Moderna škola Francisca Ferrera

"Nameravam u vašem gradu osnovati emancipirajuću školu kojoj će biti cilj da oslobodi um od svega onoga što razdvaja ljude (religija, lažne teorije o vlasništvu, domovini, porodici itd.) i postigne slobodu."

Tako je pisao Francisco Y Guaradia Ferrer (1859-1909) u pismu upućenom španskom prijatelju iz Barselone tokom svog prisilnog egzila u Parizu, uzrokovanog represijom koju je španska monarhija sprovodila nad slobodarskim revolucionarima, protagonistima građanskih, političkih, antimilitarističkih i antiklerikalnih borbi.

I upravo se u Parizu, gde je upoznao brojne anarhiste kao što su Sebastian Faure, Jean Grave, Charles Malato, te osobe iz kulturnih krugova među kojima su bili Emile Zola i Anatole France, krajem XIX veka formira i usavršava njegova slobodarska i pedagoška teorija. U tim godinama rada, studija i putovanja druži se veoma učestalo sa Paulom Robinom, Luigijem Fabrijem i Eliseom Reclusom, sa kojima ima mogućnost da produbi i razvije svoju edukacionu koncepciju.

Njegova sklonost ka vaspitanju u korist proleterskih masa koje su isključene iz izvora znanja i nauke, dolazi do izražaja već u samom početku njegovog socio-političkog angažmana, što dokazuje i osnivanje putujuće biblioteke sa kojom odlazi u ruralne delove Katalonije kako bi pospešio širenje svakog znanja, te tako probudio svest o neizbežnosti građanske revolucije.

Francisco Ferrer y Guardia

Ali razlozi koji su uticali na njegov angažman na polju slobodarskog vaspitanja su i psihološke prirode, takoreći instinktivna reakcija: stvoriti takvu pedagogiju koja će biti potpuno različita od one kojoj je bio podvrgnut kao dete, živeći u veoma tradicionalističkoj porodici i Španiji snazno obelezenoj najreakcionarnijom kulturom Crkve i monarhije. Zato se i pridružuje veoma mlad jednoj masonskoj sekti, a kasnije će potvrditi tu psihološku reakciju u jednom pismu: "Sve što želim je činiti upravo suprotno od onoga što sam do sada proživeo."

Zahvaljujući i donaciji gospođice Meunier koju je upoznao na večernjem tečaju španskog koji je Ferrer vodio u Parizu, te ju je "osvojio" svojim laičkim i slobodarskim idealima o pedagogiji, mogao je započeti svoju jedinstvenu i tragičnu avanturu, postavši svetski simbol slobodarskog vaspitanja.

Protiv države i Crkve

Polazna tačka njegove teorije i prakse je snažna kritika logike i ideološke funkcije postojeće škole. U svom najpoznatijem tekstu "La Escuela Moderna", Ferrer piše: "škola je zatvor za decu, kako fizički tako inelektualni i moralni, kojim se usmerava razvoj njihovih sposobnosti u željenom pravcu; oduzima im kontakt sa prirodom kako bi ih mogla oblikovati prema svojim potrebama... Danas edukacija znači pripitomiti, istrenirati i ukalupiti... Postoji samo jedna određena ideja i želja: priviknuti decu na poslušnost, da veruju i misle po društvenim dogmama koje to društvo održavaju... Ne dozvoljava se spontani razvoj detetovih sposobnosti, njegovo slobodno zadovoljavanje fizičkih, intelektualnih i moralnnih potreba; bitno je samo nametnuti da misli na takav način koji će sačuvati današnje institucije; želi se stvoriti individua vrlo dobro adaptirana društvenom mehanizmu... Ponavljam: ona (škola op.prev) nije ništa drugo nego oruđe za vladanje u rukama vladaoca. Oni nisu nikada želeli uzdizanje pojedinca i stoga je nepotrebno očekivati nešto od škole kako je danas organizovana: nastavnici su skoro uvek samo oruđe svesno želje države za indoktrinacijom i reprodukcijom dominantne kulture, i oblikovanja mladih umova putem društvenih, kulturalnih i religioznih dogmi koje održavaju ovo autoritarno društvo." Država i Crkva, po Ferreru imaju kao edukativan cilj da formiraju ljude spremne za služenje i podvrgavanje, putem lažnog znanja i religije. Da bi potkrepio svoje kritike piše: "Uzmimo u obzir ono što se danas radi: izvan potreba deteta elaborirao se program znanja koji se smatra potrebnim za njegovu opštu kulturu, i tera se, ne štedeći sredstva, da to znanje i prihvati. Međutim jedino prfesori razumeju taj program i poznaju njegov objekt i vaznost, a ne dete. Iz toga proizilaze sve greške današnjeg vaspitanja... I kakvim sve sredstvima moraju pribegavati profesori da to postignu! Svim sredstvima, čak i neprimerenim, pokušavaju privući pažnju deteta, njegovu aktivnost i želju, a oni koji su najingeniozniji u tome smatraju se najboljim vaspitačima."

