Da li je moguć drugačiji svet?

Dok razmišljamo o dostizanju tog drugačijeg mogućeg sveta, želim sasvim jasno da kažem da ne verujem da je problem u nedostatku ideja. Ja mislim da mi plivamo u idejama: univerzalna zdravstvena zaštita; minimalne nadnice; kooperative; participativna demokratija; javne službe koje su odgovorne prema ljudima koji ih koriste; hrana, lekovi i sklonište kao ljudska prava. To nisu nove ideje. One su pohranjene u Povelji UN. I mislim da većina nas još uvek veruje u njih.

Ne mislim da je novac naš problem, da nam nedostaju resursi da bismo radili na ovim osnovnim principima. No, uz rizik da budem optužena za ekonomski populizam, samo bih istakla da su u ovom gradu, zaposleni Goldman Saksa (Goldman Sachs) primili prošle godine više od 16 milijardi dolara u Božićnim bonusima, dok je „ExxonMobil" zaradio 40 milijardi dolara godišnjeg profita, što je svetski rekord. Izgleda mi očigledno da ima dovoljno para koje pljušte na sve strane da platimo [realizaciju] naših skromnih snova. Možemo da oporezujemo zagađivače i kazino kapitaliste da bismo platili razvoj alternativnih energija i globalnu mrežu socijalnog osiguranja. Nama ne nedostaju ideje. Niti nam neodstaje novca.

A za razliku od Džefrija Saksa, ja zapravo ne verujem da je ono što nam nedostaje volja na najvišim nivoima, saradnja između svetskih lidera. Ja ne smatram da kad bismo samo mogli da prikažemo našim elitama prave grafikone i „PowerPoint" prezentacije - bez uvrede - da bismo ih konačno ubedili da siromaštvo pošalju u istoriju. Ne verujem u to. Ja ne verujem da bismo to mogli da uradimo, čak ni kad bi tu „PowerPoint" prezentaciju održala Anđelina Žoli (Angelina Jolie) u Red^TM „Gap" majici na bretele i sa Red^TM mobilnim telefonom. Čak ni ukoliko bi imala RedTM „iPhone", ja i dalje ne mislim da bi je slušali.

To je zbog toga što elite ne postupaju pravedno zato što ćemo to na lep i prijatan način da zatražimo od njih. One to rade kada je alternativa pravdi gora opcija [po njih]. I to je ono što se dešavalo svih onih proteklih godina kada je dohodovni jaz počeo da se zatvara. To je bila motivacija na kojoj počiva Nju dil i Maršalov plan. Komunizam koji se se širi svetom, toga su se bojali. Kapitalizmu je bilo potrebno da se ulepša. Trebalo je da postane blaži. Bilo je to takmičenje. Tako da ideje nisu problem, ni novac nije problem, a ne smatram ni da je politička volja ikada bila problem.

Pravi problem, a o tome hoću da govorim danas, je samopouzdanje, samopouzdanje ljudi koji se okupljaju na dešavanjima poput ovog pod zastavom izgradnje drugačijeg sveta, boljeg, održivijeg sveta. Mislim da nam nedostaje snaga naših uverenja, petlja da podupremo naše ideje sa dovoljno mišića da bismo uplašili naše elite. Nama nedostaje moć pokreta. To je ono što nam nedostaje. „Najbolji nisu imali nikakva ubeđenja", pisao je Jejts (Yeats), „dok su najgori bili puni strastvene snage." Razmislite o tome. Da li želite da se uhvatite u koštac sa klimatskim promenama onoliko koliko Dik Čejni (Dick Cheney) želi kazahstansku naftu? Želite li? Da li želite univerzalnu zdravstvenu zaštitu onoliko koliko Paris Hilton želi da bude sledeće novo lice „Este Lodea"? Ako ne, zašto ne? Šta nije u redu sa nama? Gde je naša strastvena žestina, snaga? Šta je u osnovi naše krize samopouzdanja? Šta nam to crpi i uništava ube enja u ključnim trenucima kada smo stavljeni na probu?

