Izveštaj: Zlatna zora, 1980-2012. - Put neonacista u parlament

Na poslednjim izborima, 425.000 grčkih glasača se svrstalo uz neonacističku političku stranku. Iako je Zlatna zora umešana u niz nasilnih napada, a nazori joj se kreću od smešnih do čisto rasističkih, njena popularnost raste iz dana u dan. Šta je, zapravo, Zlatna zora, odakle dolazi, koja je njena prava priroda? Do koje mere je povezana sa policijom? I ko su ljudi koji za nju glasaju?

„Politička stranka krize – par excellence.“ Ovako Zlatnu zoru opisuje Eftimis Papavlasopulos, politikolog i istraživač. A Hristoforos Vernardakis, drugi politikolog i istraživač, kaže: „To je jedina politička stranka koja je nesumnjivo sve popularnija.“^[1]

Kao odgovor na rastuću popularnost, čelnici Zlatne zore su se nedavno potrudili da zamaskiraju prirodu svoje stranke. Posebno nakon uspeha ostvarenog na izborima, pokušali su da kroz niz izjava za javnost predstave svoju organizaciju kao „nacionalističku“ stranku koja je iskreno zainteresovana za dobrobit grčkih građana i koja je povela borbu protiv mera štednje, koje su grčke vlade nametnule na zapovest trojke.

Oni nisu ni najmanje iskreni: Zlatna zora je neonacistička organizacija koja se, zajahavši talas narodnog nezadovoljstva postojećim političkim sistemom, nadgradila u političku stranku koja udovoljava gomili. Poput njihovog originalnog izvora inspiracije – nemačkih nacista – neonacisti Zlatne zore imaju nazore koji su raznoliki koliko su smešni, uključujući tu i mistična verovanja u starogrčkog boga Pana i ostale bogove sa Olimpa, kao i satanistička verovanja zaogrnuta teatrom blek metala. Takođe, zagovaraju razuzdano iracionalne ili zavereničke teorije, poput one da je nekadašnji broj dva nemačke nacističke partije, Rudolf Hes, bio grčkog porekla, ili da je Adolf Hitler lutao ulicama Berlina četrdeset dana nakon prividnog samoubistva, samo da bi se na kraju uzdigao na nebesa.

Nažalost – ponovo, poput njihovog izvora inspiracije – oni nikako ne mogu biti odbačeni kao obični šarlatani, mada to svakako jesu. U svakom slučaju, Zlatna zora je, pored toga, odgovorna za mrežu zastrašivanja koja neprestano raste, a njeni članovi opetovano bivaju povezivani – mada je tek nekolicina njih i osuđena – sa napadima, rasističkim nasiljem, prebijanjima, iznuđivanjima i pokušajem ubistva.

Veze sa Pukovničkom huntom

Časopis Zlatna zora je prvi put objavio Nikos Mihaloliakos, generalni sekretar stranke, 1980. godine. Njegovo izdavanje je nakratko obustavljeno 1983, pa nastavljeno 1984. godine. Ipak, čak i davno pre toga, izdavačevi nazori teško da su bili nepoznati: 1973, kao šesnaestogodišnjak, Nikos Mihaloliakos je postao član političke partije „Četvrti avgust“, nazvane po državnom udaru izvedenom 4. avgusta 1936, kojim je uspostavljena diktatura generala Janisa Metaksasa. Partiju „Četvrti avgust“ je, 1969. godine, osnovao neonacistički „teoretičar“ Konstantinos Plevris, poznat po literarnim poduhvatima poput Jevreji: čitava istina. Nikos Mihaloliakos je 1976. uhapšen zbog napada na novinare koji su izveštavali o sahrani Evangelosa Maliosa, ozloglašenog mučitelja Pukovničke hunte, ubijenog od strane terorističke grupe „Sedamnaesti novembar“. Ponovo je uhapšen 1978. i osuđen na godinu dana robije, zbog članstva u ekstremističkoj desničarskoj grupi i posedovanja eksploziva.

Nikos Mihaloliakos je 1984. postao vođa omladinske organizacije EPEN (Nacionalna politička unija), druge fašističke partije, koja je otvoreno bila nostalgična za Pukovnicima – diktatorima koji su upravljali Grčkom između 1967. i 1974. godine.^[2] Sam Mihaloliakos je izrazio svoj ponos zbog činjenice da je na taj položaj postavljen po naređenju vođe Pukovnika lično, Jorgosa Papadopulosa, koji je tada već bio osuđen na doživotnu robiju.

Nacionalni narodni pokret „Zlatna zora“ (kasnije, Narodno udruženje „Zlatna zora“) osnovan je 1985, ali su njegovi podvizi intenzivirani nakon 1993, kada je počeo da organizuje proteste zbog pitanja Makedonije, poznate i kao Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Nikos Mihaloliakos nosi zvanje generalnog sekretara, mada ga članovi oslovljavaju sa „vođa“.

U decembru 2005, „vođa“ je objavio da će Zlatna zora prestati da deluje autonomno, već će činiti deo nacionalističke stranke Patriotski savez, koju je on osnovao. To je bio prvi pokušaj zamagljivanja neonacističkog karaktera organizacije. Nije uspeo. U martu 2007, Zlatna zora je povukla svoju podršku i Patriotski savez je iščezao sa mape. Istog meseca je održan šesti politički kongres Zlatne zore.

