Najbolji među nama

Biti proglašen nevinim u zemlji u kojoj vladavina zakona ne znači niša, u kojoj je izvršen korporativni puč, u kojoj su siromašni i radnici i radnice dovedeni do besposlenosti i gladi, u kojoj su rat, finansijske spekulacije i interni nadzor jedini realni posao države, u kojoj čaki habeas corpus više ne postoji, gde vi, kao građanin/ka, za korporativne sisteme moći nisi ništa više od robe, one koja će biti upotrebljena i bačena, to znači biti saučesnik u ovom radikalnom zlu. Stajati na margini i reći „Ja sam nevin/a“ znači nositi znak Kaina; to znači ne učiniti ništa da se pruži ruka i pomogne slabima, ugnjetenima i onima koji pate, da se sačuva planeta. Biti nevin u ovakvim vremenima znači biti kriminalac. Pitajte Tima DeCristophera.

Odaberite. Ali odaberite brzo. Država i korporativne snage su rešene da uguše ovo. Oni vas neće čekati. Oni su prestravljeni da bi ovo moglo da se proširi. Oni imaju svoje duge policijske falange na motociklima, njihove redove belih marica, njihove pešadince koji vas love po ulicama sa suzavcem i naradžastim plastičnim mrežama. Oni su podigli svoje metalne barikade na svakoj ulici koja vodi do njujorške finansijske četvrti, gde mandarini u odelima Brooks Brothers koriste vaš novac, novac koji su vam ukrali, da bi se kockali i spekulisali i prežderavali se dok jedno od četiri dece koje se nalazi izvan tih barikada zavisi od markica za hranu da bi jelo. Spekulacija je u 17. veku bila zločin. Spekulanti su bešeni. Danas oni upravljaju državom i finansijskim tržištima. Oni šire laži koje zagađuju naš eter. Oni znaju, čak bolje od vas, koliko sveprožimajuće su postale korupcija i krađa, kako je sistem namešten protiv vas, kako su korporacije zacementirale majušnu oligarhijsku klasu i poslušni kadar političara, sudija i novinara koji žive u svojim malim ograđenim Versajima dok je 6 miliona Amerikanaca i Amerikanki izbačeno iz svojih domova, što je broj koji će se ubrzo popeti na 10 miliona, gde milion ljudi godišnje bankrotira zato što ne mogu da plaćaju svoje zdravstvene račune i 45.000 umire jer im nedostaje odgovarajuća nega, gde je realna nezaposlenost narasla na preko 20 procenata, gde građani, uključujući studente, provode čitav život rintajući u dužničkom ropstvu, radeći bezizlazne poslove, svet lišen nade, svet gospodara i slugu.

Jedina reč koju ove korporacije znaju je još. One će izvaditi utrobu i poslednjem programu socijalnih službi koje finansiraju poreski obveznici, od obrazovanja do socijalnog osiguranja, zato što žele više novca za sebe. Neka bolesni umru. Neka siromašni budu gladni. Neka porodice budu izbačene na ulicu. Neka nezaposleni trunu. Neka deca iz siromašnih četvrti ili ruralnih pustoši ne nauče ništa i nek žive u bedi i strahu. Neka studenti završe školovanje i budu bez posla i bez izgleda za zaposlenje. Neka se širi zatvorski sistem, najveći u industrijskom svetu, dok ne proguta sve potencijalne disidente. Neka se nastavi sa torturom. Neka učitelji/ce, policija, vatrogasci, poštanski/e službenici/e i socijalni radnici/e pridruže redovima nezaposlenih. Neka putevi, mostovi, brane, nasipi, električne mreže, železničke pruge, metroi, autobuske službe, škole i biblioteke raspadaju i zatvoraju. Neka se rastuća temperatura planete, nenormalni vremenski obrasci, uragani, suše, poplave, tornada, topljenje polarnih kapa, zatrovani vodotoci, zagađeni vazuh još više povećaju sve dok ne izumre naša vrsta.

Dođavola, koga je briga? Ako su vredne deonice ExxonMobila ili rudarske industrije ili Goldman Sachs, život je dobar. Profit. Profit. Profit. Zbog toga oni slave iza tih metalnih barikada. Oni su duboko zarili svoje kljove u vaše vratove. Ako ih ne otresete sa sebe vrlo, vrlo brzo oni će vas ubiti. I oni će ubiti ekosistem, osuditi na propast vašu decu i decu vaše dece. Oni su suviše glupi i suviše slepi da bi shvatili da će nestati zajedno sa nama. Pa ili ćete se dići i zbaciti ih, ili ćete razmontirati korporativnu državu, za svet razuma, svet u kome više nećemo klečati pred apsurdnom idejom da zahtevi finansijskih tržišta treba da upravljaju ljudskim ponašanjem, ili ćemo sa oružjem uperenim u potiljak koračati ka samouništenju.

Oni na ulicama oko Volstrita su fizičko otelotvorenje nade. Oni znaju da nada ima cenu, da to nije lako ni ugodno, da to zahteva samopožrtvovanost i neugodnost i na posletku veru. Oni spavaju svake noći na betonu. Njihova odeća je isprljana. Oni su pojeli više đevreka i kikiriki butera nego što su ikada pre mislili da je to moguće. Oni su okusili strah, šta znači biti pretučen, otići u zatvor, biti oslepljen suzavcem, plakati, grliti se drugima, smejati se, pevati, govoriti predugo na generalnim skupštinama, videti kako njihovo skandiranje struji uvis do poslovnih kula koje se nalaze iznad njih, pitao/la se čemu sve to, da li je ikoga briga, da li će pobediti. Ali sve dok budu ostali postojani oni će pokazivati put kojim je moguće izaći iz korporativnog lavirinta. To je ono što znači biti živ. Oni su najbolji među nama.