U osnovi, mislim da je to predstava da smo se pomirili, to jest da su naše ideje već isprobane i da su podbacile. Ono što nas delimično sprečava da izgradimo alternative koje zaslužujemo i za kojima čeznemo i koje su svetu očajnički potrebne, poput sistema zdravstvene zaštite od kojeg nam nije muka kada ga vidimo prikazanog na filmu, poput sposobnosti da se ponovo izgradi Nju Orleans, a da se ogromna ljudska tragedija ne tretira kao prilika za rapidno profitiranje politički povezanih izvođača radova, pravo da se imaju mostovi koji se ne ruše i podzemni prolazi u kojima neće biti poplava kad padne kiša. Mislim da je ono što se nalazi u korenu manjka samopouzdanja, to što nam se stalno ponavlja da su progresivne ideje već isprobane i da su pale na ispitu. Mi to slušamo toliko dugo, da smo na kraju poverovali u to. Tako su naše alternative postavljene neodlučno, gotovo pomirljivo. „Da li je moguć drugačiji svet?" pitamo.

Ta ideja našeg intelektualnog i ideološkog neuspeha je dominantni narativ našeg doba. Ona je ugrađena u sve krilatice na koje smo upućivani. „Nema alternative", rekla je Tačer (Thatcher). „Istorija je okončana", rekao je Fukujama (Fukuyama). Vašingtonski konsenzus: razmišljanje je već obavljeno, konsenzus je tu. E sad, premisa svih tih proklamacija je da kapitalizam, ekstremni kapitalizam, osvaja svaki kutak planete, zato što su se sve druge ideje pokazale kao katastrofalne. Jedina stvar koja je gora od kapitalizma, rečeno nam je, bila je [njegova] alternativa.

E sad, vredi se setiti da u vreme kada su te izjave sačinjene, ono što je propadalo nije bila skandinavska socijaldemokratija, ili država blagostanja kanadskog tipa, koja je proizvela najviši životni standard na svetu po merilima UN, ili je makar to uspevala pre nego što je moja vlada počela da prihvata neke od tih ideja.

Nije ni takozvano azijsko čudo to koje je diskreditovano, ono koje je u ‘80im i ‘90im izgradilo ekonomije azijskih „tigrova" u Južnoj Koreji i Maleziji koristeći kombinaciju trgovinskih zaštita da bi gajili i razvijali nacionalnu industriju, čak i kada je to značilo ne dopustiti ulaz američkih proizvoda i sprečavati strano vlasništvo, kao i održavanje vladine kontrole nad ključnim resursima, poput vode i struje. Te politike nisu stvorile eksplozivni rast koji je koncentrisan na samom vrhu, kao što to danas možemo da vidimo.

Ali rekordni nivoi profita i rapidno uvećanje srednje klase, to je ono što je bilo izloženo napadu tokom poslednjih trideset godina. Ono što je 1989. propadalo i što se urušavalo, u vreme kada je objavljeno da je istorija gotova, bilo je nešto vrlo specifično, onda kada je Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) načinio tu čuvenu deklaraciju, i kada je objavljen Vašingtonski konsenzus, takođe 1989. Ono što se urušavalo bio je centralizovani državni komunizam, autoritaran, antidemokratski, represivan. Nešto vrlo specifično se rušilo, i bio je to trenutak ogromne nestabilnosti.

I u tom trenutku nestabilnosti i dezorijentacije nekoliko veoma prepredenih ljudi, od kojih mnogi iz ove zemlje, ugrabili su taj trenutak da bi proglasili pobedu ne samo nad komunizmom, već i nad svim idejama sem sopstvenih. E sad, bila je to Fukujamina vrhunska samouverenost, kada je zapravo rekao - i sad mi izgleda čudno kad to pročitam - u njegovom čuvenom govoru iz 1989, da značaj tog trenutka nije bio u tome što smo stigli do kraja ideologije, kao što su neki predlagali, ili do konvergencije kapitalizma i socijalizma, kao što je Gorbačov predlagao, nije se radilo o tome da je okončana ideologija, već da je istorija kao takva okončana. On je dokazivao da deregulisana tržišta u ekonomskoj sferi, u kombinaciji sa liberalnom demokratijom u političkoj sferi predstavljaju krajnju tačku ideološke evolucije čovečanstva i konačan oblik ljudske vlade.

E sad, ono što je interesantno i nikad sasvim istaknuto u ovoj formulaciji je to da ste u osnovi imali dve struje: imali ste demokratiju, koju možete upotrebiti da glasate za svoje lidere, i imali ste jedan konomski model. Dakle, caka je bila u tome da niste mogli da upotrebite svoj glas, niste mogli da upotrebite vašu demokratiju za preoblikovanje svoje ekonomije, zato što su sve ekonomske odluke već bile donesene. Postojala je samo,... bila je to krajnja tačka procesa ideološke evolucije. Tako da ste mogli da imate demokratiju, ali niste mogli da je upotrebite da biste promenili osnove svojih života, niste je mogli upotrebiti da promenite ekonomiju. Ovaj momenat izdvojen je kao proslava pobede demokratije, ali ta ideja, da demokratija ne može uticati na ekonomiju, jeste i ostaje jedna od najantidemokratskijih ideja našeg doba.

Privukao mi je pažnju slogan koji je odabran za ovogodišnji skup ASA-e, zato što mislim da, kao što mnogi od vas znaju i pročitali su u programu, potiče od Svetskog socijalnog foruma. I ja sam bila na prvom Svetskom socijalnom forumu pre šest i po godina - više od šest i po godina, u januaru 2001. u Porto Algreu, Brazil. Bila sam jedna od svega šačice Severnoamerikanaca/ki koji/e su tamo bili/e prisutni/e. I okupili smo se pod istim sloganom, ali smatram da je značajno i interesantno da on tada nije bio formulisan kao pitanje. Na kraju rečenice je stajao ponosni znak uzvika: „Drugačiji svet je moguć!"

Napisala sam članak za „The Nation" kad sam se vratila iz Brazila, pokušavajući da objasnim čitaocima u SAD - o tom dešavanju uopšte nije izveštavano u ovoj zemlji, mada je izuzetno opširno pokriveno u me unarodnoj štampi - kakav je osećaj biti tamo sa 10.000 ostalih ljudi. I mnogi od njih su rekli da su imali osećaj da učestvuju u stvaranju istorije. A ono što sam napisala bilo je da je stvaran osećaj bio da se tu radilo o kraju kraja istorije. Takva je bila atmosfera u toj prostoriji. Bio je to taj moćni nalet vetra, zahvaljujući kojem ste odjednom mogli da dišete dublje. Mogli ste slobodno da zamišljate. Naši umovi su bili osloboni.

I nije to bio samo Porto Alegre, zato što je Porto Alegre bio kulminacija tih vidova spontanih... često spontanih ustanaka, koji su se dešavali širom sveta kadgod bi se svetski lideri okupili radi unapređivanja Vašingtonskog konsenzusa, bilo to u Sijetlu na sastaniku STO 1999, bilo na sastancima MMF/Svetske banke nekoliko godina kasnije u Vašingtonu, potom u Đenovi tokom samita G8. I naravno, Zapatisti i MST u Brazilu bili su u prvom planu.

A tema u Porto Alegreu je bila demokratija. Bilo je to... ticalo se to redefinisanja demokratije, ne bi li njome bila obuhvaćena ekonomija: duboka demokratija, participativna demokratija. I to je bio izazov za ovu ideju, sudeći po kojoj te dve struje ne mogu da se ukrste. Pravo na zemlju kao vid demokratije, pravo na biodiverzitet, na nezavisne medije. Ali ono što je bilo najizuzetnije u vezi sa Porto Alegreom jeste da... znate, naravno da su tamo bili neki političari, bile su tamo i neke velike NVO-e, ali ljudi koji su bili na podijumima, koji su učestvovali u diskusijama, bili su ljudi koji su žrtve tog ekonomskog modela, koji su sami bili odbačeni, učinjeni bezemljašima, primorani da okupiraju parcele zemlje, preseku ograde i poseju hranu i donose odluke na demokratski način.

Tako, znate, Džefri Saks priča o tim uzornim selima koja gradi po Africi. I mnoga od njih, znate, ostvaruju ogroman napredak. Ali ja ne mogu da prestanem da se prisećam tih terenskih obilazaka koje smo obavili u Porto Alegreu kada smo išli do sela MST-a, gde su sami ljudi, sam narod bezemljaša, bili ti koji su nam pokazivali spostvena uzorna sela i tražili od nas našu solidarnost. I mislim da kao sociolozi, vi razumete ovu ključnu razliku, da su akteri bili ti koji su bili protagonisti svoje istorije, i da je to ono što je bilo istorijsko. Bilo je to razbijanje milosrdnog modela na vrlo realan način.

Gledam gde smo sada, šest i po godina kasnije, i čini se da smo se u mnogim oblastima vratili unazad. Priča o popravljanju sveta je postala zaprepašćujuće elitna stvar. Davos... znate, Porto Alegre je bio znak bunta protiv samita u Davosu, koji se održava svake godine u januaru. Bio je to anti-Davos. Davos je u me uvremenu relegitimizovan, i sada se čini da je rešavanje svetskih problema stvar direktora i superpoznatih ličnosti. I ideja da nije potrebno dovesti u pitanje te masovne disparitete, da je ono što nam treba, neka vrsta noblesse oblige masovnih razmera, to je veoma drugačije od onoga o čemu smo govorili u Porto Alegreu pre tih nekoliko godina.

Dakle, mi znamo šta je zatvorilo taj prozor mogućnosti, tu slobodu koja nam je bila dostupna 2001, bio je to 11. septembar u ovoj zemlji. I prozor se nije zatvorio svuda, ali jeste se zatvorio, barem privremeno, u Severnoj Americi, taj osećaj mogućnosti, da se u centar političke debate postave ta pitanja kao i ljudi koji su izloženi uticaju tih politika. Dakle, šok od tih napada, mislim da to možemo da vidimo donekle kasno uvidevši, upregnut je u ovoj zemlji od strane lidera i njihovih saveznika širom sveta, sa ciljem da se naglo prekine diskusija o globalnoj pravdi koja je bujala širom sveta. Postojala su vrata koja su bila otvorena, a sada su odjednom zalupljena. Stalno smo slušali istu frazu: 11. 9. menja sve. I me prvim stvarima za koje nam je rečeno da ih je promenio, bile su trgovina, privatizacija, cena rada, sve stvari za koje smo se do juče borili više nisu bile važne. Bila je to godina nulta. Izbrišite prošlost. I bio je to još jedan od onih trenutaka restartovanja istorije. Istorija je očigledno počinjala sasvim iz početka, i ništa od onoga što smo znali pre, više nije bilo važno. Sve je to otpisano kao mišljenje koje prethodi 11. 9.

Bušova administracija je opravdala ovo rekavši da su bezbednost i rat protiv terorizma sve što je važno. I u Kanadi, rečeno nam je - od strane ambasadora SAD - da je bezbednost anulirala trgovinu. To je postao novi slogan, to da su pre 11. 9. ekonomski prioriteti vodili administraciju SAD, ali posle 11. 9. jedina stvar koja je bila važna bila je bezbednost. Tako je govor o ekonomskoj pravdi, korporativnoj pohlepi, gubitku javne sfere, razgovor iz Porto Alegrea, odjednom je sve to postalo retro, tako 2001.

Dakle, ironija koju sada možemo da vidimo je u tome da, dok poriče važnost ovog ekonomskog projekta, Bušova administracija je iskoristila iščašenost 11. 9. da sprovodi isti onaj radikalni kapitalistički projekat, koji je prethodio 11. 9, sada se razjareno sveteći, pod plaštom rata i prirodnih katastrofa. Pa zaboravite pregovore o trgovinskim poslovima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kada su SAD izvršile invaziju na Irak, Buš je poslao Pola Bremera (Paul Bremer) da se dočepa novih tržišta na bojištima njegovog preventivnog rata. On nije morao da pregovara sa bilo kim. On je u samo jednom naletu preradio čitavu ekonomsku arhitekturu zemlje. Ali naravno, ako ste rekli da je rat imao ikakve veze sa ekonomijom, onda su vas odbacivali kao naivne. Ticalo se to naravno, bezbednosti, oslobađanja Iračana od Sadama.

U međuvremenu, kod kuće je administracija brzo krenula da eksploatiše šok koji je obuzeo naciju, da bi progurala radikalnu viziju zaludne vlade, u kojoj je sve od ratovanja do rekonstrukcije izazvane tim ratovima i odgovora na katastrofe, postalo potpuno profitno orijentisani poduhvat. Bila je to bestidna evolucija tržišne logike. Umesto pristupa iz 90ih sa prodajom postojećih javnih kompanija, poput vode i struje, Bušov tim je stvarao potpuno nov okvir za svoje akcije. Taj okvir je bio i još uvek je rat protiv terorizma, koji je konstruisan tako da bude privatan, pod privatnom kontrolom od početka. Bušova administracija je odigrala ulogu neke vrste kapitaliste, spremnog na rizična uliganja u novosnovana preduzeća bezbednosnih kompanija, i oni su ostvarili ekonomski bum u rangu dotkom buma iz 1990-ih. Ali mi nismo pričali o tome, zato što smo bili suviše zauzeti pričama o bezbednosti.

E sad, za ostvarenje ovog podviga bila je neophodna neka vrsta dvofaznog procesa, koji je koristio 11. 9. naravno, da bi se radikalno povećale moći države u domenu nadzora i bezbednosti, koncentrisane u izvršnoj grani, ali u isto vreme uzeti te moći i proslediti ih mreži privatnih kompanija, bilo da je to „Blackwater", „Boeing", „AT&T", „Halliburton", „Bechtel", „Carlyle Group". Dalje, 80-ih cilj privatizacije - i 90-ih - bilo je proždiranje manje važnih grana države. Ali ono što se tada dešavalo bilo je to da je sama njena srž bila ono što je proždirano, jer šta je važnije za samu definiciju vlade nego bezbednost i [mogućnost] odgovora na katastrofe? Dakle, to je jedna od najvećih ironija rata protiv terorizma, to što se pokazao kao tako uspešno oružje za unapređenje korporativne agende baš zato što je poricao da je imao, i nastavlja da poriče da ima bilo kakvu korporativnu agendu.

[Rat] je imao još jedan korisni aspekt, takođe, a to je bila mogućnost da se ukloni bilo ko ko se protivio ovom sistemu kao neko ko je povezan sa potencijalnim teroristima i tako dalje. Tako je naš pokret, koji se pre 11. 9. već suočavao sa ekstremnom represijom, obeležen kao izdajnički. Gledajući unazad, jasno je da je šok, dezorijentacija izazvana napadima, iskorišćen da bi reafirmisao ekonomsku agendu, da bi reafirmisao konsenzus koji nikada stvarno nije postojao. Prozor koji je otvoren krajem 90ih koji je u pokretu poznat kao antiglobalizacijski pokret, ali koji je uvek bio prodemokratski pokret, zalupljen je i zatvoren, barem u Severnoj Americi. A teror je bio taj koji ga je zalupio. Alternative su počele da nestaju.

Dakle, želim da iskoristim vreme koje mi je preostalo da kažem da se ovo nije desilo prvi put - ako pogledamo unazad poslednjih trideset pet godina, vidimo da se stalno ponavlja to zatvaranje vrata alternativama, baš u trenutku kada se javljaju. Mnogi od vas su bili ovde tokom uvodnog obraćanja Rikarda Lagosa (Ricardo Lagos), bivšeg predsednika Čilea, koji je govorio o drugom 11. septembru, koji je bio jedan od onih trenutaka, daleko značajniji, kada je veoma važna demokratska alternativa, pravi treći put, a ne treći put Tonija Blera (Tony Blair), već pravi treći put između totalitarnog komunizma i ekstremnog kapitalizma napredovao u Čileu. I to je bila velika pretnja.

A to sada znamo zahvaljujući svim otvorenim poverljivim dokumentima. Postoji među njima jedan koji je zaista rasvetljava mnogo toga: to je korespondencija između Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) i Niksona (Nixon), u kojoj Kisindžer vrlo otvoreno kaže da problem sa izborom Aljendea (Allende) nije ono što su javno govorili, to da je povezan sa Sovjetima, da se samo pretvara da je demokratičan, i da će zapravo zavesti totalitarni sistem u Čileu. Na tome je bio akcenat u to vreme. Ono što je zaista napisao glasi: „Primer uspešne izabrane marksističke vlade u Čileu sigurno bi imao uticaj na - i čak vrednost presedana za - druge delove sveta... Imitativno širenje sličnog fenomena drugde u svetu za uzvrat bi značajno uticalo na svetsku ravnotežu i našu poziciju u njoj." Tako je ta alternativa, taj drugačiji svet, morao da bude raznesen sa puta, i upotrebljeno je ekstremno nasilje da bi se to postiglo.

Ovaj vid preventivnog napada na naše demokratske alternative, istrajni san trećeg puta, pravog trećeg puta, stalno se iznova javljao. I to je ono što nadugačko razmatram u knjizi, ali želim da napomenem par primera - sem ukoliko nisam potrošila sve vreme? OK - primere trenutaka kada je postojao sličan osećaj žive mogućnosti da se bude u stanju da se punije punim plućima i sanja.

Jedan od njih bio je u Poljskoj 1989. 4. jun je bio dan istorijskih izbora u Poljskoj kada je Solidarnost izabrana za novu vladu. Oni tamo decenijama nisu imali izbore. I bio je to događaj koji je zaista pokrenuo domine - ono što se sada naziva efektom domina u zemljama Istošnog bloka - da bi na kraju rezultovalo raspadom Sovjetskog Saveza. Ali vredi se podsetiti kako je to izgledalo u junu 1989. U Poljskoj, ljudi nisu mislili da je istorija gotova, zato što su upravo izabrali Solidarnost kao svoju vladu. Oni su mislili da istorija upravo počinje i da će konačno biti u stanju da primene ono što je pokret, a to je bio radnički pokret, oduvek smatrao trećim putem, trećim putem kojim se nije pošlo. E sad, vizija Solidarnosti nije bilo odbacivanje socijalizma. Oni su rekli da pozivaju na „realni socijalizam", kao što socijalisti obično čine, i to je bilo odbacivanje Komunistiške partije. Oni su bili sve što partija nije bila: dekoncentrisani tamo gde je partija bila centralizovana, demokratični tamo gde je ona bila autoritarna, participativni tamo gde je ona bila birokratska. I Solidarnost je imala deset miliona članova, koji su im dali snagu da potpuno blokiraju državu.

Pa kada su ljudi otišli na glasačka mesta i izabrali vladu Solidarnosti, za šta su glasali? Šta su mislili za šta glasaju? Da li su mislili da glasaju za to da postanu slobodno-tržišna ekonomija po modelu o kom je pričao Frensis Fukujama? Ne, nisu. Oni su mislili da glasaju za radničku partiju čije osnivanje su pomogli.

I htela bih samo da vam pročitam kratki pasus iz ekonomskog programa Solidarnosti, koji je demokratski donesen 1981. Oni su rekli, „Podruštvljeno preduzeće bi trebalo da bude osnovna organizaciona jedinica u ekonomiji. Trebalo bi da bude pod kontrolom radničkih saveta koji predstavljaju kolektiv" i njima bi trebalo da se upravlja kooperativno, preko direktora koji bi bio određen na osnovu takmičenja, opozivan od strane saveta radničkih kooperativa.

Znači ideja je bila da se izbaci partijska kontrola iz ekonomije, da se ona decentralizuje i da ljudi koji obavljaju rad stvarno imaju kontrolu nad svojim radnim mestima. I oni su verovali da će moći da ih učine još održivijim.

