Marija Aljohina: „Naš protest je otvorio pitanje stapanja Ruske pravoslavne crkve i bezbednosnih službi“

24-godišnja Maša Aljohina sedi na gvozdenom krevetu obučena u istu braon haljinu na tufne u kojoj ide u sud. Na njenim nogama su sandale koje su joj očigledno velike. Ona se priprema za jednočasovnu šetnju: stražari su joj obećali da će je izvesti van, što bi trebalo da urade posle ručka. Ona odgovara na naša pitanja detaljno i dobroćudno. Svoje reči bira pažljivo da bismo je tačno razumeli.

Tokom suđenja, žalila si se zbog surovih uslova u kojima vas prevoze do suda. Šta si pod tim mislila?

Od 20. jula svakodnevno su nas vodili u sud. Uopšte nam nisu davali doručak. Mi pijemo čaj dok čekamo na maricu. Vraćamo se u zatvor vrlo kasno i uspevamo da odspavamo oko četri sata, ne više. Ja sam užasno iscrpljena. Pre nego što nas ubace u maricu, mere nam krvni pritisak. Poslednjih nekoliko dana krvni pritisak mi je bio devedeset sa šezdeset, a obično je sto dvadeset sa osamdeset. Po pravilu, putovanje do okružnog suda Kamovničeski traje pola sata - sat, zavisno od gužve u saobraćaju. Svaki put nas prevoze na drugačiji način – čas u velikim kombijima, čas u malim. Vode nas u zgradu suda, gde provodimo dvanaest sati dnevno. Sudija određuje pauzu za ručak – pola sata. Dva puta dnevno nas vode u toalet na pet minuta. Mi se ne žalimo na zatvor, samo na sudiju. Sudija Sirova nam ne dopušta normalnu pauzu ni za ručak ni za večeru. Ja zahtevam da pauza traje sat vremena. Sudeći prema Zakonu o krivičnom postupku, sudski pretres ne može da traje duže od osam sati [dnevno], ali u našem slučaju sve zakonske norme su prekršene. Ja čak nemam vremena ni da pojedem suve žitarice preko kojih prelijem kipuću vodu u sobi naše stražarske pratnje. Mi smo po ceo dan na sudu, i ja nemam prilike da se istuširam, iako sam platila za tuširanje. Blagajnik ima priznanice, ali on ne može da ih pošalje zatvorskoj administrativnoj službi. U marici je mnogo vruće, kao u mikrotalasnoj. Ponekad je potrebno nekoliko sati da nas prevezu od sudnice do zatvora. Mi ne idemo direktno u naš zatvor, već stajemo kod Gradskog suda Moskve i zatvora Matroskaja tišina, gde istovarimo zatvorenike, i stižemo u Pečatniki prilično kasno. Tako da se ponekad vozimo oko tri ili četri sata.

Svuda vas prati rotvajler. Da li je prisutan čak i tokom saslušanja? Zar ga se ne plašite?

Ja se plašim. Stalno menjaju pse. U petak nas je čuvao veoma prgav, agresivan, mentalno neuravnotežen pas. Pas je takođe sa nama i u stražarskoj sobi u sudnici. Na primer, ja zatražim da me odvedu od ćelije do toaleta: pas počne da se otima sa povodca, i kerovođa mora da uloži veliki napor da bi ga zauzdao. Možete da zamislite šta bi se desilo ako ga kerovođa ne bi obuzdao, lako bi me pokidao na komade. Stražari su nam objasnili da pas ume da razlikuje boju naše odeće i naš miris i zna da smo mi zatvorenice, tako da je posebno agresivan prema nama.

Šta misliš o onome što se dešava na suđenju?

Sudija odbacuje sve naše žalbe i ignorište naše zahteve. Ona sebi dopušta ruganje kojim ponižava našu čast i dostojanstvo. Nama nije dopušteno da se sasatanemo nasamo sa našim advokatima. To rade da bi nas sprečili da razradimo zajedničku odbranu. Ujutro 27. jula odveli su nas u okružni sud Kamovničeski, tamo smo potpisale dokument koji kaže: Sudija Marina Sitova nam dozvoljava da se vidimo sa našim advokatima. Ali umesto da nas odvedu nazad u zatvor gde je trebalo da se sastanemo sa našim advokatima, prvo su nas držali u stražarskoj sobi sudnice, a onda su nas iz nekog razloga odveli u gradski sud Moskve. Završile smo u pritvorskoj jedinici broj 6 tek u 4:30 popodne. Bio je petak, a tamo je vreme za posetu kratko. Advokat Mark Fejgin je bio tamo i uspeo je da razgovara sa Nađom Tolokonjikovom bukvalno dvadeset minuta. Ali ni Kaća Samucevič ni ja nismo mogle da se vidimo sa našim advokatima.

