Aleksis Cipras, grčka zvezda u usponu, radikalan je samo nominalno

Proteklih nedelja, nazivali su ga seksi Aleksi; zvezdom u usponu grčke politike; neprijateljem štednje; vatrenim oratorom i elokventnim, veštim performerom; i prvakom grčkog gneva – kao i naivnim radikalom; opasnim lažovom; populističkim demagogom; i mrzovoljnim ekstremisotm. Odjednom se našavši u centru pažnje, 37-godišnji lider Koalicije radikalne levice (Siriza) danas je poznat kao Grk koji je ustalasao globalna tržišta i onaj zbog kojeg Evropa drhti.

Pre dva meseca, niko van Grčke nije čuo za Ciprasa, niti za njegov marginalni pačvork savez maoista, trockista, evrokomunista, demokratskih socijalista i zelenih. Ali dva meseca nakon što je Siriza, pošto je obećala u predizbornoj kampanji da će odbaciti Trojkin memorandum o štednji, pobedila partiju levog cetra PASOK i zauzela iznenađujuće drugo mesto na neuspešnim izborima od 6. maja, Cipras je odjednom posato najtraženiji grčki političar u međunarodnim medijima.

Kao što dolikuje njegovom neočekivanom statusu rok zvzde, novi šampion evropske levice brzo je otišao na turneju u Pariz i Berlin, i juče se našao rame uz rame sa Slavojem Žižekom – „najopasnijim filozofom na Zapadu“ – od koga je dobio podršku tokom njegovog javnog predavanja u Atini. S obzirom na to da poslednje istraživanje javnog mnenja uoči izbora koji su zakazani za 17. jun pokazuje da njegova partija ima 6% prednosti u odnosu na desničarsku Nea Dimokratia, izgleda da Grčka revolucija ima svetlu budućnost. Ili možda ne?

U stvarnosti, pobeda Sirize će imati minoran uticaj na korenite promene grčkog društva i još manji na njegovo oslobađanje od neoliberalnih okova evrozone. Premda Ciprasovo srce nesumnjivo kuca na levoj strani njegovih grudi, Sirizine mere će više doprineti stabilizaciji nego rušenju diskreditovanog i disfunkcionalnog sistema koji on tako mnogo prezire. Svakako, uprkos svoj njegovoj elokvenciji i dobrim namerama, Cipras obećava jedva nešto više od radikalne socijaldemokratije. Jedini razlog zašto se Siriza smatra ekstremnom levicom je taj što se centar pomerio svetlosnim godinama u desno.

Ciprasova revolucija za spas kapitalizma

„Vladajući ekonomski i socijalni sistem je propao“, objavljuje Siriza na svom spisku programskih obećanja, „mi ga moramo zbaciti!“ Obećavajući da će raskinuti EU-ECB-MMF-ov memorandum o štednji, nametnuti hitni moratorijum na sve otplate dugova, i pregovarati o radikalnom smanjenju preostalog duga, Koalicija radikalne levice je uterala strah u kosti grčkog političkog establišmenta, evropskih lidera i finansijskih tržišta.

Ali dok bi dodatna pomoć u otplati duga nesumnjivo nanela štetu poveriocima i poštedela Grčku duogodišnje štednje, ideja da je pomoć u otplati duga tako „radikalno“ odstupanje od ekonomske ortodoksije sama je po sebi ideološka aberacija. Već u septembru prošle godine, nemački ministar ekonomije predložio je ideju „kontrolisanog grčkog bankrota“, dok je ekonomista Svetske banke koji je učestvovao u restrukturiranju meksičkog duga tokom 1980ih opisao rešenje koje je predložio Cipras kao „i ispravnu i ortodoksnu ideju iz ekonomskog bukvara.“

Slično ovome, ideja da štednja ima kontraproduktivni efekat na smanjenje duga teško da je revolucionarna. MMF je nedavno priznao isto to kada je objavio izveštaj u kojem se kaže „fiskalna kontrakcija je kontrakciona, ne ekspanzivna.” (DUH!). Objavljivanjem da bi evropski novac „trebalo da ide u investicije i rast“, Cipras bukvalno ponavlja reči bivšeg glavnog ekonomiste Svetske banke i člana bande sa Volstrita Larija Samersa.