Dakle, da li su dobili priliku da to pokušaju, da rade na toj viziji radničke kooperativne ekonomije kao ključne poluge ekonomije, da imaju demokratske izbore, ali da i dalje imaju socijalizam? Da li su dobili priliku kada su glasali za Solidarnost? Ne, nisu. Ono što su dobili je nasleđeni dug, i rečeno im je da jedini način na koji su mogli da dobiju bilo kakvo olakšanje tog duga i bilo kakvu pomoć, jeste da slede vrlo radikalan program šok terapije. Znači, bila bih nemarna ako ne bih istakla da je osoba koja je prepisala taj program šok terapije bio Džefri Saks. I ja - ne, kažem to zato što sam se stvarno nadala da ćemo ovde imati debatu o tim različitim svetovima, zato što ima razlika, ima pravih razlika koje ne smemo da ublažavamo.

I dalje, 2006, 40% mladih radnika u Poljskoj je bilo nezaposleno, 40% prošle godine. To je dvaput više od proseka EU. A Poljska se često navodi kao priča o velikom tranzicionom uspehu. 1989, 15% poljskog stanovništva je živelo ispod linije siromaštva. 2003, 59% Poljaka je palo ispod te linije. To je to otvaranje tog jaza. To je ono što te ekonomske politike rade. I onda, mi možemo da kažemo da smo veoma, veoma zabrinuti za ljude na dnu, hajde da ih uzdignemo, ali budimo načisto o čemu govorimo. Ti neusklađeni nivoi nejednakosti i ekonomske isključenosti, sada hrane oživljavanje šovinizma, rasizma, antisemitizma, mizoginije, rastuću homofobiju u Poljskoj. I ja mislim da možemo da vidimo zapravo, da je neizbežno da će se ovo desiti, zato što su probali komunizam, probali su kapitalizam, demokratski socijalizam, ali su umesto toga dobili šok terapiju. Nakon što ste isprobali sve, stvarno vam nije puno preostalo sem fašizma. Opasno je gušiti demokratske alternative kada ljudi investiraju svoje snove u njih. To je rizičan posao.

Još jedan od tih moćnih snova bio je trg Tjenanmen, i to je neka vrsta vrlo tužne istorijske slučajnosti da je istog dana kada je Solidarnost pobedila na tim istorijskim izborima i taj san izneveren, ono za šta su glasali je iznevereno, tenkovi su se dokotrljali na trg Tjenanmen, i to je bio dan masakra: 4. jun, 1989. Bio je to još jedan krvavi kraj za trenutak bujnih mogućnosti.

E sad, način na koji je uvek izveštavano o tim protestima na Zapadu je da su studenti u Pekingu želeli da žive kako se živi u Sjedinjenim Državama. I oni su znate, demokratiji posvetili boginju koja je poprilično ličila na Kip slobode. Tako je izveštavano na CNN-u kao da se radi o pukom proameričkom protestu za demokratiju.

Ali poslednjih godina, pojavile su se alternativne analize tih događeja. I ono s čim počinju da nas upoznaju oni koje su nazvali kineskom Novom levicom, i ljudi poput Vang Huia (Wang Hui), koji je divni profesor, jeste da je to bilo preterano uprošćavanje onoga što je mobilisalo prodemokratski pokret 1989. u Kini. Ono što ga je mobilisalo bilo je to da je vlada Deng Ksjaopinga (Deng Xiaoping) radikalno restrukturirala ekonomiju u skladu sa smernicama koje je prepisao Milton Fridman (Milton Friedman) - ekonomsku šok terapiju - i ljudi su gledali kako im kvalitet života devalvira. Radnici su gubili svoja prava. I oni su izlazili na ulice i zahtevali demokratsku kontrolu nad ekonomskom tranzicijom.

Tako da demokratija nije bila apstraktna ideja. To nije bilo samo „Mi hoćemo da glasamo". Bilo je to „Mi želimo da kontrolišemo ovu tranziciju. Mi želimo da se čuje naše mišljenje o njoj." Bio je to direktan izazov Fukujaminoj formulaciji, koja je usput, načinjena iste godine: ideja da ćete imati te dve struje i da se one neće ukrštati.

