Duge senke neonacizma na tlu dve Nemačke

Savezna vlada u Berlinu naložila je uoči minulog vikenda nemačkim ministrima unutrašnjih poslova da pokrenu proceduru zabrane rada neonacističkoj parlamentarnoj stranci NPD. Sedamnaest šefova resora – savezni i trinaest pokrajinskih ministara, i gradski senatori u Berlinu, Hamburgu i Bremenu – trebalo bi u toku ove sedmice da daju zeleno svetlo za pokretanje sudskog postupka, izveštava dnevnik „Rajniše post“ pozivajući se na izvore u vladi, a prenose svi nemački mediji.

S obzirom da su se i dosadašnji protivnici zabrane, pokrajinski ministri Bavarske i Hesena, saglasili sa „eliminacijom zla“ iz Bundestaga i pokrajinskih parlamenata, nema više prepreka usvajanju odluke na propisanom nivou konsenzusa.

***

Najzad će se stati na put divljanju smeđih družina, tvrde nemački političari i mediji. (Smeđe je boja nacizma.) Smatra se da je serijom najnovijih otkrića dokazana sprega radikalnih neonacističkih organizacija, sa jedne strane, i parlamentarne stranke NPD, njihovog političkog krila. U seriji atentata o kojim je ovde reč, stradalo je bezmalo dve stotine lica. Planirana su ubistva 167 od ukupno 620 poslanika Bundestaga, a na otkrivenoj „listi za odstrel“ obrelo se desetak hiljada imena ličnosti iz javnog i privrednog života.

Hapšenjem bivšeg pokrajinskog funkcionera Tiringije Volebena, sredinom minule nedelje, de fakto su uklonjene sve prepreke pravosnažnom izricanju zabrane rada NPD. Bezbednosni organi došli su do dokaza da su funkcioneri NPD aktivno pomagali terorističku organizaciju Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU), ali i da je ta nacistička parlamentarna stranka, u najmanju ruku, bila obaveštena o akcijama radikalnih grupa takozvane slobodne mreže (neonacističkih udruženja).

Pošto je reč o legalno prikupljenim dokazima, u toku sudski naložene racije, uklonjene su i pravne nedoumice i začkoljice, poput onih koje su osujetile dosadašnje pokušaje zabrane. Primera radi, Ustavni sud u Karlsrueu poništio je 2003. godine iz formalno pravnih razloga sudsku zabranu rada neonacistima. U obrazloženju Sudskog veća istaknuto je da je zabrana izrečena na osnovu dokaza stečenih na nezakonit način - uz pomoć agenata ubačenih u redove neonacista.

Legalno sakupljeni dokazi doprinose optimizmu nadležnih. Razumljivo. Nešto teže je razumeti činjenicu da se ovih dana neumorno predočava javnosti kako je krvavi trag nacističkih terorista današnjice omogućen „sticajem niza okolnosti“, nikako nedostatkom političke volje.

Izjavama se dodaje da širenje neonacizma nije svenemački problem već istočnonemački fenomen, „stasao u uslovima komunističke diktature“.

Analize vodećih nedeljnika „Cajt“ i „Špigl“, međutim, navode na drugačije zaključke: „Decenijama su zločini ekstremne desnice zataškavani, umanjivan je njihov značaj – predstavljani su kao zlo ,preneseno’ sa Istoka, prilikom ponovnog ujedinjenja dve Nemačke“, zabeleženo je u komentaru „Cajta“.

Tragovi političkih provokacija i atentata „poklonika jučerašnjih ideologija“, neonacista, međutim, vode u pedesete godine prošlog veka, u Zapadnu Nemačku. Tada su pokrenute i prve istrage.

Sa osnivanjem NPD, desetak godina kasnije, došlo je do talasa masovnih, neonacističkih provokacija i atentata. U sedamdesetim i osamdesetim godinama, štaviše, subverzije nacističkog podzemlja bile su uporedive sa krvavim pirom radikalnih levičara okupljenih oko Frakcije crvene armije i Bader-Majnhof grupe. Sticajem okolnosti, ili s namerom, zlodela neonacista, ipak, ostala su u senci zločina radikalne levice.

Okretanje neonacista nasilju podstaknuto je neuspehom na izborima 1969. godine. Pošto nije osvojeno dovoljno glasova za ulazak u Bundestag, na tajnoj sednici vrha NPD odlučeno je da se atentatima skrene pažnja javnosti na „nepouzdanost“ političkog sistema.