Tokom suđenja pitala si oštećene stranke da li vam opraštaju. Zašto ti je to toliko važno?

Pre nekoliko meseci napisala sam pomirljivo pismo, u kom sam navela da sam želela dijalog. Napisala sam da naš performans nije bio usmeren protiv hrišćanske vere. Putem naših advokada sam zamolila sveštenika da dođe da me poseti u zatvoru. Ja bih stvarno želela da razgovaram sa arhiđakonom Andrejem Kurajevim, koji je, na primer, u intervjuu za list Novaju Gazetu rekao da su neki ljudi iz Kremlja dozvolili naše akcije. To me je stvarno pogodilo. Želela bih da mu objasnim da mi nismo ljudi kojima je „dozvoljeno“. Ovo je akcija koja dolazi odozdo.

[caption align=right]Marija Aljohina, Pussy Riot[/caption]

Da li je vaša pank molitva, koja je trajala malo duže od pet minuta, vredna pet meseci zatvora i odvajanja od voljenih?

Da, ja mislim da je vredna. Čini mi se da sistem vertikale moći u svakoj instituciji mora biti obelodanjen i javno rasvetljen. I veoma je važno da svaka faza našeg slučaja bude detaljno analizirana, zato što će to ljudima pružiti uvid u funkcionisanje zatvora, sudova i transparentnost [glasnost]. Postaje jasno da li civilno društvo može da utiče na vlasti.

Situacija koju smo kreirale našom protestnom akcijom pomaže ljudima da sami bolje razumeju stapanje institucija [Ruske pravoslavne] crkve i bezbednosnih službi, crkve i vlasti, crkve i Putina. Sve to je izašlo na površinu.

Može li civilno društvo da utiče na presudu?

Ne znam.

Da li je ovo političko suđenje, po tvom mišljenju?

Da, na suđenju je namerno zataškan politički aspekt. Sudija i tužilac izrazito žestoko reaguju svaki put kada se izgovori prezime „Putin“. Svako pitanje o Putinu ima direktan uticaj na slučaj, zato što su akcije naše grupe bile političke.

Svedokinja koja se zove Motilda Ivaščenko trebalo je da svedoči tokom suđenja. U poslednjem trenutku, pre nego što je pozvana u sudnicu, ona se uplašila i pobegla. Da li je znaš?

Ne znam je dobro. Imale smo dva zajednička poznanika. Bila sam stvarno uvređena kada je rekla istrazi da, navodno, ja ne brinem o mom sinu Filipu. U dokumentaciji ovog slučaja nalazi se svedočenje vaspitača iz obdaništa koji su rekli da sam lično svake večeri dolazila po svog sina.

Šta misliš kakva će biti presuda?

Ja računam na razumnost vlasti, suda i Ruske pravoslavne crkve, koja je obavezna da reaguje na naše krivično gonjenje. Činjenica da Ruska pravoslavna crkva ćuti udarac je njenom autoritetu. Prva zapovest Hristova je, ipak, voleti svog suseda kao sebe. Ako bi sveštenici koji su potpisali pisma u našu odbranu svedočili na suđenju, to bi bilo veoma važno.

Koju poruku bi želela da pošalješ svojim pristalicama?

Hvala vam na podršci. Uzajamno razumevanje je prilično važno: čovek treba da se bavi konstruktivnim stvarima. Saradnja je od vitalne važnosti. Pogledajte naš primer: on pokazuje da nekoliko ljudi može da otvori pitanje o kom se onda naširoko raspravlja u društvu. I ta rasprava je daleko važnija od tona smeća kojim su nas zasuli. Mi smo optužene da dovodimo ljude u zabludu. Ali ljudi koji nas optužuju za to sami se bave zaluđivanjem ljudi. Ruska pravoslavna crkva ima monopol na priču o Bogu i svako drugo mišljenje je kriminalizovano.

Šta ćete da radite kada izađete iz zatvora?

Kada izađem, imaću priču da ispričam. I ako me pošalju u zatvor ma duže vreme, takođe ću imati priču da ispričam. Veoma je važno ispričati čitavu ovu priču.

Izvor: chtodelat.wordpress.com | originalni članak: newtimes.ru