Nezabeleženi uspon

Na lokalnim izborima u Atini 2010, Nikos Mihaloliakos je izabran u gradsko veće. Ako je ikada postojalo dvoumljenje oko toga da li je njegova organizacija napustila svoje neonacističke poglede, ubrzo ga je nestalo: na kraju sednice veća, vođa Zlatne zore je svima uputio nacistički pozdrav.

Uprkos tome, grčki mejnstrim mediji nisu radi da kopaju po Mihaloliakosovoj mračnoj prošlosti, čak ni kada ispliva dokument koji ukazuje na to da se vođa Zlatne zore tokom 1981. nalazio na tajnom platnom spisku KYP (Državna obaveštajna služba; kasnije EYP, „Nacionalna“, Grčka obaveštajna služba). Prema dokumentu, njegova mesečna plata je iznosila 120.000 drahmi [Prosečna plata u Grčkoj je, tokom ’80-ih iznosila oko 100.000 drahmi. – prim. prev]. Mihaloliakos je porekao ovo i tvrdio da je dokument lažan.

Zlatna zora je na parlamentarnim izborima u novembru 2011. osvojila 1% glasova širom zemlje. Prema politikologu Eftimisu Papavlasopulosu, presudan trenutak je naišao narednog proleća: ilegalna imigracija se našla u žiži medija, koji su je predstavili kao prvu i najveću pretnju sa kojom je Grčka suočena.

Početkom 2012, mediji su Zlatnu zoru počeli da predstavljaju kao kontrapunkt Sirize, stranke leve koalicije, kojoj je u to vreme takođe rasla popularnost. Zlatna zora je iskoristila priliku i pojačala svoju retoriku osuđujući vladino sprovođenje mera štednje. Ali, za razliku od Sirize, njena retorika ima i žestoko rasističku antiimigrantsku stranu. Vlada je odgovorila pojačavanjem antiimigrantskih akcija policije, čak i otvaranjem koncentracionih logora za ilegalne imigrante. Ali Zlatna zora i dalje nudi „autentičnije“ rešenje: ona govori o Grčkoj kao mestu za one koji su „grčke krvi“. U mesecima koji su sledili davala je hranu siromašnima, ali samo ukoliko su mogli da dokažu svoju „grčkost“, i obrazovala banku krvi, sa „isključivo grčkom krvlju“.

Na parlamentarnim izborima juna 2012, Zlatna zora je dobila nezabeleženih 6,92% glasova, i [time] obezbedila 18 mesta u grčkom parlamentu, koji broji 300 članova.

Zlatna zora se predstavlja kao „antisistemska“, ali njen stranački program to ne potkrepljuje. Nema konkretne suprotstavljenosti dominantnoj paradigmi: stranka sigurno nije antikapitalistička. Njena retorika je maglovita, puna napada na „lopove“, „banke“ i „korumpirane političare“ i povika o „ogromnom strateškom značaju“ Grčke, kroz koji zemlja može ostvariti „neiscrpnu moć i međunarodni uticaj“. Predlog stranke za ekonomski oporavak je bušenje u potrazi za naftom. Otprilike jedina konkretna stvar u stranačkom programu je šta činiti sa imigracijom; pitanje po kojem predlozi postaju gnusno detaljni: Zlatna zora predlaže ponovno postavljanje protivpešadijskih mina na grčkim granicama – ilegalno oružje, zabranjeno Otavskom konvencijom, koju je Grčka, naravno, potpisala.^[3]

Olimpijska veličina

Teško je zadržati ozbiljan izraz lica dok listate časopis Zlatna zora. Na njegovim stranicama nalaze se biseri poput: „Da li je veliki bog Pan mrtav? Rasna duša odgovara: NIJE“…^[4] Tekst je potpisao „vođa“ Nikos Mihaloliakos lično, koji takođe tvrdi da „renesansa helenizma znači povratak poštovanju Olimpijskih bogova, uz koje su naši preci ostvarili veličinu.“

Ima i drugih izvrsnih otkrića, poput priče o grčkom poreklu Rudolfa Hesa ili priče o vaskrslom Hitleru koji luta Berlinom 40 dana. Ali nostalgija za Hitlerom i nacizmom se ne zadržava u potpunosti u sferi naivne metafizike. Ima naslova poput: „Maj 1945 – maj 2005. Nemamo šta da slavimo“.^[5] Nasuprot tome, u tekstu koji žali zbog poraza nacista u II svetskom ratu, može se pročitati: „[pravi] pobednik je mladi borac Hitlerjugend-a, koji je pao boreći se u razorenom Berlinu. Vojnik Wehrmacht-a i Waffen-SS-a, protiv sila prirode i neprijateljskih sila“.

Veze sa međunarodnim fašizmom

Zlatna zora se razmetala svojim neonacističkim uverenjima i na druge načine: na primer, u maju 2005. se u Berlinu pridružila nemačkoj neonacističkoj stranci NPD na svečanosti odavanja počasti Hitleru, na godišnjicu poraza nacizma. A 2010, Nikos Mihaloliakos se obratio okupljenima na skupu italijanske neofašističke stranke Forza Nuova.

Svakako je zanimljivo kako grčka politička stranka koja tvrdi da je „patriotska“ može u isto vreme da bude nostalgična za Hitlerom i da se meša sa italijanskim neofašistima, budući da poraz Italije od strane grčke armije na Albanskom frontu, kao i strahovit otpor nacistima tokom okupacije, ostaju glavni izvor nacionalnog ponosa u Grčkoj. Uparena sa gorepomenutim nazorima o Olimpijskim bogovima, takva uverenja mogu navesti čoveka da otpiše ove ljude kao lakrdijaše i produži smejući se; ali taj smeh bi bio presečen.

