Gde je Kropotkin kad nam stvarno treba?

[[{"type":"media","view_mode":"media_original","fid":"412","attributes":{"alt":"","class":"media-image","height":"358","typeof":"foaf:Image","width":"513"}}]]

Nekih 90 godina kasnije malo ljudi je čulo za Kropotkina, a reč anarhizam je toliko lišena svoje suštine da je poistovećuju sa haosom i nihilizmom. Tužno je to, jer i čovek i filozofija na čijem razvoju je on učinio tako mnogo imaju 2012. mnogo toga da nas nauče.

Začuđuje me što Holivud još uvek nije otkrio Kropotkina. Jer, njegov život je prava filmska priča. Rođen kao plemić, svoj život je proveo boreći se protiv siromaštva i nepravde. Kao doživotni revolucionar, on je takođe bio svetski priznati geograf i zoolog. Naravno, ukrštanje politike i nauke obeležili su veći deo njegovog života.

Zbog borbi protiv tiranije proveo je više godina po ruskim i francuskim zatvorima. Kada je prvi put zatvoren u Rusiji, pušten je na slobodu zahvaljujući protestima mnogih najuglednijih naučnika na svetu. Drugi put je uspeo da izvede spektakularno bekstvo i da pobegne iz zemlje. Pred kraj svog života, pošto se vratio u rodnu Rusiju, on je entuzijastično podržavao svrgavanje cara ali je jednako snažno osudio Lenjinove sve autoritarnije i nasilnije metode.

1920. Rodžer N. Boldvin (Roger N. Baldwin) je na sledeći način skicirao Kropotkina:

Mnogi ljudi koji su ga poznavali u svim sferama života govore o Kropotkinu kao o „najplemenitijem čoveku“ kog su ikada upoznali. Oskar Vajld (Oscae Wilde) ga je zvao jednim od dvojice zaista srećnih ljudi koje je ikada sreo... U anarhističkom pokretu hiljade ljudi su gajile najdublja osećanja prema njemu – „notre Pierre“, tako su ga zvali francuski radnici. Nikada ne zauzevši poziciju vođe, on je ipak vodio moralnom snagom svoje ličnosti i širinom svog intelekta. On je kombinovao neuobičajeno visoke karakterne kvalitete sa prefinejnim umom i strastvenim osećanjem za društveno. Njegov život je ostavio dubok utisak na širok raspon klasa – čitav naučni svet, ruski revolucionarni pokret, radikalne pokrete svih škola, i na književni svet koji jedva da je mario, ili uopšte nije, za nauku ili revoluciju.

Za nas je najpostojanije Kropotkinovo nasleđe njegov rad na anarhizmu, filozofiji čiji je možda bio vodeći eksponent. On je došao do zaključka da se društvo kreće u pogrešnom pravcu i utvrdio je ispravan pravac služeći se istim naučnim metodom kojim je šokirao čitavu geografsku profesiju dokazujući da se na postojećim mapama Azije planine prostiru u pogrešnom pravcu.

[[{"type":"media","view_mode":"media_original","fid":"415","attributes":{"alt":"","class":"media-image","height":"248","typeof":"foaf:Image","width":"369"}}]]

Presudni događaj koji je naveo Kropotkina da prihvati anarhizam bilo je objavljivanje Porekla vrsta Čarlsa Darvina (Chales Darwin) 1859. Dok je Darvinova teza da vodimo poreklo od majmuna bila izuzetno kontroverzna, njegova teza da prirodna selekcija podrazumeva „opstanak najsposobnijih“ putem nasilne borbe između i unutar vrsta rado je prihvaćena od ondašnjih 1% da bi se opravdala svaka društvena nejednakost kao neizbežni nusprodukt borbe za opstanak. Endru Karnegi (Andrew Carnegie) je insistirao na tome da je „zakon“ takmičenja „najbolji za rasu jer on obezbeđuje opstanak najsposobnijih u svakoj oblasti“. „Mi sa dobrodošlicom prihvatamo veliku nejednakost (i) koncentraciju biznisa... u rukama nekolicine.“ Najbogatiji čovek na planeti, Džon D. Rokfeler (John D. Rockefeller), je nabusito istakao: „Rast krupnog biznisa je samo opstanak najsposobnijih… delovanje zakona prirode.“

U odgovoru na u devetnaestom veku veoma čitani esej Tomasa Hakslija (Thomas Huxley), „Borba za egzistenciju ljudskog društva,“ Kropotkin je napisao niz članaka za isti magazin koji su kasnije objavljeni kao knjiga Uzajamna pomoć.

On je uočio da se gledište socijal darvinista kosi sa njegovim ličnim empirijskim istraživanjem. Nakon petogodišnjeg istraživanja života u divljini u Sibiru, Kropotkin je napisao: „Nisam uspeo da pronađem – iako sam predano tragao za njom – ogorčenu borbu za sredstva za opstanak… koju većina darvinista smatra… dominantnom karakteristikom – i glavnim pokretačem evolucije.”

