Grčka nam pokazuje kako da protestujemo protiv propalog sistema

Ja ne volim nasilje. Ja ne mislim da je mnogo dobijeno spaljivanjem banaka i razbijanjem izloga. Pa ipak osećam talas zadovoljstva kada vidim kako su reagovali u Atini i drugim gradovima Grčke na prihvatanje grčkog parlamenta mera koje im je nametnula Evropska Unija. Šta više: da nije bilo eksplozije gneva, osećao bih se kao me nosi more depresije.

Ta radost je radost gledanja kako se često gaženi crv okreće i riče. Radost gledanja kako oni čiji su obrazi šamarani hiljadu puta uzvraćaju šamaranjem. Kako možemo da tražimo od ljudi da pokorno prihvate svirepo rezanje životnog standarda koje podrazumevaju mere štednje? Da li želimo da jednostavno pristanu na to da ogromni kreativni potencijal mnoštva mladih ljudi treba jednostavno da bude eliminsan, njihovi talenti sputani životom dugoročne nezaposlenosti? Sve to samo da bi bankama mogao da bude vraćen dug, da bogati budu još bogatiji? Sve to, samo da bi se održao kapitalistički sistem čiji rok trajanja je odavno istekao, koji svetu sada nema ništa drugo da ponudi sem destrukcije. Za Grke bi pokorno prihvatanje ovih mera značilo pomnožiti depresiju depresijom, depresijom propalog sistema koja se stapa sa depresijom zbog gubitka dostojanstva.

Nasilne rekacije u Grčkoj su krik upućen svetu. Koliko dugo ćemo još mirno sedeti i gledati kako uništavaju svet ti varvari, bogataši, banke? Koliko dugo ćemo stajati po strani i posmatrati rast nepravdi, gledati kako uništavaju zdravstveni sistem, obrazovanje je svedeno na nekritičke koještarije, vodni resursi sveta su privatizovani, zajednice zbrisane i zemlja raskomadana zbog profita rudarskih kompanija?

Napad koji je u Grčkoj tako snažan dešava se širom sveta. Novac svuda podređuje ljudske i ne-ljudske oblike života svojoj logici, logici profita. To nije novo, ali intenzitet i širina napada je nova, a nova je i opšta svest o tome da je aktuelna dinamika dinamika smrti, da je verovatno da se svi krećemo ka uništenju ljudskog života na planeti. Kada učeni komentatori objašnjavaju detalje poslednjih pregovora između vlada o budućnosti evrozone, oni zaboravljaju da spomenu da je ono o čemu se tako bezbrižno pregovara – budućnost čovečanstva.

Svi smo mi Grci. Mi smo svi subjekti čija subjektivnost je jednostavno sravnjena sa zemljom parnim valjkom istorije čiji tok određuju kretanja tržišta novca. Ili to samo tako izgleda i oni bi hteli da tako i bude. Milioni Italijana i Italijanki neprestano su protestovali protiv Silvija Berluskonija ali tržišta novca su bila ta koja su ga skinula sa vlasti. Isto važi i za Grčku: demonstracije za demonstracijama protiv Jorgosa Papandreua, ali na kraju su ga najurila tržišta novca. U oba slučaja, na mesto svrgnutih političara postavljene su lojalne i proverene sluge novca, bez ikakvog simuliranja konsultacija sa narodom. To čak nije ni istorija koju stvaraju bogati i moćni, mada naravno profitiraju od nje: to je istorija koju stvara dinamika koju niko ne kontroliše, dinamika koja uništava svet, ako joj dopustimo da to učini.

Vatra u Atini je vatra gneva, i mi joj se radujemo. Pa ipak, gnev je opasan. Ako je personalizovan ili usmeren protiv određenih grupa ljudi (u ovom slučaju protiv Nemaca), on takođe može lako postati čisto destruktivan. Nije slučajnost da je prvi ministar koji je podneo ostavku iz protesta protiv najnovije runde mera štednje u Grčkoj bio lider ekstremne desničarske partije, Laos. Gnev vrlo lako može postati nacionalisitčki, čak i fašistički gnev; gnev koji ne čini ništa da bi poboljšao svet. Zato je važno, dakle, da bude jasno da naš gnev nije gnev protiv Nemaca, niti čak gnev protiv Angele Merkel ili Dejvida Kamerona ili Nikole Sarkozija. Ovi političari su samo arogantni i jadni simboli pravog predmeta našeg gneva – vladavine novca, potčinjavanja svakog života logici profita.

Ljubav i gnev, gnev i ljubav. Ljubav je bila najvažnija tema u borbama koje su tokom protekle godine redefinisale značenje politike, konstantna tema pokreta „Occupy“, duboki osećaj koji je čak i u srcu žestokih sukoba u mnogim delovima sveta. Pa ipak, ljubav ide ruku pod ruku sa gnevom, gnevom tipa „kako se usuđuju da nam oduzimaju naše živote, kako se uduđuju da nas tretiraju kao objekte“. Gnev drugačijeg sveta se probija kroz opscenost sveta koji nas okružuje. Možda.

Probijanje drugačijeg sveta nije samo pitanje gneva, mada je gnev deo toga. Ono nužno uključuje strpljivu izgradnju drugačijeg načina vršenja raznih stvari, stvaranje drugačijih oblika društvene kohezije i uzajamne podrške. Iza spektakla spaljivanja banaka u Grčkoj leži dublji proces, tiši pokret ljudi koji odbijaju da plaćaju autobuske karte, račune za struju, putarine, dugove bankama; pokret, rođen iz nužde i ubeđenja, ljudi koji organizuju svoje živote na drugačiji način, stvarajući zajednice uzajamne podrške i prehrambenih mreža, skvotiraju prazne zgrade i zemlju, stvaraju komunalne bašte, vraćaju se selu, okreću leđa političarima (koji se sada boje da izađu na ulicu) i stvaraju direktno demokratske oblike odlučivanja o društvenim pitanjima. Možda je to još uvek nedovoljno, još uvek eksperimentalno, ali je suštinski važno. Iza spektakularnih vatri, istraživanje i stvaranje drugačijeg načina življenja ono je što će odrediti budućnost Grčke, i sveta.

Za predstojeću subotu zakazane su akcije širom sveta u znak podrške sa pobunom u Grčkoj. Svi smo mi Grci.