„Mi, jaki, ćemo vas zgaziti kao crve“

„Želimo da stvorimo“, kazao je Nikos Mihaloliakos, „borbenu gardu koja će u odsudnom trenutku kazniti izdajnike.“ A Jorgos Mastoras, član organizacije, sročio je to još razgovetnije: „Vreme je da shvatite da ulice sada u potpunosti pripadaju nama, bez nagoveštaja povlačenja. Možete promeniti svoje mišljenje i hodati našom stazom, putem Prirode, Moći i Ljudske Istorije. Učinite to, ili nam nestanite s vidika, jer ćemo vas MI, Jaki, zgaziti kao crve.“

Misle svaku reč: „[Optuženi Antonis Andrutsopulos, iliti Perijandar, je jednoglasno proglašen krivim za sledeće:] da je 16.6.1998, u približno 17 časova i 15 minuta, u Atini [...], u sadejstvu sa približno devet drugih osoba, poput njega, članova organizacije Zlatna zora [...], odlučivši da izvrši prestup ubistva s predumišljajem, pokušao da izvede čin koji je uključivao barem započinjanje ovog zločina, odnosno, odlučio da ubije Dimitrisa Kusurisa [...] napali su ga drvenim motkama koje su držali optuženi i ostali saučesnici, i naneli mu, užasavajućom nasilnošću i divljaštvom, višestruke udarce, pretežno po glavi [ali] i [po] ostatku tela [...]. Oni, ipak, nisu uspeli i nisu izvršili svoju ubilačku nameru, zbog eksternih razloga i nezavisno od njihove sopstvene volje“.

Gornji redovi sadrže konačnu presudu Vrhovnog suda Grčke, izrečenu Antonisu Andrutsopulosu, poznatom po nadimku Perijandar, za pokušaj ubistva studenta Dimitrisa Kusurisa. Andrutsopulos je u tom trenutku bio drugokomandujući Zlatne zore, desna ruka Nikosa Mihaloliakosa. Incident koji je Dimitrisa Kusurisa umalo koštao života je počeo kada su se članovi Zlatne zore okupili ispred suda u Atini, 16. juna 1998, kako bi izrazili podršku drugim članovima, koji su čekali suđenje, i našli se lice u lice sa sindikalistima i studentima-levičarima, koji su tamo bili radi podrške svojim uhapšenima. Obe grupe su počele da viču jedna na drugu.

Prema Andrutsopulosovoj optužnici, nešto kasnije su on i drugi članovi Zlatne zore opazili Dimitrisa Kusurisa kako sa dva druga sedi u kafiću, u blizini suda. Polomili su drvenu ogradu u malom parku nedaleko odatle i, svi naoružani drvenim palicama, napali ih bez upozorenja. Kusuris, koji je bio najdivljačkije izudaran, preživeo je čistom srećom. Mislili su da su ga ubili.

Andrutsopulos je kasnije pušten iz zatvora i optužio je svog bivšeg vođu za manjak podrške, kao i za izdaju ideala organizacije.

Ipak, ovo je samo najozloglašeniji u mnoštvu incidenata. U januaru 1998, Aleksa Kalofoliasa, člana rok benda Last Drive, napale su tri osobe. Bio je udaren čeličnom šipkom, a kada se srušio lupali su mu glavu o pločnik. Očevici su videli kako napadači beže u obližnje stranačke prostorije Zlatne zore.

Napadi još uvek nisu prestali; zapravo, postaju gotovo svakodnevna pojava, naročito u Atini.

„Seksi“ neonacista medija

Mesto Antonisa Andrutsopulosa, kao vođine desne ruke, poslednjih nekoliko godina zauzima Ilias Kasidiaris, koji služi kao stranački glasnogovornik i narodni poslanik je od prošlog juna. Širom zemlje je postao ozloglašen nakon napada na dve narodne poslanice – prosuo je čašu vode na Renu Duruo, poslanicu Sirize (Koalicija radikalne levice), i ošamario Lianu Kaneli, poslanicu KKE (Grčka komunistička partija), tokom direktnog TV prenosa panel-diskusije. Nije uhapšen.

Dvadesetog septembra, u parlamentu, prilikom obraćanja koje je postalo zaštitni znak dezinformisanja koje Zlatna zora sprovodi, Kasidiaris je izjavio: „Neka svima bude jasno da ne treba da govore o neonacizmu. Za nas, to predstavlja nipodaštavanje. I klevetu koja podleže tužbi.“

Činjenice ga osporavaju. Ne tako davno, kada je već bio glasnogovornik Zlatne zore, Kasidiaris je povodom godišnjice rođendana Adolfa Hitlera napisao članak u časopisu Zlatna zora. Hitler je, piše on, „bio veliki društveni reformator i organizator uzorne države.“ I ovaj poslanik nastavlja, postavljajući pitanje: šta bi se dogodilo da „demokratije“, pod kojima podrazumeva „Jevreje“, nisu „prekinule podmlađujući tok nacional-socijalizma?“ Njegov odgovor: „romantizam, kao duhovni pokret, i klasicizam bi prevladali dekadentu potkulturu koja je upropastila belog čoveka“...^[6]

Ipak, uprkos nedavnom izbornom uspehu Zlatne zore, njihove novine ne čita mnogo ljudi. Sa druge strane, ogroman broj ljudi čita mejnstrim novine, naročito one „žućkastije“, gleda trač emisije, i sluša popularne radio-stanice. A stav ovih medija prema broju dva Zlatne zore je, u najmanju ruku, neobičan: on je postao novi „zlatni dečko“ emisija o životnim stilovima i populističkih tabloida, koji raspredaju o tome da li žene smatraju da je „seksi“, o činjenici da još uvek živi sa roditeljima „jer su bliski“, da li je u romantičnoj vezi sa troskakačicom, koja je sa Olimpijade diskvalifikovana zbog rasističke šale koju je postavila na twitter-u, da li je ili nije platio 800 evra da se ratosilja malja po telu, da li je ili nije radio botoks na licu, ili zašto je napustio tango koji mu je bio prva ljubav, pre politike.

