Kritički osvrt na beogradski anti-AKTA protest

Znam da su legija, da ne praštaju i da ih vazda treba očekivati, ali su me ipak iznenadili svojom brojnošću. "Nekoliko stotina", kako kažu u medijima (mada je moj utisak bio da se radi o hiljadarki), protivnika i protivnica po zlu čuvenog sporazuma AKTA okupilo se 25. februara t. g. na trgu 'kod konja'.

Dan je bio savršen. Nakon sibirske skočopičijade taman i da nije bilo ovakvog povoda za izlazak na ulice, kriminal bi bio ostati u kući.

Protest protiv AKTA-e u Beogradu organizovala je šarenolika ekipa okupljena oko pokreta Mi smo 99%, Piratske partije, Zeitgeist pokreta i Wikipedije uz svesrdnu pomoć raznih slobodnih strelaca, od koji su neki bili zakrabuljeni maskom Anonimusa. Drugim rečima, jedna ideološki krajnje difuzna i konfuzna ekipa.

Pokušaj da se beogradski protest protiv AKTA-e iskoristi za eksperimentisanje sa direktno demokratskim modelom odlučivanja po uzoru na američka (Occupy), španska (Indignados), grčka (amesi demokratia), egipatska (Tahrir) itsl. Iskustva, na žalost, nije urodio plodom. Ideja je bila da miting bude direktno demokratska javna rasprava u kojoj će svako od okupljenih moći da učestvuje, tj. da govori. Međutim, sem dobre volje šačice aktivista (pretpostavljam mahom iz pokreta Mi smo 99%), ostatak okupljenih nije pokazao interesovanje za to, a ljudski mikrofon se vrlo brzo 'pokvario' (mada, je od početka "zamuckivao").

Elem, za one koji ne znaju o čemu se radi, ljudski ili narodni mikrofon (human mic) koristi se u situacijama kada zbog zakonskih propisa ili nekog drugog razloga na protestu nije moguće koristiti ozvučenje, a funkcioniše na sledeći način: prvo ona/j koja/i se obraća masi proveri da li mikrofon radi (u SAD bi rekli: "Mic check!", a kod nas kažu: "Provera mikrofona!"; što je, priznaćete, malo rogobatno). Masa potom odgovori ponavljanjem reči govornika/ca, a ponekad, kada se radi o većem skupu, ponavljanje se radi u talasima da bi svako mogao da čuje šta se govori. Upravo to bio je najveći kiks ovog protesta.

Učinilo se da će početne teškoće sa prenošenjem 'signala' kroz masu biti prezaviđene pošto ljudi ukapiraju u čemu je fazon, ali kako se niko nije ni potrudio da okupljenima objasni kako čitava stvar funkcioniše - pretpostavljajući valjda da se sve to podrazumeva, što je tipičan primer akivističkog autizma - sistem ljudskog razglasa je počeo da se raspada.

To je izgledalo od prilike ovako. Ja sam se nalazio prilično blizu, na nekih 10-15 metara od konja. Ipak, jedva da sam išta mogao da čujem. Prvo, dok se masi obraćao neki cvikeraš nezavidnih glasovnih sposobnosti koji je sav bio zaokupljen čitanjem brižljivo pripremljenog teksta u koji se udubio kao da proverava tipografske performanse fonta, masa, koja je očekivala da je govornik/ca gleda u oči i žustre, nadahnjujuće govore, premda nije dobijala očekivano, ispoljavala je veliko strpljenje i s velikim naporom, u tišini, pokušavala da razazna smisao njegovog stenjanja. Tek ponekad, pošto bi ljudi u neposrednoj blizini govornika čuli da je on prozvao vladu ili se obrušio na AKTA-u, neko bi viknuo: "UA!" i "BUUU!" a onda bi se po automatizmu i ostali pridružili sveopštem negodovanju.

Pretpostavljam da vam je svima jasno koliko je to glupo, i to ne samo zbog toga što je čovek koji otvara miting zaboravio da doručkuje a ljudski mikrofon muca. Nije na odmet skrenuti pažnju i na to da bi se od strastvenih ljubitelja transparentnosti i slobodnog, nesputanog, celovitog itd. komuniciranja - pre svih pirata čiji kapetan stalno ističe da je slobodna razmena informacija, tj. savršena komunikacija, ključ za rešenje svih problema - očekivalo da će učiniti sve što je u njihovoj moći da upravo ovaj protest bude prilika da se u praksi pokaže kako to oni (ko god da čini ovu heterogenu skupinu) misle da treba da izgleda forumska demokratija, slobodna komunikacija i šta god da su im proklamovane vrednosti. Ovako, utisak je da ih je ponela i pojela situacija i da uopšte nisu bili u stanju da premoste jaz između željenog i faktičkog.

Govornici/e su se smenjivali ali sem sporadičnih izuzetaka - gde posebno treba izdvojiti jednu 99-postotašicu čiji srčani nastup je bio sušta suprotnost napred pomenutom cvikerašu (koji se, istina, kasnije raspomamio pa počeo da se obada ali bez nekog posebnog efekta) - trend slabljenja ljudskog ozvučenja je nastavljen. Ako je u početku ljudski mikrofon jedva nekako dopirao do mene, a ja sam bio u trećem redu ponavljanja (mada je drugi red zabušavao od samog početka i možda snosi najveću odgovornost za kiks narodskog mikrofona), kako je protest odmicao situacija je bila sve gora i gora. U trenutku kada se u masi začuo žamor bilo je jasno da je ljudima dosadno i da više ne mogu da se naprežu da čuju ono što se ne može čuti.

