne barijere i tako stvorio uslove za slobodan razvoj proizvodnih snaga. Ali, mentalitet i predstave ljudi bili su takvi da nisu mogli ni da shvate, niti da naslute takvu budućnost. Bili su suviše vezani za milenarističko kretanje vrednosti ili suviše ruinirani ograničenjima perverznih ostataka svojih drevnih zajednica, da bi probili put koji vodi ka drugačijoj zajednici. Čak su i Marks i Engels smatrali kapitalizam za nužnu fazu, kroz koju će sva ljudska bića, iz svih podneblja i uslova, morati da prođu. Tek je pobuna ruskih „narodnjaka“, koji su jasno želeli da izbegnu kapitalistički put, navela Marksa da uoči svoju grešku. Ali, to priznanje je bilo nedovoljno. Od sredine XIX veka, s Marksovom teorijom kao opravdanjem (teorijom proletarijata), celo čovečanstvo je bilo osuđeno na lutanje: na neprekidni razvoj proizvodnih snaga.

Ako više ne možemo da prihvatimo Marksovu analizu uloge proizvodnih snaga, ipak možemo da se u nečemu složimo s njim, ali tek nakon što krenemo drugim putem.

Kapital porobljuje čovečanstvo u ime čovečanstva, jer je poprimio ljudsko obličje. To je znak da se nalazimo u carstvu smrti. Ljudima dominira njihovo nekadašnje biće, koje mogu da sagledaju samo kontemplativno. To je proces koji uvek iznova započinje. Kapital prodire u misao i svest, uništavajući judska bića kakva je tokom prethodnih vekova proizvodilo klasno društvo. Gubitak supstance je gubitak njihovog nekadašnjeg bića, koje je kapital ispumpao iz njih. Pošto je taj proces skoro završen, kapital, posle napada na prošlost čovečanstva, sada kreće u napad na njegovu budućnost: on sada mora da pokori maštu. Na taj način ljudska bića su potpuno opustošena i svedena na čisto biološku dimenziju. Proces obuhvata sve, do samih korena.

Drugim rečima, razvoj proizvodnih snaga je izgleda bio nužan da bi razorio stare obrasce, oblike mišljenja i arhaične predstave koje su ograničavale ljudska bića (ovu destrukciju danas istražuju filozofi poput Fukoa). Ugrožena u svojoj čisto biološkoj dimenziji, ljudska bića počinju da se bune protiv kapitala. Upravo u toj tački sve može biti ponovo osvojeno kroz opšti kreativni pokret. Ali, taj proces nije prost, pravolinijski. Kapital još može da profitira na osnovu ljudske kreativnosti, da se regeneriše i osnažuje pljačkajući njihovu maštu. Značaj i ozbiljnost ove borbe najbolje se vide kada se suočimo sa alternativom: komunizam ili uništenje ljudske vrste. Ne treba gubiti iz vida da su se tokom ovog lutanja pojavljivali i bili blokirani različiti revolucionarni pokreti i mogućnosti, koji bi opet mogli da dođu do izražaja.[22]

Naš cilj mora da bude kraj lutanja i uništenje represivne svesti koja blokira pojavu komunizma. Da bismo u tome uspeli, moramo da prestanemo da komunizam shvatamo kao nastavak kapitalističkog oblika proizvodnje, da odbacimo iluziju da je dovoljno samo ukinuti razmensku vrednost i stvoriti uslove za trijumf upotrebne vrednosti. Ta dihotomija više ne znači ništa. Upotrebna vrednost je vezana za koncept vrednosti čak i kada se okreće oko principa korisnosti umesto oko principa produktivnosti; povezana sa direktnom dominacijom nad ljudskim bićima, upotrebna vrednost je integralni deo privatnog vlasništva.