Dovoljno je reći da ova vrsta „pranja“ kroz medijske banalnosti mnogo više doprinosi zamagljivanju načina na koji javnost percipira kriminalne aktivnosti Zlatne zore, nego [što to čini] energično poricanje neonacističkih uverenja u parlamentu.

Bitke za prevlast na pločnicima

Ali šta je sa pravim „životnim stilom“ Iliasa Kasidiarisa? On preko deset godina verno služi Zlatnu zoru, i opetovano je povezivan sa nasilnim akcijama, koje je njegov vođa Mihaloliakos nazvao „bitkama za prevlast na pločnicima“.

Rođen u Pireju, odrastao je u atinskom susedstvu Aigaleo, u kojem je od ranih 1990-ih bilo imigrantskih zajednica, naročito iračkih izbeglica. Nekoliko godina potom, ove zajednice su postale meta sistematskih napada desničarskih rasističkih ekstremista, [napada] koji su uključivali opetovana prebijanja i paljevine.

Lokalci koji su odrasli u kraju rekli su nam da su svojevremeno poznavali Iliasa Kasidiarisa, i povezali su ga sa napadima. Takođe su rekli da su, barem jednom prilikom, izvesni pojedinci iz tih imigrantskih zajednica odlučili da se odupru, i Kasidiaris je bio gadno pretučen. Oni njegovu mržnju prema imigrantima delimično pripisuju ovom periodu njegove prošlosti. A zaista je primamljivo to povezati sa drugom informacijom: da je u noći parlamentarnih izbora 6. maja jedan od načina na koji je Zlatna zora proslavljala uspeh bilo „naređenje“ bandama da napadaju imigrante u susedstvu Aigaleo.

Oktobra 2002, grupa članova Zlatne zore je delila letke na Tehničkom Univerzitetu u Atini, kada je ugledala neke antifašističke postere i počela da ih cepa. Neki studenti su prigovorili, grupa ih je napala i izbola jednog od njih. Izvori koji su bili na mestu dešavanja su nam rekli da je Ilijas Kasidiaris bio prisutan.

Krunu njegovog uspeha, trenutno, čini terećenje za saučesništvo u pljačci, nanošenje teških telesnih povreda, i ilegalno posedovanje i korišćenje oružja. Prema onome što očevici kažu, njegov automobil je bio korišćen kao vozilo za beg nakon napada na doktoranta na kampusu Atinskog Univerziteta. Nakon što su palicama pretukli i izboli studenta, napadači su razbacali unaokolo letke Zlatne zore. Ilias Kasidiaris je rekao kako se u trenutku napada nalazio negde drugde, i ima svedoka da to potvrdi. Suđenje je odlagano u više navrata.

„Ubili su me, onda se bog umešao“

Mada su se napadi dešavali decenijama, Zlatna zora je svoje antiimigrantsko delovanje počela da intenzivira 2011. godine. U početku, njeni članovi su se izdavali za „zabrinute žitelje“ u susedstvima sa visokim postotkom imigranata, poput Agias Pantelejmonosa i Plateje Atikis u Atini. To su neka od najzapuštenijih susedstava, koja, pored toga, imaju visoku stopu kriminala. Ta kombinacija je dala krila „spontanim“ antiimigrantskim demonstracijama, uveliko orkestriranim od strane Zlatne zore.

Uobičajeni scenario bi izgledao ovako: Zlatna zora bi podelila grčke zastave i transparente sa natpisima poput „Reci Ne islamizaciji Grčke“. Njih bi držali probrani lokalci, dok bi „vojnici“ Zlatne zore stajali oko njih kao straža. Ovi „protesti“ nikada nisu okupili više od stotinjak ljudi. Ali oni su obezbedili dovoljan privid legitimnosti [potrebne] da „zabrinuti žitelji“ postanu „ogorčeni žitelji“ i započnu da sprovode „pravdu“ u sopstvenoj režiji...

Ali, imigrant iz Pakistana, koji u Grčkoj boravi i radi legalno, razgovarao je sa nama o „pravdi“, onakvoj kakvom je zamišlja Zlatna zora: „Išli smo da uzmemo gorivo. Stajali smo na autobuskom stajalištu, kada se zaustavio automobil. Pitali su nas: „Odakle ste?“ Ja sam rekao: „Iz Pakistana.“ Smesta su počeli da nas tuku i bodu. Mene su uboli tik iznad srca.“ Pitali smo ga da li je mislio da će umreti. „Ali, oni me jesu ubili“, rekao je. „Bog se umešao i spasao me.“

Rasno motivisani napadi, poput ovog na Alija, gotovo svakodnevno se prijavljuju u većini velikih gradova, a naročito u Atini. Uprkos tome, sistematizovani podaci su oskudni. Mreža za beleženje incidenata rasnog nasilja, istraživanje sponzorisano od strane UN-a, zabeležila je 63 rasno motivisana nasilna napada za svega tri meseca, između 1. oktobra i 31. decembra 2011. godine.^[7]

Između 1. januara i 30. septembra 2012, ista Mreža je intervjuisala žrtve 87 rasno motivisanih napada na političke izbeglice i imigrante. Od tih napada, 83 su se odigrala u javnosti – 73 u Atini, 3 u Pireju, i 5 u Patri. Među žrtvama se nalazi 85 muškaraca i 2 žene, uglavnom između 18 i 35 godina starosti, uglavnom iz Avganistana, Bangladeša, Gvineje, Pakistana i Somalije.