Takvoj školi i takvom vapitanju treba suprotstaviti sasvim različite i alternativne principe, koje možemo ovako sažeti:

1. Vaspitanje dece na racionalnim osnovama i naučnim principima, odbacujući svaku mističnu i natprirodnu dimenziju;
2. Celovito školovanje i odbacivanje vaspitanja i nastave zasnovanih jedino na intelektu;
3. Važnost praktičnog vaspitanja baziranog na "prirodnom" pravilu solidarnosti.

Ferrer će uvek mnogo insistirati na konceptu "racionalnog" i "naučnog" terminima koji kvalifikuju vaspitanje. Koncept "racionalnog" definiše se u opziciji sa religioznim i dogmatskim vaspitanjem, kao što se onaj "naučni" objašnjava kao pozitivistička vrednost svih naučnih otkrića, koji je primenjiv na svim pojlima ljudskog života, a stoga nadasve na polju školovanja i vaspitanja, karakteriziranim induktivno-deduktivnim metodama. Njegove su koncepcije snažno obeležene ovim konceptima, ponekad čak i na štetu slobodarskog aspekta vapitanja. La Escuela Moderna bice po nekim aspektima veoma različita od Tolstojeve škole Jasnaja Poljana, mada su obe uvrštene u najveća slobodarska ostvarenja. Njegova je koncepcija celovitog školovanja različita od škole Paula Robina, što je vidljivo upoređujući praksu Cempiusa i Moderne škole. Ferrer podržava vrednost praktičnog odgoja, ali koji se nadovezuje na otkrivanju naučnih principa svojstvenih pozitivizmu. Iz ujedinjene teorije i prakse rađa se revolucionarna dimenzija odbacivanja hijerarhijske podele rada. Ferrer tvrdi da ako se dete vaspitava za upotrebu razuma ono će to automatski činiti na svakom polju i u svakoj društvenoj aktivnosti: racionalizam je stoga, po toj logici, sam po sebi slobodarski. Kod Paula Robina su zasigurno prisutni ovi aspekti, ali akcent je postavljen, po tradiciji prudhonovske teorije, na profesionalno formiranje iz kojih će nastati radnici svesni svojih sposobnosti... Na Ferrera je sigurno uticao Paul Robin i mada nikada nije posetio Cempius održavao je sa njim redovno dopisivanje, a u planiranju svoje katalonske škole nadovezuje se na iskustvo francuskog sirotišta.

Devojčice i dečaci zajedno

Kada se 1901. Ferrer vartio u Španiju, nakon 16 godina egzila, situacija u toj zemlji bila je vrlo teška i problematična, da ne kažem katastrofalna. Dve trećine populacije bilo je nepismeno, samo je jedna trećina gradova imala školu i to veoma konzervativnu, pod čvrstom kontrolom Crkve i državne birokratije.

08.09.1901. otvara se prva Moderna škola sa 30 učenika (12 devojčica i 18 dečaka). Odmah je praktikovana zajednička nastava polova, što se nije nikada desilo u španskoj školi. 1905. u samoj barselonskoj opštini ima već 147 podružnica, 1908. u Barseloni postoji 10 Modernih škola sa 1000 učenika. U tim godinama otvaraju se takve škole širom Španije: Madrid, Sevilla, Malaga, Granada, Cadiz, Cordoba, Palma de Mallorca, Valencia.