Komunizam nije novi oblik proizvodnje; to je afirmacija nove zajednice.[23] To je pitanje postojanja, života, makar samo zato što se suočavamo s pitanjem suštinskog izmeštanja: od nametnute aktivnosti ka živom biću koje je izvodi. Sve do sada muškarci i žene su bili otuđeni od svoje proizvodne delatnosti; ali, oni sada ne teže tome da zagospodare proizvodnjom već da između sebe stvore nove odnose, koji će otvoriti prostor za potpuno drugačije aktivnosti.

Komunizam nije ni novo društvo.[24] Društva se razvijaju tako što jedne etničke grupe pokoravaju druge ili na osnovu podele ljudi na klase. Društvo je mreža odnosa koji brzo postaju despotski posrednici. Čovek u društvu je čovek porobljen društvom.

Komunizam znači kraj podele na kaste i klase, kraj podele rada (kao osnove za stvaranje vrenosti, koja je tu podelu intenzivirala i uzdizala). Komunizam je prva od svih zajednica. To nije dominacija nad prirodom već izmirenje s njom. Ljudska bića više neće gledati na prirodu kao na sredstvo razvoja, korisnu stvar već kao na subjekt (i to ne u filozofskom smislu); oni je više neće doživljavati kao nešto odvojeno od njih, jer je priroda u njima. Naturalizacija čoveka i humanizacija prirode (Marks) je ostvarena; dijalektika subjekta i objekta se time završava.

Ono što sledi je uništenje urbanizma i stvaranje mnoštva zajednica rasejanih po celoj zemlji. To podrazumeva odbacivanje monokulture, nove oblike podele rada i potpuni preobražaj transporta, koji će pre svega značajno opasti. Samo komunalni (komunitarni) oblik života može da omogući ljudima da kontrolišu svoju reprodukciju, da ograniče (sada sumanut) rast populacije bez oslanjanja na sadašnje, odvratne metode (kao što je uništavanje ljudskih bića).

Dominacija jedne grupe nad drugom, klasno podeljeno društvo, potiče od sedalačkog načina života. Mi i dalje živimo u mitu koji nas fiksira za neko određeno mesto u majci-zemlji; u mitu o domovini i strancu, koji ograničava viziju sveta, koji izopačuje. Jasno je da odgovor ne može da bude povratak nomadizu na način naših drevnih predaka koji su bili sakupljači. Muškarci i žene će razviti novi oblik života s one strane nomadizma i sedalaštva. Sedalački način života podrazumeva nedovoljnu telesnu aktivnost, koja je uzrok skoro svih somatskih i psiholoških bolesti današnjih ljudi. Aktivan i nefiksirani život izlečiće sve te bolesti bez pomoći medicine i psihijatrije.

Prelazak na komunizam doneće i preobražaj tehnologije. Tehnologija nije nešto neutralno; ona je određena oblikom proizvodnje. Na zapadu, više nego igde, različiti oblici proizvodnje razdvajaju čoveka od tehnologije koja je prvobitno bila samo oblik ljudskog bića. Zahtev za prelazak na konvivijalne/ komunalne tehnologije jeste zahtev za tehnologijom koja će opet biti deo ljudskog bića, a ne autonomna stvar u službi tlačiteljskog bića.[25]

Ljudska bića u komunizmu neće biti samo korisnici; komunizam će biti zemaljski raj kojim će ljudi raspolagati s takvom neposrednošću da se neće razlikovati od prirode (čovek će, kao što je to rekao Hegel, u ovom kontekstu biti životinja). Ljudska bića su stvaraoci, proizvođači, korisnici. Ceo proces se obnavlja na višem nivou i za svakog pojedinca. U odnosima između pojedinaca, onaj drugi više neće biti posmatran u okvirima korisnosti; gotovo je sa odnosima koji počivaju na korisnosti. Polovi će se izmiriti zadržavajući sve svoje razlike; sve krute razlike i sukobi podsticani milenijumima počeće da popuštaju.

Ovih nekoliko improvizacija trebalo bi da dovoljno jasno pokažu kako treba gledati na uspon ka ljudskoj zajednici.