U 84 od 87 incidenata, žrtve su prijavile da je razlog zbog kojeg su napadnute to što su stranci/kinje, i da su se našle na meti zbog svoje „boje“, ili nekog drugog faktora koji je otkrivao da ne pripadaju domaćem stanovništvu, što je činjenica koju su naterane da shvate kroz dugotrajno rasističko ponižavanje. U slučaju žena, obe veruju da su se našle na meti zbog marame kojima im je bila prekrivena glava.

Četrdeset i osam žrtava smatra da su počinioci povezani sa ekstremističkim grupama. Prema opisu, oni se kreću u grupama (u 85 od 87 incidenata, žrtvu je napalo više od jedne osobe), obučeni u crno, pojedini nose kamuflažne pantalone, motociklističke kacige ili maske. Široko rasprostranjena praksa napadača je da kroz kraj „patroliraju“ na motociklima, u stilu samoorganizovanih „milicija“. Zaustavljaju ljude koji izgledaju kao da bi mogli biti imigranti, pitaju ih odakle su i onda ih napadaju. U nekim slučajevima žrtve su prijavile da su napadači povezani sa Zlatnom zorom ili zato što su nosili obeležja organizacije ili zbog toga što su viđeni na okupljanjima Zlatne zore u oblasti napada. Uobičajeno korišćeno oružje u ovim napadima su drvene palice, metalne šipke, gumeni pendreci, lanci, noževi i slomljene flaše.^[8]

„Ljude sa defektom treba sterilisati“

„U zoru 22. avgusta, šetali smo sa prijateljima po Zapiou [deo Atine popularan među gejevima], kada nas je napalo dvadesetak ljudi, među kojima se nalazila i jedna žena... Bili su obučeni u majice sa obeležjima Zlatne zore, psovali su i urlali, dok su policajci, koji su bili udaljeni svega nekoliko metara, samo stajali...“, kaže 39-ogodišnji Todoris Dalas.

Ovaj incident, izabran među onima koje su dokumentovale popularne nezavisne novine, jasno pokazuje da se Zlatna zora okreće i protiv LGBT zajednice.^[9] U jezivom odjeku proglasa Trećeg Rajha, organizacija je čak predložila zabranu Parada ponosa „na hiljadu godina“.

Stoga bi bilo pogrešno misliti da intenziviranje nasilja nad imigrantima znači da su isključivo oni meta Zlatne zore. U literaturi same organizacije stoji sledeće: „Osobe sa defektom, poput paranoika, mentalno retardiranih, šizofrenih, epileptičnih, nosilaca mutiranih gena, neizlečivih alkoholičara, ovisnika o teškim drogama i ostalih, trebalo bi da budu podvrgnuti sterilizaciji“, stoji u članku koji je objavilo Zeleno krilo, „ekološka“ grana Zlatne zore.

I mada nekima može biti primamljivo da misle kako, čak i ako imigranti nisu isključiva meta, ipak postoje „jasna pravila“ pomoću kojih se može utvrditi ko treba da se plaši, a ko ne – prema kojima „pravi Grk“ (što će reći, npr. „beli heteroseksualni neepileptični Grk bez ikakvih mutiranih gena“) nema čega da se plaši – ne bi mogli da budu u većoj zabludi.

Jedne noći sredinom septembra, malo nakon ponoći, mladi beli muškarac šeta širim centrom Atine. Foto-aparat mu visi o ramenu, ali ne fotografiše. Čim je skrenuo za ugao u usku uličicu, dva krupna tipa mu preprečuju put. On pokušava da ih izbegne, ali je prekasno za to.

„Nabiću ti tu kameru u dupe“, kaže jedan od njih.

Pravi se da ne čuje i nastavlja dalje.

Oni trče za njim. Pridružuju im se još trojica. Svi mladi, niko preko 25, jedan od njih nosi majicu na kojoj piše „Zlatna zora“.

Nisu mu nabili kameru u dupe. Provukao se sa deset šavova u ustima.

Ovaj mladi muškarac – beli Grk, igrom slučaja – je moj prijatelj.

Jedva da može da priča kroz otečena usta. Dok razgovaramo, gleda svoje modro lice u ogledalu.

„Mogu da vidim njihove ruke na mom licu. Muka mi je. Da li me razumete?“

„Jebeni albanski šupci“

Tokom proteklih nekoliko godina, Zlatna zora je pokušavala da izgradi veze sa Grčkom pravoslavnom crkvom. Njen vođa je ponosno objavio da većina monaha sa Atosa, visokopoštovane monaške zajednice iz severne Grčke, podržava njegovu organizaciju.

Koliko god sumanuto zvučalo da organizacija koja veruje „da renesansa helenizma znači povratak poštovanju Olimpijskih bogova“ želi da se prikaže kao pro-hrišćanska, izgleda da [taj] pristup uspeva.