Kropotkin je poštovao Darvinovu pronicljivost u pogledu prirodnog odabira ali je smatrao da je glavni princip prirodne selekcije saradnja, a ne takmičenje. Najjači su oni koji su sarađivali. On je napisao:

Životinjske vrste, kod kojih je borba jedinki svedena na najuže granice, i praksa uzajamne pomoći je dostigla najveći razvoj, uvek su najbrojnije, najprosperitetnije, i najotvorenije za dalji progres. … Nesocijabilne vrste, naprotiv, osuđene su na propadanje.

Ostatak svog života je proveo promovišući taj koncept i teoriju društvene strukture poznate kao anarhizam. Za Amerikance anarhizam predstavlja sinonim za odsustvo reda. Ali za Kropotkina anarhističkim društvima ne nedostaje red, već se red rađa iz pravila koja su osmilili oni koji su izloženi njihovom uticaju, pravila koja podstiču razvoj humanih proizvodnih sistema i maksimizuju individualnu slobodu i društvenu koheziju.

U svom članku o Anarhiji koji je objavljen u izdanju Enciklopedije Britanike iz 1910, Kropotkin definiše anarhizam kao društvo „bez vlade – harmonija se u takvom društvu postiže, ne potčinjavanjem zakonu, ili poslušnošću bilo kom autoritetu, već slobodnim sporazumima koji su zaključeni između raznih grupa, teritorijalnih i profesionalnih, slobodno konstituisanim zbog proizvodnje i potrošnje...“

[[{"type":"media","view_mode":"media_original","fid":"413","attributes":{"alt":"","class":"media-image","height":"489","typeof":"foaf:Image","width":"450"}}]]

Uzajamna pomoć je objavljena 1902. Sa poglavljima o životinjskim društvima, plemenima, srednjevekovnim gradovima i modernim društvima, ona izlaže naučne argumente u prilog saradnje. Čitaocima će 2012. možda najprimamljivije biti poglavlje o srednjevekovnim gradovima.

Od 12. do 14. veka, oko novoformiranih tržišta nastalo je na stotine gradova. Ova tržišta su bila tako važna da su zakoni koje su usvajali kraljevi, biskupi i gradovi štitili njihove snabdevače i mušterije. Sa rastom tržišta, gradovi su sticali autonomiju, i organizovali se u političke, ekonomske i društvene strukture koje su za Kropotkina predstavljale poučan praktični model anarhizma.

Srednjevekovni grad nije bio centralizovana država. Bila je to konfederacija, podeljena u četiri kvarta ili pet do sedam četvrti koje su se zrakasto širile iz centra. U nekim aspektima bio je strukturisan kao dvostruka federacija. Jedna se sastojala od svih domaćinstava ujedinjenih u manje teritorijalne jedinice: ulice, parohije, regije. Drugu su činili pojedinci koji su, u skladu sa svojim profesijama, zakletvom ujedinjeni u gilde.

Gilde su ustanovile ekonomska pravila. Ali sama gilda se sastojala od mnogih interesa. „Činjenica je, da je srednjevekovna gilda... bila unija svih ljudi koji su bili povezani sa određenim zanatom: juratnih kupaca sirovina, prodavaca gotovih proizvoda, i zanatlija – majstora, campaynes i šegrta.“ Ona je bila je suverena u svojoj sferi, ali nije mogla da donosi pravila koja su se mešala u rad drugih gildi.

Četiri stotine godina pre Adama Smita (Adam Smith), srednjevekovni gradovi su razvili pravila koja su omogućavala da zadovoljenje ličnog interesa bude u skladu sa javnim interesom. Za razliku od sugestije Adama Smita, njihova alatka je zapravo bila veoma vidljiva ruka.

Ovaj mirni svet saradnje doveo je do sjajnih dostignuća. U gradovima od 20.000-90.000 ljudi došlo je do tehnološkog i umetničkog razvoja koji nas još uvek zadivljuje.

Život u ovim gradovima ni iz bliza nije bio tako primitivan kao što je to bilo Mračno doba (period evropske istorije od cca. 476–1000, prim. prev.) kojem ga prpisuju naši udžbenici istorije. Radnici u ovim srednjevekovnim gradovima su primali minimalne nadnice. Mnogi gradovi su imali osmočasovno radno vreme.

Firenca je 1336. imala 90.000 stanovnika. Nekih 8-10.000 dečaka i devojčica (da devojčica) je pohađalo osnovne škole i bilo je 600 studenata na univerzitetima. Grad se ponosio sa svojih 30 bolnica sa preko 1000 kreveta.

Naravno, piše Korpotkin, „što više saznajemo o srednjevekovnom gradu, to smo više uvereni da rad nikada nije bio u takvom stanju prosperiteta niti je uživao takvo poštovanje kao kada je gradski život bio na svom vrhuncu.“

Uzajamna pomoć se danas retko čita. Niko se ne seća Petra Kropotkina. Ali njegova poruka i njegovi empirijski dokazi, da je saradnja, a ne takmičenje, sila koja pokreće prirodnu selekciju, da je decentralizacija superiorna u odnosu na centralizaciju kako u sistemu upravljanja tako i u ekonomijama i da treba podsticati uzajamnu pomoć i društvenu koheziju a ne ogromnu društvenu nejednakost i izdizanje individue iznad društva, jednako je relevantna za ključne debate našeg doba kao što je bila za rasprave vremna u kom je on živeo.