Svi mi smo robovi kapitala. Oslobođenje počinje sa odbijanjem da na sebe gledamo u okvirima kapitala, drugim rečima, kao na proletere, pripadnike nove srednje klase, kapitaliste, itd. Tako prestajemo i da na druge ljude, koji se takođe nalaze na putu oslobođenja, gledamo u tim kategorijama. U toj tački ljudi počinju da prepoznaju jedni druge.

To je, naravno, samo početak oslobođenja pred kojim stoje svi mogući rizici. Odbijanje da se te opasnosti imaju u vidu potcenuje snagu kapitala. Treba shvatiti sledeću dinamiku: mi smo robovi; naš cilj nije da postanemo gospodari, makar i bez robova, već da ukinemo celokupnu dijalektiku gospodara i roba. Taj cilj ne može biti ostvaren osnivanjem izolovanih zajednica koje ne predstavaljaju nikakvu prepreku za kapital i koje mogu lako da se nađu u njegovom obruču; takvi izolovani pokušaji su samo devijacije u odnosu na vladajuću normu, koji je otkrivaju u njenom pravom svetlu. Taj cilj ne može da se ostvari ni kultivacijom sopstvenog bića, koja bi trebalo trebalo da nas spoji s našim pravim, ljudskim bićem. U stvarnosti, ta dva pristupa treba da budu povezana. Doživeti sebe kao ljudsko biće nesputano bilo kakvim atributima samo po sebi odbacuje pseći povodac koji nameće klasno društvo. Žudnja za zajednicom je apsolutno nužna. Reafirmacija individualnosti, posebno u njenoj vremenskoj dimenziji, jeste odbijanje pripitomljavanja. Ali, to nije dovoljno, čak ni kao prvi element pobune: ljudsko biće je u isto vreme individua i čovečanstvo (Gemeinwesen). Redukcija ljudskog bića na sadašnje bezizražajno stanje je posledica potiskivanja čovečanstva, drugim rečima, posledica nesposobnosti pojedinca da obuhvati opšte, celinu ljudskih odnosa u celini vremena. Različite religije, filozofije i teorije su samo zamena za tu suštinsku komponentu ljudskog bića. Pošto komunizam označava kraj jednoličnosti i monotonog ponavljanja, ljudska bića će se pojaviti u svoj njihovoj različitosti; svaki pojedinac biće afirmacija čovečanstva. To znači da od sada odbacujemo despotizam svake religije, filozofije, teorije.

Odbijanje da se upadne u zamku teorije ne znači i odbacivanje svih teorijskih razmatranja. Naprotiv. Ali, to odbijanje zaista podrazumeva da je teorijski čin nedovoljan. Teorija treba da afirmiše izmirenje čulnog i intelektualnog, ali ipak ostaje u granicama te podeljenosti. Ono što treba afirmisati je celina života, ukupnost njegovih manifestacija, celokupno, nepodeljeno biće. Na primer, možda ćemo na svom putu morati da se i dalje oslanjamo na neke Marksove uvide, ali krajnje je imbecilno nazivati sebe marksistom. Pored toga, teorija, kao represivna svest, može da postane samo alibi za neaktivnost. Odbijanje da se deluje u početku može da bude opravdano. Ipak, odvajanje od stvarnosti često ima za posledicu nespobnost da se opaze nove pojave koje oblikuju tu stvarnost. U ovoj tački teorija, umesto da podstiče kontakt sa stvarnošću, postaje činilac razdvajanja, odstranjivanja, izbacivanja iz sveta. S druge strane, na planu akcije, svako čekanje pada posebno teško onima koji ne žele da priznaju da drugi mogu da dođu do teorijskog uvida i bez nas, bez posredovanja naše partije ili grupe. Kao represivna svest, teorija zahteva takav stepen opredmećenja da čak i onaj pojedinac koji odbija sve političke reketaše može da uzdigne teoriju na nivo političkog reketa. U slučaju pojedinca koji paradira kao revolucionar, teorija je despotizam. Ovo bi trebalo da je očigledno. Nakon više od dva milenijuma dominacije duha nad telom, jasno je da je svaka teorija još uvek izraz te dominacije.