Škola se zasniva na racionalnom i naučnom školovanju (ferrerijanski pozitivizam), vaspitanju kao bitnom elementu građanske revolucije (više Kropotkin nego Bakunjin), apsolutnom odbacivanju religiozne nastave i stoga neprihvatanje čak ni nekog oblika neutralnosti naspram religije (razlikujući se po tome od Robina) - neka vrsta militantnog ateizma, zasnovanog na totalnom odbacivanju uplitanja države u vaspitanje i školovanje, na vrednosti zajedničkog vaspitanja različitih polova i klasa.

Škola dobiva i biblioteku: autonomna izdavačka kuća štampa odgovarajuće udžbenike, šireći slobodarske, antiklerikalne i antimilitarističke ideje. Izlazi i bilten škole (Boletin de la Escuela Moderna) čiji je urednik Anselmo Lorenzo. Između oktobra 1901. i maja 1909. objavljena su 62 broja.

Ferrerova edukacija jasno pokazuje da je vaspitanje revolucionarni element, njegov je poduhvat apsolutno jedinstven u istoriji alternativnih teorija, po svojoj dimeziji i složenosti, njegovo vaspitanje polazi od činjenice da je neznanje osnovni uzrok razlika između klasa i doprinosi održavanju tih razlika. Moderna škola ima zato oslobodilački zadatak prema proleterijatu i čitavom narodu. I upravo pozitivna nauka doprinosi na revolucionarnosti karaktera samog vaspitanja, jer oslobađa um od svake dogme. Jasno je i privilegovanje slobodarskih elemenata u definisanju njegove pedagogije: polja znanja su prethodnici emancipacije, znanje treba širiti i iz njega stvoriti metodologiju slobode i autonomije.

U njegovim se stavovima primećuje i neka vrsta idealiziranja nauke, što je odraz epohe u kojoj je ziveo i stvarao. U jednom pismu napisanom nešto pre otvaranja prve škole možemo naći sažetak ideje koje su inspirisale Ferrerov dalji rad: "Po mojim planovima radiće se o osnovnoj školi... Bice mešovita, muška i ženska, kao Cempius. A takva i treba da bude škola budućnosti. Danju će koristiti deci, a uveče će biti otvorena odraslima... Održavaće se tribine, biće i prostorija za sindikate, radnička udruženja i za one koji pružaju otpor, a ne zanimaju ih izbori, niti dostizanje viših pozicija u klasi, već kompletna emancipacija."

Mozak kao oruđe

Ferrer je bio uveren da će deca koja odrastu u kontekstu slobodarskog vaspitanja inspirisana racionalizmom postati nezavisne i autonomne osobe, sposobne za samostalno konstruiranje slobodarskog društva. Suština je u tome da treba osloboditi pojedinca a ne klasu.

Školovanje koje je predložio Ferrer ne priznaje ni dogme ni ustaljene tradicije jer su to: "oblici koji porobljuju mentalnu vitalnost u granice nametnute prema potrebama tranzitnih faza u društvenoj evoluciji. Mi prihvatamo samo rešenja dokazana činjenicama, teorije zasnovane na razumu i istine potvrđene sigurnim dokazima. Svrha našeg školovanja je da mozak pojedinca postane oruđe njegove volje."

Ferrer jasno daje do znanja da preferira slobodnu spontanost deteta koje ne zna ništa od intelektualne deformacije deteta koje je pretrpelo vaspitanje epohe. On postavlja akcent na koncept celovite (integralne) edukacije koja razvija različite sposobnosti, a ne one koja priprema dete da postane nezavisan i autonoman radnik. Zato je više edukativna nego instruktivna opcija koju Ferrer bira za jednu od osnovnih tačaka svoje teorijsko-praktične "instalacije". Bitnija je psihološka dimenzija razvoja ličnostiod od teoretske i praktične obuke kojoj je svrha profesionalno oblikovanje.