Pre nekoliko nedelja, izvođenje „Corpus Christi“, predstave Terensa MekNalija koja istražuje temu gej seksualnosti u hrišćanstvu, trebalo je da bude održano u atinskom pozorištu Hitirio. Mitropolit pirejski Serafim je protiv pozorišne trupe podneo tužbu zbog „bogohuljenja“. U policijskoj stanici Omonija, u kojoj ju je podneo, pojavio se u pratnji četvorice poslanika Zlatne zore, među kojima se nalazio i parlamentarni glasnogovornik Hristos Papas. Oni su izrazili svoju podršku tužbi.

U premijernoj večeri predstave, pristalice Zlatne zore su se udružile sa fundamentalističkim hrišćanskim grupama i nasilno sprečile njeno izvođenje. Na snimku te ozloglašene večeri, čuje se kako poslanik Zlatne zore, Ilias Panajotaros, izražava hrišćanske emocije o „jebenim pederima“ koje „jebu Pakistanci“, i naziva pozorišnu trupu „jebenim albanski šupcima“.

Naravno, ne podržavaju svi sveštenici Zlatnu zoru. Mitropolit siatiski Pavlos je objavio izjavu u kojoj kaže: „Tužno je što su se neki „hrišćanski borci“ poistovetili sa Zlatnom zorom u odbrani Isusa. Isusa, kojeg Zlatna zora proganja, svakodnevno vređa i ponižava u likovima izbeglica, imigranata, čak i dece.“

Pavlos tvrdi da je nakon toga od Zlatne zore primio pretnje smrću.

„Ovde se ne sudi policiji“

Hamed A, egipatski student, je 12. oktobra 2012. bio žrtva rasističkog napada u Plateji Atikis. Kao što je Mreža za politička i socijalna prava saopštila, tročlana grupa ga je napala čeličnim šipkama dok je izlazio iz autobusa. Dok je ležao na zemlji krvareći, nahuškali su svoje pse na njega. Napadači su se povukli tek kada je masa počela da se okuplja. Policijska kola su pristigla, kao i policajac na motociklu. Oni nisu pozvali hitnu pomoć. Hamed je do policijske stanice Agios Pantelejmonas stigao uz pomoć sunarodnika koji su pristigli na mesto napada.

Dežurni policajac je insistirao da je motiv napada pljačka, uprkos tome što je Hamed prigovarao, ističući da napadači nisu pokušali da mu išta uzmu, i ponavljali rasističke uvrede („crna propalice“, itd.) koje su pratile prebijanje. Dežurni policajac nije dozvolio Hamedu da podnese tužbu protiv napadača, insistirajući kako bi prvo trebalo da ode u bolnicu. Hamed jeste otišao u bolnicu. Bio je toliko teško izudaran po licu, da je izgubio oko.

Nekoliko nedelja pre toga, u noći 25. septembra, u širem centru Kipsele su napadnute prostorije Zajednice Tanzanije. Prema izveštaju Helenske unije za ljudska prava, napad je izvršila grupa od 80-ak članova Zlatne zore.

Narednog dana, odgovorajući na poziv članova Tanzanijske zajednice, Jana Kurtovič, dobro poznata advokatica, otišla je u policijsku stanicu Agios Pantelejmonas, u kojoj je otpočela istraga o napadu od prethodne noći. Članovi Zlatne zore su takođe bili prisutni, uključujući i narodnog poslanika, Ilijasa Panajotarosa. Mreža za politička i socijalna prava je optužila pozornike u policijskoj stanici da su, u toj i sličnim prilikama, oni bili ti koji su davali dojave Zlatnoj zori.

Prema izveštaju Mreže, usledio je policijski pritisak na imigrante da ne identifikuju one koji su privedeni zbog napada. Kada je jedan imigrant insistirao da identifikuje svoje napadače, i podneo tužbu uprkos obeshrabrivanju od strane policije, bio je uhapšen, dok je napadaču bilo dozvoljeno da se slobodno šeta unaokolo. Policija je satima vršila pritisak na imigranta da povuče svoje izjave i tužbu, što je na kraju bio prisiljen da učini. Drugi imigranti su na slične načine „nagovoreni“ da ne daju nikakve izjave koje bi teretile napadače.

Dok se sve ovo dešavalo, članovi Zlatne zore su slobodno šetkali po kancelarijama policijske stanice. Još njih se okupilo izvan stanice i počelo da viče i preti. Tada su pristigli odredi žandarmerije, ali su stajali raštrkani ćaskajući sa članovima Zlatne zore. Kada je advokatica, g-đa. Kurtovič, pokušala da napusti policijsku stanicu, bila je napadnuta naočigled žandarmerije.

Zlatna zora često koristi slogan „Protiv svih“, pokušavajući da ubedi u svoj antisistemski program. Postalo je poprilično očigledno da to ne podrazumeva policiju, za koju je utvrđeno da je u brojnim prilikama radila na ruku Zlatnoj zori. O tome je mnogo godina bilo naširoko izveštavano, pa ipak nikakvi koraci nisu učinjeni da se ti izveštaji istraže.

