Beda beogradske studentske levice

1.

• Specifično studentski problemi kao takvi ne postoje. Problemi koje studenti imaju u najužoj su vezi sa totalitetom društva, to jest sa celinom onoga što predstavlja život svakog studenta. Nemogućnost da se školarina plati nije samo uzrokovana (stalno rastućom) visinom školarine, već i ostalim procesima u društvu čiji smo pasivni posmatrači: privatizacija i masovna otpuštanja, teror tržišta i eksploatacije koji rukovodi i reformom univerziteta. Rečju, celinom naših mizernih života.

• U takvom kontekstu, u kontekstu celine naših života, ideja da se može biti apolitičan je idiotska.

• Ova idiotska ideja je u osnovi „realnih“ (mizernih) zahteva koje studenstki pokret isporučuje.

• Ovakvi zahtevi, u potpunosti specifično studentski, nisu razumljivi ostatku društva, i ne mogu poslužiti kao osnova povezivanja sa ostalim delovima društva, iako su uzroci problema sa kojima se „drugi“ (pa i sami „studenti“ u svojim nestudentskim funkcijama, to jest u totalitetu svojih života) susreću, u korenu isti kao i uzroci „studentskih“ problema.

• Ako bi ostali u okvirima „poltike zahteva“ i uskog studentskog identiteta, a pri tom odlučili da radikalno (u korenu) sagledamo problem, došli bismo do zaključka da je jedini racionalan zahtev: besplatno i slobodno obrazovanje.

• Verovatno je odmah uočljivo da ispunjenje ovakvog zahteva nije realno. Tim gore po realnost.

• U toku okupacije fakulteta 2006. godine jedan student je ovako odgovorio na pitanje šta misli o aktuelnoj situaciji na fakultetu: „Po prvi put se osećam kao da je ovo naš prostor. Odjednom je atmosfera u zgradi potpuno promenjena, i sada zaista uživam da ovde boravim.“

• Okupacija fakulteta je jedno ograničeno i privremeno raskidanje sa nametnutom realnošću, takvo iskustvo je samo po sebi oslobađajuće i može postati zarazno. Upravo je suština u iskustvu ovog raskida, a ne u prilagođavanju nametnutoj realnosti kroz realistične zahteve.

• Ukoliko se ovo iskustvo i njena zaraznost shvati kao osnovni cilj, postaje sekundarno da li će borba biti formulisana kroz „maksimalistički“ zahtev za besplatnim obrazovanjem, ili će ići do svojih logičkih konsekvenci i odustati od zahteva kao takvih.

• Umesto da molimo za besplatno obrazovanje (o aktuelnim mizernim zahtevima, da i ne govorimo), nije li logičnije da počnemo od drugačijeg sagledavanja već postojeće prakse na dosadašnjim okupacijama? Od okupacije 2011. studenti na okupiranom FF sami organizuju diskusije i predavanja. Šta je ovo? Nije li to možda besplatno obrazovanje? I to ono koje mi kao slobodni ljudi, autonomno, vraćamo na fakultet ne obazirući se na realnost koja nas ubeđuje da je to nemoguće?

• Nije li to dobar početak? Dovoljan da nas ubedi da imamo veću snagu i autonomiju nego što to shvatamo?

• Dalje, nije li ovo slobodno obrazovanje koje bi studenti proglasili na okupiranom fakultetu, dobra osnova da u korenu sagledamo probleme naših mizernih života, razgovaramo sa drugim ljudima i slušamo o njihovim borbama, i tako radimo na osnaživanju i boljem povezivanju, na osnovama solidarnosti i uzajamne pomoći? I sve to dok se birokratija i političari šokiraju nad „neozbiljnošću“ studenata, koji ne zahtevaju ništa? Ništa, osim totalne transformacije života.

• Dobar početak?

2.

• Na žalost, prvi deo moramo trenutno ostaviti po strani: oni koji su uvek spremni da na stvari gledaju „realistično“ i da se ovoj jadnoj realnosti prilagođavaju po svaku cenu, su nam nametnuli probleme toliko bedne, da smo ih do juče smatrali neočekivanim, ako ne baš i nemogućim.

• Desilo se nešto odvratno. Nacisti na studenstkom zboru izjavljuju ljubav studenstkom pokretu, ograđuju se od prethodnih napada i obećavaju da će se priključiti protestu na dostojan način. I onda najveća sramota u istoriji studenata Filozofskog fakulteta: aplauz studentskog zbora.