Ono što treba obuhvatiti je život u celini. Svi različiti proizvodi prošlosti – umetnost, filozofija, nauka – jesu fragmenti. To su znaci pustošenja ljudskog bića, ali i pokušaji da se to biće obnovi. Međutim, stvar više nije u tome da se umetnost ili filozofija „ostvari“; kapital je to već obavio na svoj način. Stvar je u tome da osvojimo i stvorimo drugačiji svet, u kojem će svi biološki potencijali vrste doživeti procvat. U tom širokom pokretu, jalovo je insitirati na našem sadašnjem biću kao prebivalištu istine. Istina, pre svega, kao i vrednost, zahteva meru, standard, opšti ekvivalent, normu – pa tako i Državu. Drugo, istina je uvek jedna. Istorijska inflacija tog koncepta odvijala se uporedo sa uništavanjem ljudskih bića. Naš predlog ne može da bude ništa manje od drugačijeg života, u kojem gestovi, reči, mašta i osećanja ljudi više neće biti okovani, gde će se čula i mozak konačno spojiti. Samo takva zajednica može da spreči sve ludačke fiksacije. Jasno je da taj svet može biti osvojen samo uništenjem kapitalističkog oblika proizvodnje. Celokupno čovečanstvo obuhvaćeno vremenom je neprijatelj kapitala. Ljudska bića će morati da prođu kroz duboku revoluciju da bi postala sposobna da se suprotstave kapitalu; drugim rečima, taj proces zahteva proizvodnju revolucionara.

Revolucija u svim aspektima života navela je neke ljude da prenaglase značaj mesta u kojima su primetili njeno izbijanje.

Revolucija ne izbija iz ovog ili onog dela našeg bića – iz tela, prostora ili vremena. Naša revolucija, kao projekat obnavljanja zajednice, nameće se kao nužnost od trenutka uništenja drevnih zajednica. Svođenje komunističke revolucije na ustanak koji bi trebalo da razreši protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje bilo je pogubno. Revolucija mora da razreši sve stare protivrečnosti klasnog društva apsorbovanog od strane kapitala i sve protivrečnosti između relativno primitivnih zajednica i kretanja razmenske vrednosti (novca), koje kapital danas apsorbuje (posebno u zemljama Azije i Afrike). Ali, revolucionarni pokret je mnogo više od toga: to je revolucija prirode, uzdizanje ka misli, ovladavanje bića sposobnošću da koristi centre koji upravljaju imaginacijom. Revolucija ima biološku, pa tako i kosmičku dimenziju, jer naš univerzum vidi kao ograničen (u poređenju sa solarnim); ona je kosmička i u smislu o kojem su govorili drevni filozofi i mistici. To znači da revolucija nije strast samo naše epohe već strast miliona ljudskih bića koja su – još od naših drevnih predaka, koji su se bunili protiv pojave razmenske vrednosti, u kojoj su s pravom videli zlo, do Marksa i Bordige u njihovoj proročkoj dimenziji – pokazivala istu žudnju za novom, ljudskom zajednicom.

Pokušaj da se revolucija ograniči, isto je što i pokušaj da joj se odredi visina. Sen Žist je rekao da revolucija ne može da se završi sve dok ne donese sreću; tako je pokazao svu laž nastojanja da se čovek sagleda u okvirima pukih istorijsko-materijalnih činjenica date epohe. Ljudsko biće nikada nije samo biće koje postoji ovde i sada; ono može da postoji samo kao stalno prevazilaženje i nikada nije samo ono što treba da se prevaziđe (Niče). Strukturalno i biološki čovek je prevazilaženje jer je obdaren izuzetnim moćima. Drugim rečima, on je istraživač mogućeg i ne može da se ograniči samo ono što je neposredno ostvarljivo, posebno ako mu se to samo nameće. Kada je izmešten, otuđen i odsečen od čovečanstva, i samim tim izobličen i sveden na puku individuu, čovek odmah gubi polet, strast, žudnju za stvaranjem – jer, šta je potraga za mogućim, ako ne želja za stvaranjem? To je ono do čega dolazi u uslovima potpune dominacije kapitalističkog oblika proizvodnje: čovek biva potpuno ispražnjen.