Njujork Tajms je s pravom primetio da se „argumenti gosn. Ciprasa ne razlikuju toliko od argumenata nekih lidera koji su se sastali na samitu G8 u Kemp Dejvidu“. U intervjuu za Gardijan, Cipras je izrazio svoju zadivljenost Kejnzom i ekspanzivim monetarnim i fiskalnim politikama Obame i Feda. I kao što je rekao Tibor Skitovski, istaknuti kejnzijanski ekonomista, „Kejnzova revolucija se sastojala u tome što je pokušavao da spasi kapitalizam.“

Evrookovi i strukturalna moć poverilaca

Ali možda je najkontroverzniji element Sirizinog programa njeno obećanje da će ostati u evrozoni. „Za nas“, rekao je Cipras neoliberalnom listu Katimerini, „izlazak iz evra nije opcija“. S obzirom na izborno opredeljenje (85% Grka i Grkinja želi da zadrži evro) ovo stanovište ima smisla. Ipak sasvim je nekompatibilno sa Sirizinim proklamovanim ciljevima ostvarivanja rasta i otvaranja novih radnih mesta. Za to postoje tri ključna razloga.

Pre svega, evro je jedan od glavnih izvora tekućih neprilika u kojima se nalazi Grčka. Da je Grčka imala sopstvenu valutu, ne samo da nikada ne bi iskusila tako ogroman priliv stranih kredita, ona bi takođe bila u stanju da devalvira svoju valutu i povrati svoju kompetitivnost na stranim tržištima. To je ono što je uradila Argentina 2002. Ali vezana okovima evra, Grčka nije imala drugu opciju sem takozvane interne devaluacije zarada.

Drugo, u trenutku kada se Grčka priključila evru, ona je odustala od autonomije svoje monetarne politike, što znači da je postala zavisna od Evropske centralne banke koja određuje visinu kamatnih stopa. Kao notorno ortodoksna monetaristička institucija, ECB ne samo da se ideološki protivi ekspanzivnim merama, već joj sopstveno ustrojstvo zabranjuje da to čini. Premda je Cipras zatražio radikalne reforme ECB-e, to ostaje – barem kratkoročno – u najboljem slučaju pusti san.

Treće, zbog članstva u evrozoni Grčka je „zarobljena“ i podređena strukturalnoj moći svojih poverilaca. Kao što je istakao politički ekonomista Džonatan Krišner, „strukturalna moć se ne odnosi samo na manipulaciju pravilima sistema“ u korist velikih banaka, „već takođe i na zavisnost koja je rasla zahvaljujući jednostavnom činu učešća u monetarnom sistemu.“ Kao što je Kostas Lapavitas pre dve nedelje napisao u Fajnenšl Tajmsu:

Ako Grčka istraje sa sadašnjim politkama unutar evrozone, njena ekonomija će se skupiti i stagnirati. Zemlja će se pretvoriti u osiromašeni, ostareli i duboko nejednaki deo Evrope, neokolonija po svemu sem po imenu … Bankrot bi trebalo da prati izlazak, koji bi oslobodio Grčku iz klopke monetarne unije … Izlaz bi omogućio ukidanje mera štednje, što bi Grčkoj dalo prostora za disanje koji joj je potreban da bi restrukturirala svoju ekonomiju.

Produbljivanje štednje – i šta onda?

Čak iako bi Cipras želeo da ostane u evrozoni, on to ne bi mogao. Ciprasovo insistiranje da Evropa neće dozvoliti Grčkoj da propadne (iz straha da se kriza ne proširi na Španiju) sjajna je igra kukavice¹, ali apsolutno nema nikakvih garancija da će upaliti. Naravno, koje su šanse da će Nemci – već besni zbog bacanja novca u „suvlaki bez dna“ – nastaviti da spašavaju levičarsku vladu koja na sav glas objavljuje da neće otplatiti dugove?

Razmotrimo sledeći (veoma moguć) scenario: Siriza dobija izbore, osniva koaliciju protiv štednje i zaustavlja otplatu dugova. Grčkoj će gotovo sigurno biti uskraćena sledeća tranša njenog bailouta u režiji EU-MMF-a. Pošto zemlja još uvek ima primarni deficit od 2,4% i biće potpuno odsečena od međunarodnih tržišta kapitala, Siriza će morati da nametne još dublje rezove od onih koje trenutno zahteva memorandum o štednji.

Istovremeno, moratorijum na otplatu dugova i prekid pomoći ECB-e grčkim bankama dovešće do implozije grčkog finansijskog sektora. U tom trenutku, Siriza će biti suočena sa izborom: ili da dozvoli da joj čitav bankarski sektor propadne, bukvalno uništavajući sredstva za život miliona Grka, ili će nacionalizovati banke, kao što je obećala u svom predizbornom programu. Ukoliko uradi ovo drugo, moraće da štampa novac da bi mogla da prikupi potrebna sredstva.

Da bi mogla da štampa novac, Grčka će morati da ponovo uvede drahmu. Njena vrednost bi odmah potonula u odnosu na evro, pa bi vlada morala da nametne kontrolu kapitala i ograničenje na podizanje novca da bi sprečila juriš na banke. Argentina je 2002. uradila upravo to sa zloglasnim „corralitom“. To je stvorilo totalni haos. Ljudi su napadali banke i predsedničku palatu. Kada se to bude desilo u Grčkoj, kome će Cipras biti odan? Dok njegovi glasači i glasačice budu nasrtali na njegove banke i njegova ministarstva, na čijoj će on biti strani?