Nakon ranije opisanog napada na studenta Dimitrisa Kusurisa, 1998. godine, glavni napadač, Antonis Andrutsopulos, tadašnji drugi čovek Zlatne zore, koji je kasnije osuđen za pokušaj ubistva, šest godina se nalazio u bekstvu. Mihalis Hrisohoidis, koji je tada bio ministar javnog reda, u leto 1998. je obrazovao poseban policijski tim sa zadatkom da uhvati Andrutsopulosa, zadatkom u koji je bila uključena i EYP (Grčka obaveštajna služba). Ništa od ovoga nije dalo rezultate. Šest godina kasnije, u [novinarskom] članku je obelodanjeno da je istraga bila „sabotirana iznutra“.^[10]

Uprkos članku, ministar je rekao: „Ne verujem da je policija to učinila namerno. [...] Nikada nisam imao bilo kakav dokaz za to.“

Andrutsopulos se svojevoljno predao policiji 2005. Kada su svedoci na njegovom suđenju pomenuli umešanost policije u odlaganje njegovog hapšenja, o kojoj je izveštavano, sud se brecnuo: „Ovde se ne sudi policiji.“

U istom članku su obelodanjeni poverljivi dokumenti, koji su pokazali da je policija snabdevala Zlatnu zoru motorolama i pendrecima tokom građanskih demonstracija, kako bi ova napadala „levičare i anarhiste“. Isti dokumenti takođe otkrivaju da su članovi Zlatne zore ilegalno nosili vatreno oružje, koje su im dostavili narodni poslanici (prema dokumentima, članovi stranke Nova demokratija, koja trenutno predvodi koalicionu vladu Grčke).

U ozloglašenom incidentu, članovi Zlatne zore su napali prilikom antirasističkih demonstracija 2008, ubadajući demonstrante, i potom pobegli iza linija MAT-a [Monades Apokatastasis Taksis – Jedinice za ponovno uspostavljanje reda], grčke po zlu poznate žandarmerije, koja ih je štitila. Čulo se kako pripadnici Zlatne zore dovikuju policiji: „Zašto i vi ne radite nešto?“

Šurovanje Zlatne zore i policije je potvrdio čak i potpredsednik Atičkog sindikata zaposlenih u policiji, Nikos Karadimas, koji je, nakon izveštaja da je žandarmerija tokom demonstracija 2011. pružila sklonište desničarskim ekstremistima, okupivši ih u krugu [zgrade] grčkog parlamenta, izjavio kako „je tačno da u policijskim jedinicama ima mnogih koji simpatišu krajnju desnicu. U nekim jedinicama ima ih i do 20%.“

Prema medijskim izveštajima nakon letnjih parlamentarnih izbora, čak do 50% policije glasalo je za Zlatnu zoru.

A bivši ministar javnog reda – kojem je tokom poslednjeg mandata na funkciji dato zvanje „ministar zaštite građana“ – Mihalis Hrisohoidis, rekao je u intervjuu za časopis UNFOLLOW: „Ne znam da li je 50% ili 60%. Ali mnogo ih je. Čak i da je 40%, opet je previše.“ Kada je od njega zatraženo da prokomentariše činjenicu da je, po svemu sudeći, toliko mnogo u policiji glasalo za neonacističku stranku, rekao je da su oni „zavedeni“ i da traže „političku toplinu“. Upitan potom zbog čega grčka policija, izgleda, ima simpatije za neonacističke taktike, odgovorio je: „Ne verujem da je to tačno.“

„Nema tolerancije za pogromaše“

Grčki parlament je nedavno ukinuo pravni imunitet jednog od poslanika Zlatne zore, Jorgosa Barbarusisa, koji je bio snimljen kako napada ulične prodavce-imigrante. Nekoliko dana kasnije, takođe je ukinut imunitet poslanika Jorgosa Germenisa i Panajiotisa Iliopulosa, zbog sličnih napada na ulične prodavce, kao i za Ilijasa Kasidiarisa, kako bi moglo da mu bude suđeno po optužnicama za saučesništvo u pljačci, nanošenje teških telesnih povreda, i za ilegalno posedovanje i korišćenje oružja. Ipak, u poređenju sa količinom dokaza o podvizima Zlatne zore, ovo izgleda kao krajnje mlitava reakcija.

Aktuelni ministar javnog reda, Nikos Dendias, nedavno je u parlamentu napravio čitavu predstavu kritikujući Zlatnu zoru i izjavio da „apsolutno neće tolerisati pogromaše i njima slične.“

Ipak, kada se, 30. septembra 2012, grupa antifašista vozila motociklima u susedstvo Filis u centru Atine, protestujući protiv Zlatne zore, ispostavilo se da to nije baš tako. Okršaj sa pogromašima Zlatne zore – koji su lomili imigrantske prodavnice, ali kasnije tvrdili da su „žitelji“ – privukao je policiju, koja se ubrzo pojavila u punoj snazi. Odred motorizovane policije, DELTA-e, uhapsio je dvadeset i troje antifašista i dva pripadnika Zlatne zore. Dok su pripadnici Zlatne zore oslobođeni u roku od nekoliko sati, antifašisti/kinje-demonstranti/kinje su odvedeni u GADA-u (Generalni policijski direktorat Atike; policijski štab), i tamo zadržani bez pristupa advokatima. Nakon što su pušteni, tvrdili su da su tokom noći bili brutalno mučeni, što su naknadno potvrdili i forenzički izveštaji.

Kada je u parlamentu upitan o optužbama, g-din. Dendias ih je odbacio kao nevažne i optužio Sirizu, levičarsku opoziciju, da podržava nasilje. Kada je ponovo upitan, rekao je da forenzički izveštaji nisu pokazali ništa tome slično, iako oni u tom trenutku još uvek nisu bili završeni, a kada su završeni potkrepili su tvrdnje žrtava. Kada su ministra suočili sa Guardian-ovim člankom o mučenju, odgovorio je da će „tužiti novine“.^[11]

425.000 neonacista?