Sve revolucije naše vrste su revolucije koje idu dalje od sadašnjeg trenutka, dalje od onoga što dopušta razvoj proizvodnih snaga (Bordiga). Ovo protezanje s one strane mogućeg omogućava kontinuitet između ljudskih generacija, na isti način kao što i perspektiva komunizma – shvaćenog kao ukidanje klasa, razmene i vrednosti – uspostavlja kontinuitet između različitih revolucionarnih tendencija; to je ono što je Marks nazivao „istorijskom partijom“.[26]

Borba protiv ograničavanja raspona revolucije jeste sama po sebi revolucionarna borba. Čitalac ne treba da bude zgranut time što u nastojanju da ilustrujemo širinu tog raspona navodimo i autore koji se uobičajeno smatraju religoznim, mističnim, itd. Zar je važno u kom su se obliku tokom vekova ispoljavali žudnja, strast i volja za zajednicom, težnja ka obnavljanju čovečanstva, u koje je ugrađeno i naše prošlo biće. Ljudsko biće može da bude istovremeno i čovečanstvo samo ako živi u zajednici. Čim dođe do fragmentacije, javlja se potreba za obnavljanjem jedinstva. Na Zapadu je to jedinstvo ostvarivano putem posredovanja i prinude: Država određuje pojedinca; znanje je sredstvo za hijerarhijsku stratifikaciju društva i sredstvo za opravdavanje uspostavljenog poretka; začarani krug teorije i prakse se zatvara.

Komunistička revolucija je totalna revolucija. Biološka, seksualna, društvena i ekonomska revolucija samo su njeni pojedinačni aspekti; naglašavanje bilo kojeg od njih izopačuje revoluciju, koja može da postoji samo kao celina.

Komunistička revolucija može da se shvati samo kroz uvid u istoriju i paleontologiju ljudskih bića, ali i svih drugih oblika života. Tako možemo da shvatimo da je revolucija, koja je već dugo nužna, sada i ostvarljiva. Ranije je bila moguća, ali ne i neizbežna. Tada su postojali i drugi „ljudski“ putevi razvoja, posebno u smislu primene ljudskih moći na spoljnu stvarnost. Danas, kada je kapital izmestio i opustošio skoro sve, jasno se vidi šta je jedina alternativa komunističkoj revoluciji: potpuna negacija ljudskih bića. Zato moramo da shvatimo svet u kojem živimo; moramo da shvatimo šta znače despotizam kapitala i pobuna protiv njega. Do tog razumevanja, koje treba da bude ne samo intelektualno već i čulno (pobuna je u velikoj meri pobuna tela), doći ćemo samo ako odbacimo svoje sadašnje lutanje i sve oblike represivne svesti.

Napomene

[3] Ovo ne isključuje suprotnu dinamiku: kapital primorava ljudska bića da budu ljudska.

[4] Karl Marx, Grundrisse (Nacrt za kritiku političke ekonomije), London: Pelican, 1973, p. 365

[5] Ovde uočavamo izvesno naginjanje „azijatskom obliku proizvodnje“, u kojem klase nikada ne mogu da postanu autonomne; u kapitalističkom obliku proizvodnje klase bivaju apsorbovane.

[6] Videti kod D. Verres, Le discourse du capitalisme, ed. L’Herne. Zanimljiv materijal može da se nađe i kod Bodrijara (Baudrillard): Le systéme des objets i Pour une critique de l’économie politque du signe, ed. Gallimard.

[7] Dichter, citirano u Bodrijar, Le systéme des objets, pp. 218-219

[8] Valerie Solans, The SCUM Manifesto (The Society for Cutting Up Men), New York: Olympia Press, 1970.