Ograničenja parlamentarnog puta

Nema sumnje da je Aleksis Cipras iskren u svojoj brizi za grčki narod i da bi, kada bi mogla, Siriza spasila milione Grka od siromaštva i depresije. Pošto je nastala kao organizaciona platforma grčke delegacije na antiglobalističkim protestima u Đenovi 2001, takođe nema sumnje da Siriza ima globalnu svest, da je naklonjena društvenim pokretima, i da je partija koja je u grčkom političkom sistemu daleko najviše naklonjena samoniklim inicijativama.

U nedavno objavljenom članku za London Review of Books, a potom i na javnom predavanju u Atini, Slavoj Žižek je hvalospevima obasuo Ciprasa. Sirizin glas, piše on, „nije glas ekstremno levičarskog 'ludila', već razum koji progovara protiv ludila tržišne ideologije.“ Sem toga, „u njihovoj spremnosti da preuzmu vlast“, Žižek pun nade uzvikuje, „oni su odagnali strah levice od preuzimanja vlasti; oni imaju hrabrosti da počiste nered koji su stvorili drugi.“

Pa ipak, realistični scenario koji je skiciran gore pokazuje ograničenja puta do vlasti. Kao što je Leonida Oikonomakis nedavno istakao u važnom ROAR-ovom članku, Cipras rizikuje da postane grčka vezija argentinskog Kiršnera – populistički socijal demokrata koji se služi radikalnom retorikom da bi jahao na talasu populističkih nemira, ostvarujući poboljšanje životnog standarda, ali demobilišući pokrete i dopuštajući sistemu da se reprodukuje. Kao što je Benjamin Dangl sumirao, „Kiršner je delio mrvice, dok je ono što su mnogi zahtevali bila revolucija.“

Nije slučajnost da revolucionari sa Tahrira i iz Čjapasa javno bojkotuju predstojeće egipatske i meksičke izbore. Ranije u toku današnjeg dana, EZLN je prosto rekla: „Ja ne glasam; ja organizujem odozdo“. Juče smo objavili članak koji su napisali naši drugovi iz Kaira koji pišu: „Mi odbijamo da priznamo izbor 'manjeg od dva zla' kada su ta zla podjednako maskarada za isti režim. Mi verujemo da postoji drugačiji izbor.“

Oni koji izvode revolucije do pola…

Pariz. 29. maj 1968. Suočen sa spektakularnom narodnom bunom i najvećim divljim štrajkom u istoriji sveta, demoralisani Šarl De Gol, ubeđen da je revolucija blizu, napušta Jelisejsku palatu helikopterom i beži u Nemačku. Tamo ga general Žak Masu ubeđuje da se vrati, nakon čega De Gol čini poslednji napor u pokušaju da spase državu: raspisuje izbore. Namirisavši moć, Komunisitčka partija pristaje. Ostalo je, kao što kažu, istorija.

Revolucionarni sentiment na ulicama je splasnuo. Dok su partije pojačavale svoje kampanje, radnici su se vratili na svoja radna mesta. 16. juna, policija je preuzela Sorbonu. Na zidu Latinske četvrti ostao je jedan grafit: „Ceux qui font les révolutions à moitié ne font que se creuser un tombeau.“ Oni koji izvode revolucije do pola, samo kopaju sebi grobove. Nedelju dana kasnije De Gol je pobedio na izborima. Bila je to najveća izborna pobeda u francuskoj istoriji.

Atina. 25. maj 2011. Stotine hiljada ljudi okupiraju Trg Sintagma i osnivaju svoje autonomne političke prostore širom zemlje. Naslanjajući se na iste principe direktne demokratije koji su inspirisali francuske revolucionare '68. (sačuvanim u libertersko socijalisitčkim idejama grčko-francuskog filozofa Korneliusa Kastoriadisa), obični Grci i Grkinje upoznati su sa radikalno drugačijim oblikom društvene organizacije. Milioni su na tren spazili Utopiju.

Godinu dana kasnije, pred nama su izbori. Revolucionarni sentiment na ulicama je splasnuo. Dok partije pojačavaju svoje kampanje, radnici su se vratili na svoja radna mesta. 15. maja, policija je preuzela Trg Sintagma nakon što je grupa aktivista na njemu pokušala da postavi svoje šatore. Ispod mosta u okolini Atine, i dalje stoji jedan grafit: dve vezane ruke očajnički pokušavaju da se domognu zapaljene kovanice evra. Ulični prodavac prolazi kraj njega. U pozadini odjekuje eho prošlosti. Oni koji izvode revolucije do pola...

Fusnota: