Halkidiki, Grčka: "Zlato nas ne zbližava, ono nas ubija!"

„Zlato nas ne zbližava, ono nas ubija“, orilo se u masi od oko 15 hiljada ljudi koji su 9. marta 2013. izašli na ulice Soluna da bi protestovali protiv projekta kanadske kompanije Eldorado Gold i njene grčke filijale, Hellenic Gold. U pitanju je rudnik zlata koji preti devastacijom životne sredine na severu poluostrva Halkidki i samim tim potencijalno ugrožava egzistenciju lokalnog stanovništva.

U srcu ovog problema je drevna šuma Skouries, koja bi trebalo da bude prva žrtva planiranog površinskog kopa.

„Projekat Skouries je glavni izvor sukoba sa lokalnim stanovništvom zato što je gusta šuma na toj planini glavni izvor pitke vode za čitavu oblast. Rudarska kompanija je ogradila bodljikavom žicom deo planine, postavila sisteme za kontrolu saobraćaja i unajmila kapuljaško obezbeđenje da bi sprečila pristup gradilištu. Skrivena od očiju javnosti, krajem maja [2012.] Hellas Gold je počela sa implementacijom programa kopanja u Skouriesu. I krajem juna u toj oblasti je počela sa sečom jedinstvene stare šume. Seču drveća su protivno zakonu obavili zaposleni u rudniku, zato što je lokalna šumarska zadruga protiv rudnika i odbila je da šumu sravne sa zemljom.“

- Maria Kadoglu, link

Protest je, takođe, organizovan sa namerom da se javno iskaže solidarnost sa ljudima koji žive u okolini „rudnika“ koji su proteklih dana bili izloženi pojačanom maltretiranju od strane policije. Razlog za pojačano prisustvo „snaga bezbednosti“ je spektakularna sabotaža teške mehanizacije u „rudniku“.

Sabotaža i represija

U noći između 16. i 17. februara 2013, 40-50 maskiranih ljudi naoružanih molotovljevim koktelima, upali su u ono što bi trebalo da bude rudnik, zarobili dvojicu čuvara i polili ih zapaljivom tečnošću (no, treba imati na umu da je taj deo priče je osporen), te potom spalili kontejnere, buldožere, kamione i drugu tečku mehanizaciju koja je potrebna za površinsko iskopavanje. Sudeći po navodima iz medija, aktivisti su imali i vatreno oružje (čuli su se pucnji u vazduh), a povređena su četiri čuvara. Takođe, da bi onemogućili intervenciju policije i vatrogasaca, aktivisti su iskoristili tri kamiona za blokiranje puta koji vodi do „rudnika“.

Vest o ovoj direktnoj akciji je uzburkala strasti grčke javnosti, ali kada je stigla do berze, vrednost akcija kanadske kompanije Eldorado Gold pala je za 6%.

Predstavnici vlasti i levičarske opozicije (Siriza) danima su krivicu za incident prebacivali između sebe. Vlast je zastrašivala narod pričama o bekstvu stranih investitora, dok su levičari pozivali na suzdržanost, pribranost i nenasedanje na „provokacije od strane kompanije i Trojkine vlade koje samo traže razloge da kleveću narodne pokrete“.

Prvi talas nasumičnih hapšenja je počeo 17. februara kada je uhašeno prvih 27 ljudi, koji su ubrzo pušteni na slobodu. Tenzije su porasle narednog dana kada su uhapšeni neki viđeniji protivnici Eldoradovog projekta: Lazaros Toskas, Tolis Papageorgiou i Maria Kadoglou. Nalog za njihovo hapšenje bio je zasnovan na izjavama radnika obezbeđenja „rudnika“, koji su između ostalog rekli da su ove tri osobe bile „moralni podstrekači“ napada, zato što su „svo troje, u postovima na internetu i izjavama u medijima, podsticali protivnike [rudnika] na nasilna dela“.

Policija je uspela da uhvati 54-godišnjeg Lazarosa Toskasa, istaknutog člana lokalnog odbora Sirize. On je ubrzo pušten na slobodu pošto je tužilac vratio policiji njegov dosije kao „nepotpun“, a dalju istragu je preuzeo inspektor iz Soluna, dok je Toskas podneo kontratužbu zbog klevete. Siriza je osudila podmetanje požara kao „neprihvatljivo“ i izrazila ogorčenost zbog Toskasovog hapšenja, protumačivši ga kao „opšti napad radi stigmatizacije društvenih borbi“. Vlada, pak, smatra da Siriza podstiče političko nasilje.

U međuvremenu mejnstrim mediji su posvetili dosta pažnje sabotaži u „rudniku“ pa se dosta govorilo o slučaju Skouries. Međutim, iznenadni publicitet je uglavnom poslužio pristalicama Eldoradovog projekta, a posebno kontroverznom gradonačelniku iz rudarske oblasti Aristotelis, Hristosu Pahtasu, kojeg protivnici optužuju da je 2003. za vreme obavljanja funkcije ministra finansija na nelegalan način omogućio Hellas Goldu da dođe u posed rudnika.