Htela bih samo da pročitam još nešto što se tiče još jednog od ovih puteva kojima se nije pošlo, zato što znamo kako se sve završilo na trgu Tjenanmen: san je ugušen. Još jedan istorijski trenutak mogućnosti, kada se osvrnemo na našu blisku istoriju, bila je 1944, kada je vlada ANK-a ogromnom većinom pobedila na izborima u Južnoj Africi. To je bila pobeda narodne moći. To je bio dan koji je ulivao najviše nade od svih dana kojih mogu da se setim.

Mislim da bi trebalo da se prisetimo za šta su Južnoafrikanci mislili da glasaju na tim istorijskim izborima. Znate, to je prikazano kao nešto jednostavno: bio je to kraj aparthejda. Ali šta je krah aparthejda značio za Južnoafrikance? I odgovor na to [pitanje] možemo da dobijemo zapravo od Nelsona Mendele (Nelson Mandela), koji je napisao kraće pisamce dve nedelje pre nego što je pušten iz zatvora. On je napisao tu poruku zato što je postojala rastuća zabrinutost jer je bio u zatvoru tako dugo da je [možda] zaboravio na obećanje oslobađanja, koje nije značilo samo imati izbore, već promeniti ekonomiju zemlje i redistribuirati bogatstvo. I Mendela je bio pod tako velikim pritiskom da je morao da objavi upravo tu kratku izjavu samo da bi razjasnio to pitanje. A ono što je rekao bilo je, „Nacionalizacija rudnika, banaka i monopolske industrije je politika ANK-a i promena ili modifikacija naših stanovišta u tom pogledu u našoj situaciji je nezamisliva. Državna kontrola određenih sektora ekonomije je neizbežna." Bilo je to ponavljanje Povelje sloboda Južne Afrike, koja je bila platforma ANK-a, koja zahteva da nacionalno bogatstvo Južne Afrike, nasleđe zemlje, bude vraćeno narodu, mineralna bogatsva i tako dalje.

Dakle, kažem ovo zato što je to bio jedan od onih svetova koji nisu odabrani, jedan od onih puteva koji nisu odabrani. I provela sam protekle četiri godine vadeći te ukradene i izdane alternative iz kante za smeće naše nedavne istorije, zato što smatram da je to važno. Mislim da je važno da smo sve vreme imali ideje, da uvek ima alternativa slobodnom tržištu. I mi treba da prepričamo sopstvenu istoriju i da je razumemo, i mi treba da imamo sve šokove i sve gubitke, gubitke života, u toj priči, zato što istorija nije okončana. Bilo je alternativa. One su izabrane, a onda su ukradene. One su ukradene vojnim pučevima. Ukradene su masakrima. Ukradene su prevarama, obmanama. One su ukradene terorom.

Mi koji kažemo da verujemo u taj drugačiji svet treba da znamo da nismo gubitnici. Mi nismo izgubili bitku ideja. Mi nismo nadmudreni, i mi nismo nadargumentovani. Mi smo izgubili zato što su nas [silom] ugušili. Ponekad su nas gušili vojim tenkovima, a ponekad su nas gušili tink-tenkovima. A pod tink-tenkovima, mislim na ljude koji su plaćeni da misle od strane proizvođača tenkova. E sad, najefikasnije od onoga što smo videli je kada se vojni tenkovi i tink-tenkovi udruže. Težnja za nametanjem jednog svetskog tržišta sada ima milionske žrtve, od Čilea pa do današnjeg Iraka. Ovi planovi za drugačiji svet su ugušeni i zbrisani zato što su popularni i zato što, kada se isprobaju, oni funkcionišu. Oni su popularni zato što imaju moć da milionima ljudi pruže dostojanstvene živote, sa garantovanim zadovoljenjem osnovnih potreba. Oni su opasni zato što postavljaju stvarna ograničenja bogatima, koji na njih odgovaraju u skladu s tim. Razumevajući ovu istoriju, razumevajući da nikada nismo izgubili bitku ideja, da smo samo izgubili seriju prljavih ratova, ključno je za izgradnju samopouzdanja koje nam nedostaje, da zapalimo strastvenu snagu koja nam je potrebna.