• Pored ovakog studenstkog zbora i nacionalističko-staljinistička organizacija NKPJ/SKOJ/Studentski front deluje gotovo antifašistički.

• Naravno ova neizreciva odvratnost se nije samo „desila“. Njoj je prethodila i direktno je uzrokovala jedna atmosfera koja je negovana. A to je atmosfera apolitičnosti i realističnosti. Atmosfera štreberstva i usranosti dobre dece.

• Ovoj atmosferi su dobrim delom doprineli i najoportunističkiji delovi beogradske studentske levice, pre svega članovi CDA i njima bliski ljudi.

• Ova ekipa apologeta nacionalizma i fašizma, od ranije svaku kritiku istih doživljava kao „liberalnu priču“ iz devedesetih, te kritiku nacionalizma i fašizma de facto odbacuje kao takvu.

• Posle ove odvratne epizode, koju na žalost ne možemo nazvati incidentom, pošto je prošla u atmosferi dirljive ljubavi, neki članovi CDA izjavljuju čak i da su spremni da sa nacistima sarađuju „na antikapitalizmu“, iako „ne vole oni to (fašizam) baš“.

• Antikapitalizam koji nije antifašistički i antipatrijarhalan može samo proizvesti društvo gore od trenutno postojećeg.

• Ipak, ovo ne može biti iznaneđenje pošto su u „blokadi“ od ranije bili dobrodošli i „umereni“ fašisti iz Dveri.

• Ovolika količina konformizma, oportunizma i nije mogla da proizvede nešto drugo: u korenu svake prevlasti fašizma leži beskičmenjaštvo onih koji mu se ne suprotstavljaju.

• Ovo beskičmenjaštvo i konformizam je od ranije utrenirano, ne samo „realističnom” perspektivom, već i (od okupacije 2011.) povlačenjem pred, i tolerisanjem, jednog siledžije (nekada anarhosindikaliste, sada staljiniste), koji je bio spreman da maltretira one koje je percipirao kao slabije od sebe, ali je pred nacistima pobegao i zaključao se u amfiteatar. Studentski zbor koji je kičmu savijao pred njim, lako može i pred nacistima. Mehanizam je isti.

• Posledica pomenute apolitičnosti bila je i ta da su se i drugi studenti ponašali slično prilikom napada nacista. Uspostavljanje zajednice zasnovane na solidarnosti i pružanje otpora napadu ipak zahtevaju prethodno jasno zauzimanje stava.

• Još jedan od uzroka možemo potražiti u pražnjenju „direktne demokratije“ i „samoorganizovanja“ od radikalnog sadržaja, što je inače svetski trend. Ovako fetišizovano „samoorganizovanje“ omogućava da se uđe u „direktnodemokratski proces“ i sa onima koji se zalažu protiv „ciganizacije“ Beograda, i sa onima koji organizuju proteste protiv azilanata i „seksualnih devijanata““.

3.

• Iz svega rečenog mislimo da proizilazi da je ovaj pokušaj studenstkog protesta neophodno demontirati.

4.

• Novi pokušaji moraju se postaviti na osnove koje obuhvataju napuštanje nametnutog studentskog identiteta i egoistične samozaljubljenosti studenata, kao i konformizma apolitičnosti i realnih zahteva.

• Oni, takođe, moraju sagledati suštinu problema naših života, radikalno, to jest u korenu, to jest počevši od kritike eksploatacije, kapitalizma, patrijarhata i države.

• Na principima solidarnosti i uzajamne pomoći i uz obavezno aktivno odbacivanje fašizma i svih njegovih derivata i sastavnih elemenata.

• Pre svega, potrebno je pronaći kičmu. I obrisati usrano studentsko dupe.

5.

• Konačno, najradikalniji čin jeste dovođenje u pitanje sopstvenog položaja i uloge u sistemu reprodukcije bednog života.

• Pre nekoliko godina, na jednom od studentskih protesta, jednom anarhisti koji je nosio transparent sa natpisom „Dole školarine“ prišao je jedan dedica i vedro rekao: „Ne deco, ne dole školarine: Dole škole!“.

Nina Simonović, Milka Radić, Pavle Dimitrijević

Oktobar, 2014.

PDF verzija za štampu