Arundati Roj: „Ljudi koji su stvorili krizu neće biti oni koji će pronaći rešenje za nju“

Dok sedim u automobilu parkiranom na benzinskoj pumpi na periferiji Hjustona, Teksas, moja koleginica Mišel drži audio rekorder kraj mog mobilnog telefona. Na drugom kraju linije je Arundati Roj, autorka Bukerovom nagradom ovenčanog Boga malih stvari, koja se nalazi oko 2.000 milja daleko od mene, i vozi ka Bostonu.

„Ovo ima samo u Ameirici“, kažem Roj misleći na to što je intervjuišem dok smo oboje u kolima, a dele nas hiljade milja. Budući da sam prešao oko 7.000 milja i obišao 23 grada (a taj broj se uvećava) tokom izveštavanja o pokretu „Occupy“, postalo je očigledno da su SAD suštinski ekonomija zasnovana na nafti u kojoj mi tamo-amo prebacujemo robu koja se više ne pravi na kontinentu, stvarajući pri tom besperspektivne sirotinjske poslove u uslužnom sektoru.

To je tajna koja se krije iza pokreta OWS, koji je Roj posetila pre nego što su počele policijske racije. Naravno, okončavanje sveprisutne korporativne kontrole nad političkim sistemom je na usnama skoro svakog okupatora sa kojim se srećemo. Ali to nije ništa novo. Ono što je drugačije je to da sada većina Amerikanaca živi u siromaštvu, na ivici, ili u strahu od pada u ambis. Zbog toga većina (barem oni koji imaju mišljenje) i dalje podržava OWS, čak i nakon višenedeljog dezinformisanja i represije.

U ovom ekskluzivnom intervjuu za The Guardian, Roj daje svoje mišljenje o OWS-u, ulozi mašte, ponovnom osvajanju (reclaim) jezika, i o tome šta predstoji pokretu koji je preoblikovao američki politički diskurs i skrenuo svetsku pažnju na sebe.

AG: Zašto ste želeli da posetite OWS i kakvi su Vaši utisci o njemu?

AR: Kako bih mogla da ne želim da ga posetim? S obzirom na to čime se bavim toliko godina, izgleda mi, intelektualno i teorijski, sasvim predvidivo da će se u jednom trenutku ovo desiti ovde. Ali, ipak, ne mogu sebi da uskratim iznenađenje i oduševljenje onim što se dogodilo. I želela sam, očigledno, sopstvenim očima da vidim obim i veličinu, teksturu i prirodu toga. Kada sam prvi put otišla tamo, zbog svih onih podignutih šatora, više mi je to izgledalo kao skvot nego kao protest, ali posle izvesnog vremena počelo je da se pokazuje. Neki ljudi su držali teritoriju i to je bilo je središte na kom će se organizovati drugi ljudi, razmišljati o svemu. Kao što sam rekla kada sam govorila na Narodnom univerzitetu, čini mi se da [OWS] uvodi u SAD novi politički jezik, jezik koji je do nedavno smatran svetogrđem.

AG: Mislite li da pokret „Occupy“ treba da bude definisan okupiranjem nekog određenog prostora ili time što okupira [razne] prostore?

AR: Ne mislim da se čitav protest svodi na okupiranje fizičke teritorije, već da se zasniva na ponovnom buđenju nove političke mašte. Ne mislim da će država dozvoliti ljudima da okupiraju određeni prostor, osim ukoliko ne smatra da će pošto dozvoli to čitava stvar završiti u nekom vidu samozadovoljstva, čime bi se izgubile efikasnost i impuls protesta. Činjenica da su u Njujorku i drugim mestima ljudi tučeni i izbacivani ukazuje na nervozu i konfuziju unutar vladajućeg establišmenta. Mislim da će pokret postati, ili bi barem trebalo [da postane], protejski pokret ideja, kao i akcija, u kojem demonstrante i dalje prati element iznenađenja. Moramo da sačuvano element intelektualne zasede i fizičke demonstracije, koji će zateći vladu i policiju. Mora da nastavi sa sopstvenim preosmišljavanjem, jer držanje teritorije možda neće biti nešto što će biti dozvoljeno pokretu u državi koja je tako moćna i nasilna kao što su SAD.