Izborni uspeh Zlatne zore i njen nedavni uspon na biralištima naveli su mnoge ljude da se zapitaju ko su njeni glasači. Broj glasova [koje je osvojila] na poslednjim izborima je procenjen na približno 425.000, od ukupno 6,2 miliona (registrovanih glasača ima 9,5 miliona, ali ti popisi su zastareli).

Prema politikologu i istraživaču Hristoforosu Vernardakisu, glavni simpatizer Zlatne zore je tradicionalna niža srednja klasa, koju kriza ubrzano osiromašuje. Sitnosopstvenici, vlasnici prodavnica, nezaposleni niže srednje klase i policija su društvene grupe u kojima se krajnja desnica najviše kotira.

Ono što je takođe zanimljivo jeste da, prema nedavnim anketama, 7,4% glasača Nove demokratije – desničarske stranke koja trenutno predvodi grčku koalicionu vladu – namerava da priđe Zlatnoj zori. Ako ih i ima manje, ipak ima i onih koji su glasali za Sirizu – levičarsku koaliciju koja je trenutno glavna opoziciona stranka – a koji takođe nameravaju da priđu Zlatnoj zori. Politikolog i istraživač Eftimis Papavlasopulos veruje da glasače Zlatne zore pokreću specifična ali suštinska opredeljenja, poput njihovih stavova o imigraciji, a odlikuju se „ambivalentnom ideologijom i vrednostima“. On kaže da polovina ovih glasača „potiče iz desnog krila političkog spektra: 41% iz Nove demokratije i 9% iz LAOS-a [stranka krajnje desnice, koja na poslednjim izborima nije uspela da osigura mesta u parlamentu – prim. aut.]. Teško zanemarljivih 20% potiče iz PASOK-a [populistička stranka levog centra, ranije najjača u Grčkoj, koja je doživela ogroman pad na prošlim izborima, nakon što je njena vlada primenila oštre mere štednje – prim. aut.]. Ali najzanimljivije otkriće je da 27% glasača Zlatne zore potiče iz kategorije „ostali“. Šta to znači? Da krajnja desnica jaše na talasu „antipolitičkih“, koji na prethodnim izborima uglavnom nisu izašlli na glasanje...“^[12]

„Mi nismo demokrate“

Zaprepašćujuće je da, u zemlji koja je strahovito propatila pod nacističkom okupacijom i iznedrila jedan od najžešćih pokreta otpora na svetu, 425.000 ljudi glasa za neonacističku stranku.

Zaprepašćujuće, ipak, ne znači neshvatljivo. Razlozi se mogu naći u produbljivanju dužničke krize i recesije, dok neke zanimljive analize ukazuju na strukturalne karakteristike tradicionalnog grčkog društva i savremene popularne kulture, koje, uparene, pružaju delimično objašnjenje toga što toliki deo javnosti deluje očaran Zlatnom zorom. Ipak, druge analize beleže povezanost između totalitarne vlade i neoliberalne ekonomske paradigme, prave prosvetljujuće paralele sa istorijskim iskustvom ili kritikuju ideologiju „dva ekstrema“, koja liberalnu demokratiju čini toliko podložnom toj vrsti pretnje [neonacizmu – prim. prev.].

Ipak, najvažnija istorijska paralela koja se može izvući, jeste ta da su namere Zlatne zore, istovetne namerama njenih originalnih izvora inspiracije, vidljive svima.

„Oni ne shvataju“, rekao je vođe Zlatne zore, Nikos Mihaloliakos, u govoru 2011, „da ćemo, kada postanemo jaki, biti nemilosrdni! Ako bude potrebe – isprljaćemo ruke! Ako bude potrebe – mi nismo demokrate!“

Ovo, ako ništa drugo, Zlatnoj zori treba verovati na reč.

* * *

[1] P. Frantzis, „Niža srednja klasa i uspon krajnje desnice“, časopis UNFOLLOW, #11 (novembar 2012), str. 96

[2] Zanimljivo, Mihaloliakosa je na ovom položaju nasledio Makis Voridis. Krajnji desničar, poznat po učestvovanju u uličnim obračunima sa levičarima (na ozloglašenoj fotografiji drži sekiru), Voridis je kasnije ušao u parlament ispred LAOS-a, političke partije krajnje desnice, a potom „preleteo“ u Novu demokratiju. Prividno se odričući svoje desničarske prošlosti, postao je ministar u vladi „nacionalnog spasa“ Lukasa Papademosa, sa zadatkom da primeni mere štednje, i trenutno je član parlamenta i parlamentarni glasnogovornik Nove demokratije, najveće stranke u trenutnoj koalicionoj vladi Grčke.

[3] Zvanično, Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prenosa protivpešadijskih mina i o njihovom uništavanju.

[4] Nikos Mihaloliakos, „Tradicija rase. Mitološki kontinuitet tla i krvi“, časopis Zlatna zora, septembar 1982.

[5] Časopis Zlatna zora, jun 2005.

[6] Ilias Kasidiaris, „Hitler s one strane istorije“, časopis Zlatna zora, 20.4.2011.

[7] Mreža za beleženje incidenata rasnog nasilja, probno istraživanje

[8] Mreža za beleženje incidenata rasnog nasilja, istraživanje 1.1.2012-30.9.2012.

[9] Th. Antonopoulos, “Dolazi red na vas”, dnevni list Lifo, 12.9.2012.

[10] Dnevni list Ta Nea, 17.4. 2004.

[11] Maria Margaronis, “Greek anti-fascist protesters ‘tortured by police’ after Golden Dawn clash”, dnevni list The Guardian, 9.10.2012.

[12] P. Frantzis, isto