[9] Automatizaciju kapitala smo analizirali u tekstu Le VIe chapitre inédit du Capital et l’ouvre économique de Marx (1966), posebno u napomenama dodatim 1972. U jednom od narednih članaka ovu temu ćemo istražiti još temeljnije, u nastojanju da pokažemo da je Marks ovaj problem otvorio, ali ne i prepoznao u celini, kao i da analiziramo moderni kapitalistički oblik proizvodnje. To će nas odvesti ka definiciji rada i njegove uloge u razvoju čovečanstva. G. Brulé je već započeo ovu analizu u svom članku objavljenom u Invariance No. 2, Serié II: Le tarvail, le travail productive et les mythes de la classe ouvriére et de la classe moyenne/ Rad, produktivni rad i mitovi o radničkoj i srednjoj klasi. Uopšteno govoreći, koncept rada je reduktivan: on obuhvata samo jedan deo ljudske aktivnosti. Ali, zahtev za njegovim ukidanjem je zahtev za uništenjem te preostale aktivnosti, koja ostaje utopijska ambicija kapitala. Projekat komunizma pripada kontekstu ljudskog života; aktivnost je samo jedan oblik ispoljavanja tog života. Ljubav, meditacija, sanjarenje, igra i druge manifestacije ljudskog bića ostaju izvan sfere života ako upadnemo u zamku koncepta rada. Marks je definisao rad kao aktivnost koja menja prirodu materije iz bilo kog razloga, ali taj koncept prirode više ne važi. U periodu dominacije kapitala ljudsko biće više nije u kontaktu s prirodom – posebno tokom rada. Između prirode i pojedinca stoji kapital. Kapital je postao priroda. S druge strane, u svojim takozvanim „filozofskim“ radovima, Marks je jasno govorio o ljudskoj aktivnosti kao celini i naglasio da komunizam ne može da se svede samo na oslobođenje rada. Ovo stanovište nije sasvim nestalo iz kasnijih Marksovih radova, uspevši da se održi uporedo s konceptom „revolucionarnog reformizma“ izraženim u Kapitalu. Marksisti su kasnije pojednostavili ovaj problem: uzdizali su rad, prost i čist. U delima Trockog, da navedemo samo taj primer, nema ni traga od Marksove složene analize; tim radovima vlada jezik pripitomljavanja, jezik kapitala: „Celokupna istorija čovečanstva je istorija organizovanja i edukacije čovekovog društvenog bića za rad, s ciljem da se postigne što veća produktivnost.“ (Trocki, Terorizam i komunizam)

[10] Ova mogućnost je opisana i prenaglašena u Alvin Toffler: Future Shock.

[11] Marks, Kapital, tom I.

[12] Ovo zahteva detaljno istraživanje koje treba da obuhvati i analizu rada. To istraživanje smo započeli u narednom članku (Opadanje kapitalističkog načina proizvodnje ili opadanje čovečanstva?); u njemu su izloženi naši prvi zaključci. Posebno smo hteli da analiziramo stanje ove dekadencije čovečanstva, kako se ona ispoljava, itd. S tim u vezi, ukazali smo i na direktnu spregu između kretanja vrednosti i dijalektike proizvodnih snaga. Kraj kretanja vrednosti i kapitala je kraj jednog oblika predstavljanja i njegove autonomije. Marksistička dijalektika biće potpuno prevaziđena.

[13] Marks-Engels, Nemačka ideologija.

[14] Engels, predgovor za Marksovu Bedu filozofije.

[15] Bernštajn, videti (engleska izdanja) The Movement of Income in Modern Society i Crisis and Possibilities of Adaptation, sve u Presuppositions of Socialism and the Tasks of Social Democracy, Rowohlt Verlag, pp. 75ff.

[16] Bordiga je često podsećao da ovde treba biti oprezan i ne svoditi tu dinamiku na čisto ekonomski koncept.

[17] Marks, Kapital, tom I.

[18] Marks, Grundrisse.

[19] Ovo dokazuje da je bilo nemoguće istrajati na „klasnom“ diskursu i ponašanju, a da se u isto vreme ostane na suštinski „aklasnoj“ tezi o nužnosti samonegacije proletarijata.

[20] Videti knjigu H. Mueller Der Klassenkampf in der Deutschen Sozialdemokratie, (Verlags-kooperative Heidelberg-Frankfurt-Hanover-Berlin, 1892/ 1969. Ova knjiga dobro prikazuje podeljenost ljudi poput Bebela, koji je za sebe govorio da je u parlamentu „desničar“, a na radničkim skupovima „levičar“, koji je jednoj publici govorio da nas od ostvarenja socijalističkih prinicpa deli još mnogo vremena, dok je drugima govorio da je socijalizam odmah iza ćoška. Ova knjiga je zanimljiva i zato što iznosi stanovište koje će kasnije usvojiti Komunistička radnička partija Nemačke (KAPD).

[21] Bordiga, na skupu u Milanu, 1960.

[22] Apsolutna irevezirbilnost nije istorijska činjenica. Mogućnosti koje su se pojavile pre nekoliko hiljada ili nekoliko stotina godina nisu zauvek napuštene. Istorija nije Moloh koji proždire mogućnosti, bacajući na ljudsku budućnost prokletstvo neizbežnog i nepovratnog lišavanja. Kada bi zaista bilo tako, istorija bi bila samo opravdanje za ono što se dogodilo. Mnogi bi hteli da istoriju svedu upravo na to, praveći tako od nje najgoreg od svih despota. Hegelova filozofija je dijalektika prevazilaženja (Aufhebung) kretanja koje u isto vreme ukida i održava, pokušaja da se spasi ono što su ljudska bića stvorila u prethodnim epohama. Hegel je bio opsednut problemom gubitka stvarnosti, raznolikošću fenomena i mogućnosti, itd. To ga je vodilo ka shvatanju ogromnog značaja pamćenja (videti poglavlje Apsolutno znanje iz Fenomenologije duha). Nasuprot tome, kapital ukida sećanje na ranije epohe, putem mistifikacije i magije, kao i ranije oblike čovečanstva, predstavljajući sebe kao vrhunac razvoja, kao „postvareni oblik“. (Marks, Teorije o višku vrednosti).

[23] Koncept „oblik proizvodnje“ u stvarnosti važi samo za kapitalistički oblik proizvodnje, kao što koncept „klase“ važi samo u buržoaskom društvu. Koncept proizvodnje u Marksovom delu ima mnoštvo atributa. On osiromašuje kada krenemo od Rukopisa iz 1844, ka Nemačkoj ideologiji i Kapitalu. On je tesno povezan s konceptom prirode, kao i sa određenim konceptom ljudskog bića. Drugim rečima, ova „datost“ se otkriva u mnogo složenijem obliku kada je sagledamo u kontekstu prvobitnih komunističkih zajednica i njihove razgradnje. Odvajanje ljudskih bića od zajednice je pljačka. Ljudsko biće kao radnik gubi cele slojeve osobina koje su oblikovale celokupnog čoveka kao člana zajednice. Proces prisvajanja ljudskih bića je stvaran. Oni koji to ne razumeju, ne razumeju šta je zapravo kapital. Čovek je sveden na bezizražajno biće; izgubio je svoju čulnost, a njegova akvitnost je svedena na kvantifikovani rad. Čovek se pretvorio u apstraktno biće koje žudi za muzikom natopljenom predačkom senzualnošću (džez, latino). Svedeno ljudsko biće sada ima samo jedan element koji ga vezuje za spoljni svet: seksualnost koja ispunjava ispražnjenu sferu čulnosti. To objašnjava ideju o panseksualnosti, tačnije o panseksualizaciji, koju je Frojd smatrao za nepromenljivu osobinu ljudskih bića iako je bila reč o posledici njihove degradacije. Šta je podsvesno ako ne afektivno-senzualni život ljudskog bića potisnut kapitalom? Ljudsko biće mora da bude pripitomljeno, oblikovano po zahtevima racionalnosti kapitalističkog oblika proizvodnje, koju mora da prihvati kao deo sebe. Jednom pripitomljeno, ljudsko biće ostaje lišeno svog potisnutog čulnog života, koji postaje predmet spoznaje, nauke; čovekova senzualnost sada može da se kapitalizuje. Kao predmet trgovine, nesvesno je sitno iseckano i izloženo na tržištu znanja. Nesvesno nije postojalo oduvek, a sada postoji samo kao deo diskursa kapitala; to je još jedan znak ljudskog izopačenja. Svedeno na savršenu bezizražajnost, ljudsko biće sve više podseća na elementarne čestice koje istražuju nuklearni fizičari; psihologija kapitalizovanog ljudskog bića koje se kreće u granicama kapitala svoje principe pozajmljuje upravo od ove discipline.