AG: Istovremeno, okupiranje javnih prostora je zaokupilo maštu javnosti. Zašto mislite da je to tako?

AR: Mislim da je postojalo ogromno potkožno nezadovoljstvo koje su ovi pokreti odjednom počeli da sažimaju. Pokret „Occupy“ je pronašao mesta gde su ljudi koji su osećali taj gnev mogli da dođu i da ga podele sa drugima – a to je, kao što svi znamo, izuzetno važno u bilo kom političkom pokretu. „Occupy“ prostori su postali način na koji možete da merite nivo besa i nezadovoljstva.

AG: Pomenuli ste da su oni izloženi napadu. Desetine okupacija su prekinute, iseljene, barem privremeno, tokom protekle nedelje. Šta vidite kao sledeću fazu ovog pokreta?

AR: Ne znam da li sam kvalifikovana da dam odgovor na to pitanje, jer nisam neko ko provodi puno vremena ovde u SAD, ali cenim da će na različite načine nastaviti ponovo da se okuplja, a gnev koji je stvorila represija će, zapravo, proširiti pokret. Ali na kraju, veća opasnost za pokret je to što bi mogao da se užljebi u predstojeću predizbornu predsedničku kampanju. Videla sam kako se to ovde desilo antiratnom pokretu, i vidim kako se to stalno dešava u Indiji. Na kraju, sva energija se troši na agitovanje za „boljeg momka“, u ovom slučaju Baraka Obamu, koji zapravo širi ratove po čitavom svetu. Izgleda da izborne kampanje efektom spojenih sudova pretaču politički bes, pa čak i osnovnu političku inteligenciju u ovaj veliki vodvilj, nakon kojeg svi završavamo na potpuno istom mestu.

AG: Vaši eseji, poput „The Greater Common Good“ i „Walking with the Comrades“, tiču se korporacija, vojske i države koje u Indiji nasilno okpiraju zemlju koja pripada drugim ljudima. Kako su ove okupacije i pokreti otpora povezani sa pokretom OWS?

AR: Nadam se da su ljudi u pokretu „Occupy“ dovoljno politički svesni, da znaju da je njihova isključenost iz bestidnog gomilanja bogatstva američkih korporacija deo istog sistema isključivanja i rata koji ove korporacije vode na mestima poput Indije, Afrike, Bliskog Istoka. Još od velike depresije, znamo da su proizvodnja oružja i izvoz rata u druge zemlje jedan od ključnih načina na koji je ekonomija SAD stimulisala rast. S toga, da li je ovaj pokret, pokret za pravdu za isključene u SAD, ili je pokret protiv međunarodnog sistema globalnih finansija, koji proizvodi slojeve gladi i siromaštva nezamislivih razmera – ostaje da se vidi.

AG: Pisali ste o potrebi za drugačijom maštom od mašte kapitalizma. Da li možete da kažete nešto o tome?

AR: Često brkamo ili slobodno koristimo ideje burazerskog kapitalizma ili neoliberalizma da bismo izbegli korišćenje reči „kapitalizam“, ali kada jednom zapravo vidite, recimo, šta se dešava u Indiji ili Sjedinjenim Državama: da je taj ekonomski model SAD – koji se, upakovan u paket na kojem piše „demokratija“, nameće zemljama širom sveta, ako je neophodno i vojno – doveo do toga da u Sjedinjenim Državama 400 najbogatijih ljudi poseduje bogatstvo ekvivalentno bogatstvu polovine stanovništva. Hiljade ljudi ostaju bez svojih poslova i domova, dok se za spašavanje korporacija daju milijarde dolara.