19. februara policija je još uvek privodila žitelje Jerisosa i Megali Panagie, mada i dalje nisu mogli da dokažu bilo čiju odgovornost za podmetanje požara. Privedenima je, mimo njihove volje i uz pretnju da će u slučaju da odbiju saradnju biti optuženi za nepoštovanje naredbe službenog lica, policija uzimala uzorke DNK.

7. marta, u jutarnjim časovima, došlo do sukoba građana i policije kada su „snage reda“ pokušale da uđu u Jerisos, u nameri da obave dodatna hapšenja u sklopu istrage o podmetanju požara u „rudniku“. Čim su se policajci približili gradu, zvona su oglasila uzbunu i više stotina ljudi se okupilo ispred policijske stanice. Neki su potom napravili barikade od zapaljenih guma i kontejnera.

Policija je uspela da povrati kontrolu nad mestom uz pomoć suzavca i sile tek pošto su iz Poligirosa (glavni grad oblasti kojoj pripada Jerisos) došle do zuba naoružane antiterorističke jedinice i specijalna policija za razbijanje demonstracija (šest vodova praćeni džipovima). Bivši gradonačelnik, Mihalis Vlahopulos, u izjavi za Skai TV je rekao da je „suzavac bačen čak i na školu u Jerisosu“, što u policiji negirali. Ex gradonačelnik, pak, tvrdi da je tokom policijskog napada jedan od učenika zadobio povredu glave. Sa druge strane, u policiji kažu da su samo želeli da uklone barikade ne bi li nesmetano ušli u Jerisos i nastavili sa istragom.

Sedam stanovnika Jerisosa i Megali Panagie su osmunjičeni za učešće u podmetanju požara u „rudniku“. Oni su privedeni radi utvrđivanja identiteta, a policija je obavila pretres njihovih stanova.

Istorija policijske brutalnosti

Problemi sa policijom nisu nastali nakon pomenutog incidenta u „rudniku“. Protesti, rastuća tenzija i sukobi prate ovaj projekat od dana dobijanja dozvole za rad. Tako je, na primer, prošlog oktobra grčka policija napravila totalni haos kada je specijalni odred za razbijanje demonstracija bez ikakvog povoda napao protestni skup lokalnog stanovništva. Istraživački novinar Janis Babulias na sledeći način je opisao šta se dogodilo tog dana:

Izveštaji su počeli da stižu kasno uveče: policija je blokirala put kojim su išla kola koja su prevozila demonstrante uzbrdo. Dok su prolazili između kola, oni su počeli pendrecima da razbijaju vetrobranska stakla, i u nekim slučajevima su ispaljivali hemikalije u unutrašnjost vozila. Ako vam to zvuči kao preterivanje, ovaj „izolovani incident“ bi trebalo da posluži kao primer: jedan stariji muškarac je uhapšen (nakon što je prevezen u bolnicu zbog problema sa srcem) i optužen za pokušaj ubistva. Koji je razlog za ovu optužbu? Kada je suzavac ispaljen u njegova kola, taj čovek je izgubio kontrolu nad svojim vozilom i udario u drvo, te na taj način ugrozio ostale vozače. U drugom „izolovanom incidentu“ koji su potvrdili broni svedoci, 55-godišnja žena je isterana iz svojih kola, naterana da kleči i onda šutirana sve dok drugi demonstranti nisu bili primorani da je odvezu u bolnicu jer je pretrpela ozbiljne povrede.

Kasnije te noći, Sirizinu poslanicu Katerinu Iglezi napao je policajac u civilu za vreme protesta ispred policijske stanice u Poligirosu. On ju je gurnuo i udario pendrekom i nije se ni malo pokolebao kada mu je Iglezi rekla da je poslanica. Šta više, on joj je prkosno odbrusio: šta misliš da možeš da uradiš s tim?

Njegove ništa manje rečite kolege su zasule suzavcem okupljenu masu i uspele tom prilikom da zapale deo šume.

Nakon tog policijskog nereda, deo šume je ograđen bodljikavom žicom, na sve strane su postavljeni kontrolni punktovi, a čuvari privatnog obezbeđenja patroliraju, legitimišu (za šta nemaju zakonska ovlašćenja) i na druge načine uznemiravaju lokalno stanovništvo.

20. marta 2012, poslušavši naređenje svog poslodavca, 500 radnika zaposlenih u rudniku napalo je 30 demonstranata koji su se okupili u šumi. Pet dana kasnije, 25. marta 2012, nakon masovnih demonstracija na kojima je učestvovalo oko 2.500 ljudi, policija je suzavacem i šok bombama napala nenasilne demonstrante.

U raljama krize

Grčka kompanija Hellenic Gold, čiji vlasnik (95%) je kanadska kompanija Eldorado, dobila je koncesiju za iskopavanje rude na površini od 317 kvadratnih kilometara. Sondiranja su pokazala da se na toj teritoriji nalaze značajne rezerve olova, cinka, srebra, zlata i bakra. Međutim, pošto za razliku od mnogih drugih zemalja Grčka ne ubire rentu na ime izdatih koncesija, procenjena vrednost rudnog blaga (12 milijardi dolara) potpuno je nesrazmerna očekivanom prihodu na ime plata i poreza (svega 11 miliona evra).