[24] Takođe je neumesno govoriti o primitivnom društvu. Potrebna je nova analiza primitivnih zajednica. Tačno je da Marks nije na odgovarajući način tretirao postojanje, razvoj i razgradnju primitivnih zajednica, ali ne i da je grešio u svemu zbog svog eurocentrizma ili duha prosvetiteljstva, koji su njegovo delo proželi predrasudama tipičnim za buržoasko društvo. Većina onih koji insistiraju na ovakvoj kritici nisu razumeli način na koji je Marks prišao pitanju zajednice, tako da su u njegovom delu videli samo prost istorijski materijalizam. Ono što u Marksovom delu nedostaje je detaljna analiza načina na koji se „ekonomija“ pojavljuje u primitivnim zajednicama i izaziva njihovo uništenje. Na kraju, primećujemo i da je sve neumesnije govoriti o kapitalističkom društvu. Na ovo ćemo se još vratiti.

[25] U primitivnim zajednicama ljudi kontrolišu tehnologiju. Tehnologija je počela da stiče autonomiju u ranom Zapadnom društvu, što je izazivalo podozrenje drevnih ljudi. Tehnologija prisiljava čoveka da imitira prirodu, iako kasnije on može da iznađe postupke koji ne postoje u prirodi; tako čovek biva podvrgnut jednoj prisilnoj proceduri, imperativu kako uraditi ovo-ili-ono; on kao da gubi sposobnost slobodnog stvaranja. (Videti u J. P. Vernant, Mythe et pensée chez les grecs, ed. Maspéro.) Kada ljudi prestanu da zaziru od tehnologije, oni se istovremeno izmiruju sa umetnošću, koja je bila prilično prezrena na kraju epohe robovlasničkog društva. Ovo se ponovilo i u vreme Renesanse, kada su filozofi definisali čoveka kao biće koje stvara samo sebe (Videti u Cassier, Individual and Cosmos in Renaissance philosophy). Ali, razvoj tehnologije nije vodio čoveka u susret prirodi; naprotiv, razvoj je vodio ka prisvajanju čoveka i uništenju prirode. Ljudska bića su počela da naglo gube sposobnost stvaranja. U tom smislu, strahovanja drevnih ljudi bila su opravdana. Od filozofa Renesanse, preko Dekarta i Hegela do Marksa, ljudsko biće je bilo definisano u odnosu na tehnologiju (Franklin, „čovek je biće koje pravi oruđa“) i proizvodnju. Da bismo otišli dalje od Marksa, potrebno je da istražimo „ljudski fenomen“ od uništenja primitivnih zajednica do danas; potrebno je da preispitamo radove filozofa i ekonomista, od Aristotela do Marksa, da bismo shvatili kako su ljudi videli sebe u vreme dominacije vrednosti i kapitala, ali i zato da bismo videli kako danas, nakon epohe vrednosti, možemo da shvatimo čovečanstvo, pa tako i komunizam.

[26] Camatte, Origine et fonction de la forme parti, 1961, objaljeno u Invariance No. 1, serija I.