U Indiji, 100 najbogatijih ljudi poseduje imovinu u vrednosti od 25% bruto domaćeg proizvoda. Tu je nešto strahovito pogrešno. Ni jednom pojedincu, ni jednoj korporaciji, ne treba dozvoliti da gomila takvo neograničeno bogatstvo, uključujući tu i pisce bestselera, poput mene, koji su obasuti bonusima. Novac ne treba da bude naša jedina nagrada. Korporacije koje obrću ove ogromne profite mogu posedovati sve: medije, univerzitete, rudnike, industrije oružja, spoj osiguravajućih kompanija i bolnica, farmaceutske kompanije, nevladine organizacije. One mogu da kupuju sudije, novinare, političare, izdavačke kuće, televizijske stanice, knjižare, pa čak i aktiviste. Ova vrsta monopola, ova vrsta unakrsnog vlasništva, mora da prestane.

Celokupna privatizacija zdravstva i obrazovanja, prirodnih resursa i osnovne infrastrukture – sve ovo je toliko izopačeno i u tolikoj suprotnosti sa bilo čime što bi postavilo ljudska prava ili životnu sredinu u središte onoga što bi trebalo da je vladina briga – treba da prestane. Gomilanje neograničenog bogatstva pojedinaca i korporacija treba da prestane. Nasleđivanje bogatstva bogatih ljudi od strane njihove dece treba da prestane. Eksproprijatorima treba eksproprirati njihovo bogatstvo i raspodeliti ga.

AG: Kako bi izgledala drugačija mašta?

AR: Ministar unutrašnjih poslova Indije je rekao da želi da 70% indijskog stanovništva bude u gradovima, što znači iseliti oko 500 miliona ljudi sa njihove zemlje. To se ne može učiniti bez pretvaranja Indije u vojnu državu. Ali, u šumama centralne Indije, kao i u mnogim ruralnim oblastima, vodi se velika borba. Milione ljudi, sa njihove zemlje, teraju rudarske kompanije, [hidroakumulacione] brane, infrastrukturne kompanije, i vodi se ogromna bitka. To nisu ljudi koji su bili kooptirani u potrošačku kulturu, u zapadnjačko poimanje civilizacije i progresa. Oni se bore za svoju zemlju i sredstva za život, odbijajući da budu opljačkani da bi negde daleko neko mogao da „napreduje“ o njihovom trošku.

Indija ima milione interno raseljenih lica. I sada oni rizikuju svoja tela i uzvraćaju udarac. Ubijaju ih i zatvaraju na hiljade. Oni vode bitku za maštu, bitku za redefinisanje značenja civilizacije, značenja sreće, značenja ispunjenja. I ova bitka zahteva da svet vidi da ćemo se, u nekom trenutku, dok opada nivo podzemnih voda i vade se preostali minerali iz planina, suočiti sa nepovratnom krizom. Ljudi koji su stvorili krizu neće biti oni koji će pronaći rešenje za nju.

Zato moramo dobro da obratimo pažnju na one sa drugačijom maštom: maštom koja je izvan kapitalizma, kao i komunizma. Uskoro ćemo morati da priznamo da ti ljudi, kao i milioni urođenika koji se bore da spreče preuzimanje njihove zemlje i uništavanje njihove životne sredine – ljudi koji još uvek znaju tajne održivog življenja – nisu relikti prošlosti, već vodiči za našu budućnost.

AG: U Sjedinjenim Državama, čega ste – siguran sam u to – svesni, politički diskurs je opsednut srednjom klasom, ali pokert „Occupy“ je prvi put nakon više decenija učinio siromašne i beskućnike vidljivim u javnom diskursu. Možete li to da prokomentarišete?

AR: To je potpuna suprotnost od onoga što se da videti u Indiji. U Indiji je siromaštvo toliko ogromno, da ga država ne može kontrolisati. Ona može tući ljude, ali to neće sprečiti siromašne da preplave puteve, gradove, parkove i platoe železničkih stanica. Dok su nasuprot tome, ovde, siromašne učinili nevidljivima, jer očigledno da ovaj model uspeha, koji se predstavlja svetu, ne sme da prikaže siromašne, ne sme da pokaže uslove u kojima žive crnci. On može da prikazuje uspešne, košarkaše, muzičare, Kondolizu Rajs, Kolina Pauela. Ali mislim da će doći vreme kada će pokret morati nekako da formuliše nešto više od pukog gneva.

AG: Kao spisateljica, šta mislite o terminu „okupacija“, koji je sada nekako ponovo osvojen (reclaimed) kao pozitivan termin, a oduvek je bio jedan od najgnusnijih termina u političkom jeziku?

AR: Kao spisateljica, često sam govorila da se između ostalih stvari koje treba povratiti (reclaim), osim bestidnog bogatstva milijardera, nalazi i jezik. Jezik je bio upotrebljen tako da znači upravo suprotno od onoga što zapravo znači kada se govori o demokratiji ili slobodi. S toga smatram da je okretanje reči „okupacija“ naglavačke dobra stvar, mada bih rekla da joj je potrebno još malo dorade. Trebalo bi da kažemo: „Okupiraj Wall Street, a ne Irak“, „Okupiraj Wall Street, a ne Avganistan“, „Okupiraj Wall Street, a ne Palestinu“. To dvoje je potrebno spojiti. U protivnom bi se moglo desiti da ljudi ne čitaju transparente.

AG: Kao spisateljica, puno pišete o motivima i o tome kako likovi tumače stvarnost. Širom zemlje, čini se da mnogi okupatori/ke sa kojima smo razgovarali ne mogu da usklade svoje želje u vezi sa Obamom, sa onim što Obama zaista predstavlja. Kada sa njima razgovaram o Obaminom bilansu, oni kažu: „Oh, ruke su mu vezane; republikanci su krivi, to nije njegova krivica.“ Šta mislite, zašto ljudi reaguju ovako, čak i na okupacijama?

AR: Čak i u Indiji, imamo isti problem. Imamo desnicu koja je tako surova i tako otvoreno zla, koja se zove Baratiya Janata partija (BJP), a zatim imamo i Kongresnu partiju, koja radi maltene još gore stvari, ali to radi kad niko ne vidi. A ljudima se čini da je jedini izbor koji imaju glasanje za ove ili za one. Hoću da kažem da, za koga god da glasaš, to ne mora da potroši sav kiseonik u političkoj debati. To je samo jedno veštačko pozorište, koje je, na neki način, osmišljeno tako da sažme bes i učini da se osećate tako kao da je to sve o čemu bi trebalo da razmišljate i pričate, onda kada ste, zapravo, uhvaćeni između dve vrste farbanja, farbom koja je u vlasništvu iste kompanije.

Demokratija više ne znači ono što je trebalo da znači. Vratili su je u radionicu. Svaka od njenih institucija je ispražnjena od svoje suštine, i potom nam vraćena kao sredstvo slobodnog tržišta, korporacija. Za korporacije, od korporacija. Čak i ukoliko glasamo, prosto bi trebalo manje vremena i intelektualne energije da trošimo na naše izbore i da budemo fokusirani.

AG: Dakle, to je takođe neuspeh mašte?

AR: To je upadanje u prilično razrađenu zamku. Ali to se dešava svuda, i dešavaće se i dalje. Iako znam da kada bih se vratila u Indiju, i da sutra BJP dođe na vlast, lično bih imala više problema nego da je Kongresna partija na vlasti. Ali sistemski, u smislu onoga što se čini, ne postoji razlika, jer oni u potpunosti sarađuju, sve vreme. Zbog toga neću traćiti ni tri minuta svog vremena, ako treba da govorim, tražeći od ljudi da glasaju za ovog ili onog.

AG: Evo jednog pitanja koje su mi mnogi ljudi tražili da vam postavim: kada izlazi vaš sledeći roman?

AR: Nemam odgovor na to pitanje... Zaista ne znam. Romani su tako misteriozne i amorfne i nežne stvari. A pogledaj nas, sa kacigama na glavama i spiralnom bodljikavom žicom svuda naokolo.

AG: Dakle, kao spisateljicu, ovaj pokret Vas inspiriše?

AR: Pa, on me teši, recimo. Osećam se na toliko mnogo načina nagrađenom za ono što sam uradila, zajedno sa stotinama drugih ljudi, čak i u vreme kada je to izgledalo uzaludno.