Bože, miči se

Tehnologije su alatke sa kojima se nešto radi ili stvara. One su sredstvo za transformisanje onoga što nam je dala priroda u hranu, odeću, sklonište, prevozna sredstva, sredstva komunikacije. Tehnologija je sredstvo za ostvarivanje određenog cilja; ona sama sebi nije cilj. Ali kada prestanemo da posmatramo tehnologiju kao sredstvo za posredovanje između prirode i ljudskih potreba i uzdignemo je da bude sama sebi cilj, mi pravimo grešku jer joj dodeljujemo status religije. Zelena revolucija je proizvela seme da bi odgovorila na hemijska đubriva – zvali su ga „čudotvorno seme“. Otac zelene revolucije, Norman Borlaug, nazvao je 12 ljudi koje je poslao širom sveta da šire hemikalije uvođenjem novog semena svojim „apostolima pšenice“. To je diskurs religije, a ne nauke i tehnologije. Kada je zelena revolucija uvedena u Indiji 1965-66, nije bilo nikakve procene kako hemijska đubriva uticati na organizme koji žive u zemlji, strukturu zemlje i kapacitet zemlje da zadržava vodu. Nikakav pokušaj nije učinjen da bi se uporedili prinosi vrsta zelene revolucije i rod autohtonih vrsta i meštovitog poljoprivrednog sistema. Kada smo 1987. počeli da čuvamo domaće seme kroz pokret Navdanja, mi smo pronašle mnoge autorhtone vrste koje su nadmašivale u prinosima vrste zelene revolucije. One su ih nadmašile takođe i u ukupnom prinosu biomase – to je relativno važno zato što dok ljudi jedu zrno, slamom se hrane organizmi koji žive u zemlji i domaće životinje. Naš rad na mešavinama i poljoprivrednim sistemima sa visokim stepenom biodiverziteta pokazuje da kao sistem, autohtoni biodiverzitet proizvodi više hrane po jutru.

Da smo imali naučni pristup za vršenje izbora u pogledu tehnologija koje koristimo za proizvodnju naše hrane, agroekologija bi nesumnjivo pobedila. Ali zelena revolucija je slepo promovisana kao religija, i ne samo na osnovu nauke. Zašto bi inače ministar finansija P. Čidambaram objavio tokom svog govora o budžetu da bi zelena revolucija, koja je uništila zemlju, vodu, biodiverzitet Pandžaba, sada trebalo da se proširi na istočnu Indiju?

Da li vlada pokušava da Biharu, Zapadnom Bengalu, Orisi i Džarkandu nametne Pendžabovu epidemiju raka? Da li želi da osiromaši i otruje vode istočne Indije kao što je uradila sa vodama Pendžaba? Da li želi da bogati biodiverzitet istočne Indije nestane kao što je nestao biodiverzitet Pendžaba i samo da bi stvorila monokulture pirinča i pšenice?

Jezikom doublespeaka, putem „memoranduma o razumevanju“ sa biotek korporacijom Monsanto, vlada Pendžaba sada uvodi hibridni kukuruz u ime „diverzifikacije“. Suptituisanje jedne monokulture sa drugom nije diverzifikacija, već je to povećavanje raznovrsnosti na našim farmama. Više od 75 procenata hibridnog kukuruza ide za industrijsku upotrebu, posebno za ishranu životinja. Ovo nije prehrambeni sistem kojem je cilj da smanji glad ljudi; to je sistem koji donosi profite za nezasitu pohlepu korporacija i industrije. Dok je mantra prehraniti gladne, prava religija je pohlepa.

Genetski inženjering je najnovija tehnologija koja je nametnuta Indiji i svetu kao novo čudo. Postoje samo tri grupe primene GMO (genetski modifikovanih organizama) – Bt usevi koji bi navodno trebalo da kontrolišu štetočine, usevi otporni na herbicid koji bi navodno trebalo da kontrolišu korov, i obećanja buduće biofortifikacije u obliku Zlatnog pirinča za rešavanje problema nedostatka vitamina A, i GMO banana koje bi trebalo da uklone nedostatak gvožđa.

Kada izvršimo procenu genetskog inženjeringa kao alatke koja nastoji da ostvari ciljeve smanjenja štetočina i korova i porast vitamina A i gvožđa, on očigledno ne prolazi test. GMO su stvorili superštetočine i superkorov umesto da dovedu do redukcije štetočina i korova. Zlatni pirinač je 7.000 procenata manje efikasan u obezbeđivanju vitamina A i GMO banane će biti 3.000 posto manje efikasne u obezbeđivanju gvožđa od alternativa koje su dostupne u našem bogatom ali rapidno nestajućem biodiverzitetu. GMO se i dalje promovišu kao religija uprkos svim dokazima koji govore da ne uspevaju da odrade posao za koji su napravljeni.

Poput religijskog fundamentalizma, i ovde postoji netolerancija za alternative – alternativne paradigme, alternativne pristupe prehrambenoj proizvodnji i prema nezavisnoj nauci. Mi već svedočimo surovosti sa kojom industrija napada bilo koga ko ponudi alternativu. Novi zakon o semenu koji je uvela Evropska komisija 6. maja 2013. očajni je pokušaj biotehnološke industrije da kriminalizuje alternativu open source semena za farme i bašte radi uspostavljanja monopola nad semenom i biotehnološkom industrijom. Još jedan primer je napad na naučnike čije naučno istraživanje je donelo dokaze o štetnom uticaju. Što više industrija tvrdi da se GMO debata tiče nauke, to sve više ućutkavaju nauku i zamenjuju je svojom pseudo religijom. Tehnološki determinizam zamenjuje tehnološki pluralizam. Tehnološki totalitarizam zamenjuje demokratski izbor i odgovornost. Posledica pretvaranja tehnologije u cilj, umesto da ona bude sredstvo, je ignorisanje njenih posledica i neuspevanje da se preuzme odgovornost za štetu koju nanosi prirodi i ljudima. Krajnji izraz neodgovornosti je davanje imuniteta onima koji prouzokuju štetu. Nedavni primer je Ukaz o zaštiti Monsanta u SAD koji dopušta poljoprivrednim kompanijama poput Monsanta da ignorišu sudske zabrane prodaje genetski modifikovanog semena. Slično, vlada Indije je pripremila nacrt zakona za osnivanje Biotehnoloških regulatornih vlalsti u Indiji (BRAI). Sudeći po tom zakonu, vlast će biti autonomna i zakonom regulisana agencija za regulaciju istraživanja, transporta, uvoza, proizvodnje i upotrebe organizama i proizvoda moderne biotehnologije.

GMO danas znači „bože miči se“. Ali genetski inženjering nije igra sa lego kockicama u kojoj geni mogu biti premeštani na sve strane bez ikakvog uticaja na organizam ili životnu sredinu. Vreme je da vratimo prirodu i ljude natrag u narativ o tehnologiji. Vreme je da tehnologiju vidimo kao sredstvo, a ne kao cilj po sebi koji definiše novu fundamentalističku religiju putem koje korporacije postaju novi bogovi.