Agit-Prop može biti umetnost – ali da li je uspešan?

Umetniku performansa Petru Pavlenskom patnja zbog umetnosti nije strana – a bolna spektakularna akcija koji je izveo u nedelju, kada je zakucao svoje mošnice za kaldrmu Crvenog trga, izbacila mu je ime u ruske medije.

Pavlenski je rekao da je njegov protest, tokom kog je sedeo nag ispred Lenjinovog mauzoleja, bio odgovor na održavanje proslava Dana policije širom zemlje. On veruje da Rusija konstantno biva transformisana u policijsku državu i odlučio se za ovu drastičnu meru da bi skrenuo pažnju na taj problem.

Ovo nije prvi put da Pavlenski izvodi takve spektakularne akcije koje njegovu publiku teraju da ustukne: on je prethodno zašio svoje usne u znak protesta povodom slučaja Pussy Riot, a takođe na ulicama St. Petersburga se [nag] obavio bodljikavom žicom.

Ovaj protest, sem njegovog očiglednog medijskog potencijala, takođe ostvaruje nešto na umetničkom nivou: izbor mesta, na pragu Kremlja, i perverzna moć ranjivog nagog tela usred monumentalnog simbolizma Crvenog trga elokventno govori o kontrastu između monolitne države i fragmentiranih individua kojima ona vlada.

U umetnikovoj izjavi, koja je objavljena na sajtu grani.ru, on detaljnije objašnjava kako vidi ovaj performans, nazvan „Fiksacija“. U njoj on optužuje rusku javnost zato što je dopustila da je apatija i politička ravnodušnost zaslepe i onemoguće joj da vidi mane svog rukovodstva, usredsređujući se na sopstvenu slabost dok je „zakucana za Kremljovu kaldrmu“. Za Pavlenskog, bukvalno zakucavanje za pod je bojni poklič upućen stanovništvu za koje veruje da treba da se digne na noge i vrati unatrag nevidljivo uspostavljanje postsovjetskog sveta gulaga u kom grabežljive vladajuće klase pljačkaju javnost.

Pa ipak, poput većeg dela savremene umetnosti – bilo da se radi o glerijskim instalacijama ili o uličnom agit-propu – to nailazi na poteškoće.

Iako je Pavlenski prethodno izjavio zbog čega protestuje, to je uglavnom bilo zanemareno u većini medijskih izveštaja. Većina izveštaja, u Rusiji i drugim zemljama, u velikoj meri su se fokusirali – i to neizbežno – na „freak show“ aspekt njegove spektakularne akcije, zanemarivši umetnikove motive. To je nesrećna posledica savremenog umetničkog leksikona koji zahteva tekstove da bi objasnio sliku koja retko sama govori nedvosmisleno.

Kao rezultat, veliki succès de scandale koji je zauzeo toliko mnogo prostora u medijima lako je prelomljen u preovlađujući državni narativ koji povezuje opoziciju sa strancima. To je motiv koji se često koristi: kreirati smisao drugog, opasnog, oko opozicionih grupa i koristi to da se prikrije legitimno nezadovoljstvo.

U ovom smislu, lična hrabrost Pavlenskog i politička uverenja počinju da budu kontraproduktivna, bez obzira da li posmatrač/ica ima simpatije za njegove ciljeve i ideje. Previše debata koje su u ponedeljak vođene o ovom protestu bile su u stanju da lako i komotno zaključe „ah, on je budala“, bez potrebe da se pozabave vrlo realnim pitanjima koje umetnik postavlja.

I tu leži dilema. Umetničkoj zajednici Rusije, koja je pod sve većim pritiskom duboko konzervativnog režima i koja pokorno puzi pod treperećim ekranima Prvog kanala TV, očajnički je potrebna doza kiseonika da bi opstala. Dok Moskva održava veštački živu scenu savremene umetnosti, centriranu oko hipsterskih habova Crvenog oktobra i Vinzavoda, ona ostaje društvo koje je samo sebi svrha.

Performansi Pavlenskog, poput onih Pussy Riota i Vojne, probijaju se u svest javnosti na način sa kojim može da se nosi tek nekolicina – i to zaslužuje aplauz. Međutim, sve dok se fokus javnosti ne pomeri s one strane faze „upri prstom i bulji“ u kojoj se trenutno nalazi i ne počne da se bavi porukom koja stoji iza izjave koja privlači pažnju medija, ovakvi gestovi – ma kako bolni – ostaju prazni.