Međutim, ekipa koja je bila na konju - grupa govornika/ca i razna anonimna pojačala - lišena podrške prvog reda, odustala je od pokušaja da se ljudski mikrofon spusti sa postamenta i odjekne kroz masu. A masa, koja ne može da čuje šta se govori i koju niko ne pokušava da animira na odgovarajući način - recimo, umesto da poziraju na spomenuku organizatori/ke su mogli da se se rasporede u masi i sami budu ključni prenosnici ljudskog mikrofona - sve više se posvetila nekim drugim temama, uživajući u sunčanom popodnevu.

Isto važi i za mene. U jednom trenutku sam započeo razgovor sa dvojicom momaka koji su bili pored mene i glasno negodovali zato što se ništa ne čuje i ne razume. Da nisu zapodenuli diskusiju sa mnom, verovatno bi se okrenuli i otišli ko zna gde jer "ovo je sranje". A radi se o ljudima koji su potegli iz Bataje i došli na Trg republike zato što "mrze AKTA-u najviše od svega". Kako reče jedan od njih, prevashodno je došao da izrazi svoje nezadovoljstvo i, baš zato, kad god bi se začulo negodovanje mase on je instinktivno prekidao naš razgovor i vikao "BU!", "UA!" i slično.

Za mene je miting tada de fuckto bio gotov, iako je napinjanje sa konja potrajalo još neko vreme. Ništa to nisam ispratio. Bilo je i potpisivanja nekakve peticije, i to sam propustio. Primetio sam da je na kraju mitinga palo poziranje za medije. 99% momaka i 1% devojaka pod maskom Gaja Foksa, tj. Anonimni, rasporedili su se ispred spomenika kao da je u pitanju fotkanje za školski spomenar a jedan od njih je prkosno isturio srednji prst. To je bilo toliko zajebano & preteće da se ostatak okupljenih brže bolje razišao. Šalu na stranu, napravljeno je pregršt upečatljivih fotografija i protest je uspešno iskomunicirao sa medijima. Ali, ako zagrebeno po površi jako dobrog raspoloženja koje je vladalo među demonstrantima i koje, kao takvo, može vrlo lako da stvori utisak da je protest u celini bio potpuni uspeh, videćemo drugačiju sliku, čak i neke drastične kontradikcije (npr. rezolutno nestranački orijentisani 99-postotaši duvaju u jedra kampanje piratskog pokreta koji prikuplja potpise za registrovanje stranke; postavlja se pitanje, kako će se ubuduće odnositi prema inicijativama poput anti-AKTA protesta ako u njima učestvuje ili ih organizuje politička partija - i to ona čijem osnivanju su sami doprineli? Zatim tu je ništa manje odlučno isticanje kapetana srpskih gusasra da nema ništa protiv gomilanja bogatstva (ja ga čuo uživo) i da problem nije u nejednakosti nego u nesavršenoj komunikaciji ergo u njegovo, a to znači i u slučaju srpskih pirata, radi se o prokapitalističkoj orijentaciji sa jakom aromom naivne tehnofilije (internet kao ultimativno rešenje za SVE), koja podrazumeva održanje postojećeg sistema sa kojim bi 99-postotoaši trebalo da su u sukobu; a ekipa u Mi smo 99% treba da se probudi iz nebuloznog sna o tobožnjoj izuzetosti iz političke mreže odnosa i da sabere 2 i 2 i shvati da insistiranje na direktnoj demokratiji i politika zahtevanja NE IDU ZAJEDNO. Itd.)

This punk rock shit is tough, rekli bi Spermbirds.

Sa druge strane, ovaj protest je pokazao da nema sumnje da postoji značajna grupa ljudi koju dotiče i animira pitanje cenzure na internetu i koja je spremna da nešto uradi po tom pitanju, kako u kiber svetu tako i na ulici. Takođe, očigledno je da su direktno demokratski pokreti, koji tokom proteklih par godina obeležili borbe protiv kapitalističke korporatokratije, uticali na određeni krug ovdašnjih ljudi i podstakli ih da i sami pokušaju da na naše (ne)prilike primene direktno dekomratski recept i upuste se u eksperiment forumske demokratije. Koliko su u tome uspešni, to je druga stvar. Ali, bez obzira na probleme i posrtanja, treba imati u vidu da je za stvaranje kulture otpora - a to je cilj koji nadilazi ovu i druge pojedinačne bitke uprkos njihovom nesumnjivom značaju - neophodno proći kroz niz pokušaja i grešaka na kojima počiva kolektivno iskustvo, sećanje i "know-how" društvenih pokreta.

Sem toga, protesti ovakvog tipa omogućavaju "mešanje karata" različitih pokreta, scena, grupa i pojedinaca/ki. Na taj način se kroz susret sa drugima, drugačijima, uz otvorenost koju u izvesnoj meri podrazumeva učešće u zajedničkoj borbi i njeno upisivanje u nešto što bi se moglo nazvati zajedničkim identitetom, otvara mogućnost za nova iskustva, nova poznanstva, nova saznanja, za promenu i sazrevanje. A čitavoj ekipi okupljenoj oko anti-AKTA inicijative dobro bi došle određene promene - pre svih, politčko opismenjavanje.