Politika postanarhizma

Kontinuirano zamagljivanje različitih oblika disidentstva i protesta idejom pretnje državnoj bezbednosti – na primer, hapšenje klimatskih i antiratnih protestanata i aktivista na osnovu antiterorističkih ovlašćenja – sugeriše da takozvani rat protiv terorizma za svoju metu ima sve one koji se ne slažu sa državno-kapitalističkim poretkom. Istovremeno, ipak, trebalo bi da posmatramo ovu logiku sekuritizacije i izuzetka kao reakciju na određenu krizu u simboličkom poretku nacije-države pod uslovima kapitalističke globalizacije. Ova nacija-država kao sadržalac  suverenosti manje je izvesna; njene granice i identitet su manje jasno ocrtane. Bezbednost stoga, postaje način da se suverenost reartikuliše u ovom fluidnijem globalnom poretku. Posredstvom bezbednosnih mehanizama, državna moć se preliva preko sopstvenih granica, kontruišući mreže nadzora, zatvora, kontrole, i vođenja ratova više nije striktno određeno nacionalnim granicama. Zatvori nisu zatvori nego logori, ratovi više nisu ratovi nego „policijske“ operacije; globalne mreže nadzora i deljenja informacija ... Mi smo u sred, kao što to Agamben kaže, zone nerazlikovanja, u kojoj nacionalna suverenost zamagljuje globalnu bezbednost dok istovremeno svuda postvaruje i fetišizuje postojeće granice, i podiže nove.

Ovakav razvoj događaja otvara dva važna mesta borbe. Prvo, sama logika bezbednosti, koja je danas postala tako sveprožimajuća i sveprisutna, se mora posmatrati kao mehanizam depolitizacije: to je način nametanja određenog poretka društvenoj stvarnosti koji je samolegitimišući i ne dovodi se u pitanje; to je ideologija koja autorizuje beskrajnu akumulaciju državne moći. Sem toga, kao što je Fuko pokazao, ideja bezbednosti – koja je funkcionisala u liberalnim diskursima vlasti u 18. veku – postala je koekstenzivna (prostire se unutar istih vremenskih i prostornih granica, prim. prev.) sa idejom same slobode. Danas smatramo da je sloboda isključivo određena bezbednošću; sloboda i bezbednost su postale deo binarnog para, u kom prva ne može biti zamišljena bez druge, i u kom druga uvek popušta pred nuždom i prerogativima nametnutim od strane prve. Liberalna ideja o adekvatnoj ravnoteži između bezbednosti i slobode je iluzija. Jedina vizija koju nam nudi bezbednosna paradigma – sa svojim pogubnim tehnologijama i svojom perverznom logikom koja nas čvrsto drži u dvostrukoj vezi – je prazan, kontrolisan, prekomerno eksponirani pejzaž u kom je izbledela svaka nada za emancipacijom i gde sve što nam je preostalo da radimo je da opsesivno merimo rizike koji prete našim životima od strane večito prisutne sablasti katastrofe. Bezbednosna paradigma intenzivira mikropolitiku straha, stvarajući neku vrstu poopštene neuroze. Protivno je državnoj fantaziji bezbednosti, i afektu straha i očaja koji proizvodi, to što radikalna politika mora da zauzme sopstveni teren. Ona mora da reafirmiše nadu emancipacije i da afirmiše rizik politike. To uključuje više od grabljenja natrag izgubljene slobode, a to je zapravo osmišljavanje novog jezika slobode koji više nije uslovljen bezbednošću. Sloboda se mora pronaći s one strane bezbednosti, i to se može ostvariti jedino kroz praksu političke borbe, kroz oblike otpora, kroz modele kolektivne nediscipline i neposlušnosti. Na primer, odbijanje i subverzija nadziranja, i čak nadzor nadziranja, postaje deo novog jezika otpora koji izražava želju za životom koji više ne traži da bude „obezbeđen“.

Jaz između običnih ljudi i političkih elita nikada pre nije izgledao tako široko ili rigidno. Stoga pojava društvenih pokreta na globalnom nivou ukazuje na pokušaj da se konstituiše alternativa političkom prostoru, novo političko telo: ne više telo poslušnih građana koji poštuju formalni demokratski mandat vlasti, već prilično buntovno, disidentsko telo – građani koji nisu poslušni i koji odbijaju da priznaju autoritet onih koji ih predstavljaju, te stoga raskidaju vezu između subjekta i države. Stoga antikapitalistički pokret dovodi u pitanje ne samo hegemoniju neoliberalnog kapitalizma već takođe i simboličko polaganje prava „demokratske“ države da govori u ime svojih građana. Današnji radikalni pokreti nisu post- ili antidemokratski, ipak: oni jednostavno smatraju da su trenutno ponuđeni oblici demokratije neadekvatni, i nastoje da otvore politički prostor za alternativu i demokratskije modele demokratije. 

Demokratija se danas sastoji u osmišljavanju ili ponovnom otkrivanju prostora, pokreta, načina života, ekonomske razmene i političkih praksi koje se odupiru državnom žigu i koji podstiču odnose jednake slobode. Borbe koje se danas vode protiv kapitalizma i države su demokratske borbe. Istovremeno, ipak, mogli bismo da konstatujemo određenu notu nezadovoljstva terminom „demokratija“. Mi možemo ponoviti Bakunjinove reči, za koga je pojam demokratija „nedovoljan“. Kao što je i sam Derida govorio o demokratiji: „[K]ao pojam ona nije sveta. Ja mogu jednog ili drugog dana, reći, ‘Ne, to nije pravi termin. Situacija dopušta ili nalaže da upotrebimo drugi termin…’” Situacija se menja, i novi oblici autonomne politike koji se trenutno javljaju nalažu upotrebu drugog termina: anarhizma.

Nasukanima na stenovitim obalama državne moći, anarhizam sada prelazi u prvi plan naše političke imaginacije. Došlo je do određenog menjanja paradigme u politici od države i formalnih reprezentativnih institucija, koje još uvek postoje ali sve više kao prazni sudovi bez života, ka pokretima. Ovde se javljaju novi politički izazovi i pitanja – koji se tiču slobode s one strane bezbednosti, demokratije s one strane države, politike s one strane partije, ekonomske organizacije s one strane kapitalizma, globalizacije s one strane granica, života s one strane biopolitike – izazovi i pitanja za koje je anarhizam najbolje opremljen da odgovori sa originalnošću i inovacijom koju nalaže nova situacija u kojoj se nalazimo.