U Modernoj školi nema radionica, nema prakse, ali bitan je odnos teorije i prakse, u smislu da se do teorije treba doći, čak i na polju vaspitanja, sledeći indikacije naučnog racionalizma iz tog razdoblja, putem praktičnog eksperimentisanja. U osnovi je pozitivna nauka koja transformiše vaspitanje u potpuno revolucionarni čin. U Ferrerovoj ideji podudaraju se dve struje takve teorije: racionalizam slobodne misli i pozitivistička nauka, što dolazi nadasve iz evolucionističkih teorija Herberta Spencera, Elisea Reclusa i Ernsta Hackela. Njegov edukativni racionalizam vođen je prirodnim razumom i naučnošću.

Kjlučna reč: sloboda

Nastavnik po Ferreru ne bi trebao toliko da zasniva svoja predavanja na "istini drugih" već omogućiti učeniku da otkrije istinu koja je i njegova istina, putem metode koju će on sam pomalo usavršiti". Stoga je ključna reč - sloboda: "Sloboda za učenika da se pokaže onakvim kakav jeste i da napreduje prema znanju po svojim osobenim pravilima i mogućnostima, a ne pod autoritetom koji guši slobodu, koji je nametnut i predodređen u ime savršenstva i apsolutnosti. Sloboda za nastavnika da se koristi svim potrebnim sredstvima kako bi razvio i zainteresovao učenika". Zatim kaže: "Zašto ne bi dozvolili profesorima inicijativu da čine ono što im se čini odgovarajućim, pošto poznaju svoje učenike bolje od gospodina ministra ili nekog birokrate koji je slobodan da reguliše školstvo prema svojim željama, a i svojih naslednika. Jednaki obroci za sve trbuhe, jednake porcije za sve memorije, jednake porcije za sve inteligencije, isto učenje, isti poslovi."

Kako bi zagarantovali nezavisnost od države Moderna škola se plaćala, ali svako je doprinosio prema svojim mogućnostima. Nisu postojale ni nagrade ni kazne, ni bilo kakav oblik vrednovanja, samo jednostavan zapis o napretku koji su postizali učenici putem takvog oblika vaspitanja.

Tragičan kraj

1906. kada se pokret Modernih škola razvio u čitavoj Španiji, Ferrer je optužen da je pomagač i komandant atentata protiv kralja Alfonsa II, kojeg je počinio slobodar Matteo Moral, koji je nekada radio kao prevodioc u Modernoj školi. Škola je zatvorena, a Ferrer uhapšen. Suđeno mu je nakon 13 meseci zatvora, ali biva pušten zahvaljujući nadasve međunarodnoj mobilizaciji koja se razvila u njegovu korist. Ponovo odlazi u Francusku gde se njegov angažman za slobodarskim vaspitanjem konkretizuje u osnivanju časopisa "L 'Ecole Renov'e", najpre u Briselu, a zatim u Parizu. Kaže: "Cilj ovog časopisa je elaboracija plana za racionalnu edukaciju, primenjenu zapažanjima današnje nauke."

U jednom cirkularnom pismu iz aprila 1908. adresiranom brojnim revolucionarima - slobodarima i osobama iz oblasti kulture Ferrer najavljuje da se stvara "Međunarodna Liga Za Racionalno Vaspitanje Deteta", čiji su najavljeni principi:

1. Vaspitanje deteta treba se zasnivati na naučnoj i racionalnoj bazi...;
2. Školovanje je samo jedan deo vaspitanja;
3. Moralno vaspitanje... mora se zasnivati na prirodnom pravilu solidarnosti i biti konkretan primer;
4. Potrebno je da su programi i metode nastave primereni što je više moguće psihologiji deteta.

Ferrer se vraća u Španiju 1909. tokom događaja "Tragične sedmice", iz porodičnih razloga. Ubrzo je prepoznat i uhapšen, te zatvoren u zatvor pod optužbom da je jedan od izazivača pobune. Vojni sud ga bez ikakvih dokaza osuđuje na smrt, bez obzira na ogromne proteste iz čitavog sveta. 13.10.1909. Francisco Ferrer je streljan u tvrđavi Montjuich u Barseloni.