U šestoj godini recesije kada se svima žuri da pronađu rešenje za ekonomske nedaće, vladajuća garnitura je spremna na sve. Na severu Halkidikija, gde 26% radno sposobnog stanovništva ne radi, projekat novog rudnika zlata se doživljava kao sjajna prilika za rešavanje ekonomskih problema. Ministar javnog reda Nikos Dendias smatra da „je dobro poznato da je ovo jedino rešenje za suočavanje sa ogromnim i dramatičnim problemom nezaposlenosti“, dok podpredsednik i generalni menadžer Eldorada, Eduardo Moura, tvrdi da će projekat Hellas Golda „generisati od prilike 5.000 direktnih i indirektnih radnih mesta u Grčkoj“. Šta će generisati usput, to nije rekao.

A radi se o ogromnom razaranju i zagađenju životne sredine, što će za posledicu imati uništavanje zemljoradnje, stočarstva, ribarstva, pčelarstva, prehrambene proizvodnje i turizma - drugim rečima, svega onoga što lokalnom stanovništvu obezbeđuje sredstva za život. Na mračnoj strani medalje rudnika zlata ne insistiraju samo žitelji okolnih mesta, njihove tvrdnje podupiru različita istraživanja nezavisnih naučnih institucija, poput Univerziteta Aristotel iz Soluna i Tehničke komore Makedonije.

Da bi mogla da počne sa radovima kompanija Hellas Gold mora da pribavi dozvolu za izmene investicionog plana i tehničke studije svih svojih operacija. Bez tih važnih dozvola, nikakvo iskopavanje, izgradnja fabrike ili čak priprema lokaliteta ne može da počne.

Uprkos svemu tome, Hellas Gold je prošle godine odlučila da bodljikavom žicom ogradi deo planine, postavi sisteme za kontrolu saobraćaja i angažuje privatno obezbeđenje u cilju sprečavanja pristupa gradilištu. Krajem maja 2012, bez ičijeg znanja i daleko od očiju javnosti, Hellas Gold kreće sa realizacijom programa iskopavanja u Skouriesu. Mesec dana kasnije, sečom stare šume, počinju sa raščišćavanjem terena i za taj prljavi posao Hellas Gold angažuje rudare, pošto je lokalna šumarska zadruga odbila da učestvuje u unuštavanju šume.

Vlada je u julu 2011. odobrila Izjavu o uticaju na životnu sredinu Hellas Golda, ali je lokalno stanovništvo osporilo to odobrenje želeći se višim instancama vlasti.

29. juna 2012. grčko Državno veće je privremeno suspendovalo koncesiju koju je dobila kompanija Hellas Gold za potrebe rudarskih aktivnosti. Tom odlukom je do daljnjeg zabranjeno svako iskopavanje, seča i sve druge aktivnosti koje bi mogle da ometu rast šume.

Međutim, Hellas Gold ne sedi skrštenih ruku. Suočena sa suspenzijom, kompanija je odlučila da zaigra na kartu „zavadi pa vladaj“ i zloupotrebljavajući tešku ekonomsku situaciju, nastoji da produbi postojeće podele u lokalnim zajednicama. Naime, stanovnici okolnih mesta su podeljeni na one koji žele da rade u rudniku, i one koji smatraju da je, uprkos teškoj situaciji, cena koju će platiti životna sredina i lokalna ekomonija prevelika, neprihvatljiva.

U tu svrhu pokretnuta je medijska ofanziva i od početka 2012. godine skoro 300 ljudi je unajmljeno za potrebe vođenja PR kampanje. Zvaničnici kompanije su optužili protivnike rudnika da su lično odgovorni za otpuštanje 25 novozaposlenih radnika. Zahvaljujući toj kampanji došlo je do napada i premlaćivanja četvorice žitelja sela Megali Panagia. 30. juna 2012. grupa gnevnih rudara satima je tumarala po ulicama ovog sela, terorišući stanovništvo, uništavajući transparente protiv iskopavanja i preteći protivnicima rudnika da će im spaliti kuće ukoliko projekat ne prođe.

Međutim, uprkos svim teškoćama, otpor ne jenjava. Šta više, pobunjeni građani imaju snažnog aduta u rukavu koji može da posluži kao prevencija od eventualne pojave defetizma, jer presedan već postoji. Naime, 2002. žitelji Olimpijade sa Halkidikija uspeli su da pomrse konce drugoj kanadskoj kompaniji koja se takođe bavi eksploatacijom rudnih nalazišta. Kompanija TVX Gold je želela da otvori rudnik zlata i podigne prateću fabriku pored njihovog sela, ali to joj nije pošlo za rukom. Građani su je sprečili.

Imajući u vidu da je danas, uprkos ekonomskoj situaciji, otpor rudniku zlata u Skouriesu puno širi i militantniji od onog pre deset godina, ima razloga za nadu da Hellas Gold neće biti u prilici da ostvari svoje planove i započne ciklus socijalno-ekološke devastacije severne Grčke.

Pogledajte dokumentarni film "Ćutnja je zlato"