U aktima bezbednosnih organa opisuje se struktura i podela aktivista na političko krilo i na vojnike podzemlja. Ovi drugi bili su najpre organizovani u 1969. godine osnovanom „Evropskom oslobodilačkom frontu“, registrovanom kao – udruženje građana. Njihova prva akcija bila je usmerena na dizanje dalekovoda u vazduh, ne bi li se kancelar Vili Brant i istočnonemački Premijer Vili Štof susreli – u mraku.

Evropski oslobodilački front ubrzo je dobio podršku dvadesetak paravojnih organizacija ekstremne desnice. U sedamdesetim godinama prednjačile su grupice poput militantne organizacije „Komando 88“. Brojka 88 odnosila se na osmo slovo abecede „h“, pa je tako šifriran pozdrav „hh“, odnosno „hajl Hitler“. Borbena grupa Velika Nemačka i Društvo za odbrambeni sport Hengst, takođe, su ostavljali trag nasilja za sobom. Rezultati nedvosmisleno ukazuju na krajnje ciljeve: dizanjem radio odašiljača američke vojske u Rajnskoj oblasti trebalo je podsetiti da SAD nisu prijatelj već okupator. Dizanjem odašiljača nemačke televizije u vreme emitovanja serije o Holokaustu, takođe, je poslata jasna poruka.

Posle podmetanja bombe u prostorije pokrajinske vlade u Eslingenu, gde je održavana izložba posvećena stradanjima u Aušvicu, i dizanja u vazduh Januš-Koršak-Škole u Hamburgu – imenovane po lekaru i pedagogu poljsko-jevrejskog porekla – policija je u seriji racija 1978. i 1979. zaplenila velike količine oružja i otkrila radionice za proizvodnju paklenih mašina. Organizacije su zabranjene, a čelnici izvedeni pred sud.

Osnivač, advokat Manfed Reder osuđen je na trinaest godina robije, ali ga to nije ometalo da posle puštanja na slobodu započne političku karijeru u NPD. Centralna organizacija terorističke mreže „Nemačka građanska inicijativa“ nije potpala pod tumačenje „teroristička“, do danas je aktivna!

Zanimljivo je da su prva teroristička organizacija neonacista „Evropski oslobodilački front“ i sve proistekle organizacije još 1972. proglašene u aktima pokrajinskog suda u Dizeldorfu kriminalno terorističkim udruženjima koja dejstvuju u dogovoru sa parlamentarnom strankom NPD. Međutim, konkretne mere protiv politički legalne organizacije nisu preduzimane. Ni u jednom od tada rasvetljenih slučajeva nije došlo do osude NPD-a.

Krivica je pripisivana samo pojedincima. Tako i u slučaju Petera Naumana, neonacističkog teroriste koji je od 1972. do 1987. godine bio jedan od čelnika NPD. Njegova stranačka karijera je isprekidana odlascima na odsluženje zatvorskih kazni. Prvi put se obreo na robiji zbog dizanja u vazduh spomenika u Rimu žrtvama nemačkih nacista 1978. godine i zbog dizanja u vazduh tv-odašiljača nemačke televizije u vreme emitovanja serije o holokaustu, 1979. godine. Drugi put je osuđen zbog nezakonitog držanja opasnog eksplozivnog materijala, deset godina kasnije: na anonimnu dojavu, policija je u njegovom podrumu pronašla 27 kilograma vojnog eksploziva TNT. Ukupno izrečene kazne iznosile su – 54 meseca zatvora, delimično „odsluženih“, a delimično zbog dobrog vladanja preinačenih u uslovnu kaznu.

Najzad, ne bi se smelo izgubiti iz vida da je podmetanje bombe 26. septembra 1980. na Oktoberfestu u Minhenu odnelo trinaest života, a 211 lica je teško povređeno. Ovaj najteži atentat u posleratnoj istoriji Nemačke pripisan je pojedincu – Kundolfu Keleru. Reakcije pravosudnih organa, a ni javnosti kao takve, nisu pogodile ni jednu neonacističku organizaciju. Slaba, ali ipak uteha je činjenica da je državni tužilaštvo 23. novembra ove godine, pod utiskom serije novootkrivenih atentata Nacionalsocijalističkog podzemlja, naložilo obnavljanje istrage i sudskog procesa.